Pre neki dan sam bio u crkvi.
Zapravo, često se sa svojom decom šetam gradom i odvedem ih tom prilikom i u crkvu. Mali su, zanimljivo im je to, i treba da vide i nauče što više o svom okruženju.
Na sva njihova pitanja odgovaram krajnje nepristrasno, rekao bih na neki bajkovit način, ne zeleći pri tom da na bilo koji način silom namećem svojoj deci verske stavove i pripadnosti i sa željom da što manje uplivam u kreiranje njihovih sudova.Moguće je to uraditi, samo se treba potruditi. A i kad opsujem, nikada ne psujem boga, eventualno opsujem po koju ovozemaljsku mater...
Smatram, da moja deca imaju ustavno pravo da se na osnovu svih informacija koje će dobiti do svoje osamnaeste godine sama odluče koju će veru izabrati, i da li će je uopšte izabrati.
Zato ih nisam vodio na tradicionalni obred krštenja dok su bili bebe.
Pa kakva je to verska sloboda ako je nekome naturiš dok mu se još neuronske veze u mozgu nisu ni formirale kako valja ?
U tom smislu možda će oni sutra rešiti da budu i ateisti, to je njihovo ustavno pravo. A u ovakvoj zemlji moguće je da sutra to i neće biti njihovo ustavno pravo. Međutim, ubeđen sam da je to prirodno ljudsko pravo za koje se čovek mora boriti...
A možda će odabrati i agnosticizam...
Koliko ljudi danas u Srbiji uopšte zna šta znači reč „Agnostik” ?
Kada u današnjoj Srbiji prekrivenoj blatom i glibom, iz koga ponegde štrči po koji Delta City,
nekome spomenete da ste Agnostik, taj obično pomisli da je to neka opasna verska sekta i pogleda vas onako sa poluotvorenim ustima uz iskrenu zgranutost.Možda je to neki novi
pederski pokret, pa ne znaju kako da reaguju, a možda je i neki oblik dijabetesa ili tumora.
Najgore je što i mnogi jadni ateisti ne znaju da po svom ubeđenju možda i nisu ateisti već
agnostici.
Po čemu se razlikuju Ateista i Agnostik ?
Ateista je ubeđen da boga nema i ne veruje u njega.
Agnostik ne zna da li boga ima ili nema, agnostik smatra da je to pitanje nemoguće dokazati u
ovozemaljskom životu i da je to samim tim irelevantno za zemaljski život.
Međutim, Agnostik ne isključuje mogućnost postojanja boga. On nije siguran i zapravo
bi u religiji mogao da se nazove nekim ekvivalentom nesvrstane zemlje...
S druge strane,
Sve česće se u govoru pravoslavnih vernika koji se osvrću na neka teška ljudska nedela može čuti teza da jedan vernik tako nešto sigurno ne bi mogao učiniti. Time se naravno aludira na ateiste i prebacuje se loptica da jedino onaj ko u boga ne veruje može činiti zlodela.
Ako šire shvatimo pojam boga od onoga kako ga definiše savremena crkva onda bih se i mogao uslovno složiti.
Međutim, čini mi se da je u praksi situacija upravo obrnuta, te da su pravi ateisti ili agnostici upravo ljudi dovoljno jaki sa čvrstom verom u sebe i svoja moralna načela te u svoje sposobnosti i dobrotu, pa zato i imaju razloga da veruju više u sebe nego u kakvog boga koga nisu imali prilike ni da upoznaju.
A i kada ga budu upoznavali to će se svakako dešavati nakon ovozemaljskog života kada i treba da budu nagradjeni ili kažnjeni za svoje ponašanje, a ne za svoje verovanje.
U tom smislu plašim se da je čitava ideja crkve, a pogotovu njeno današnje ponašanje u Srbiji upravo najkonkretniji odraz klasičnog ljudskog licemerja i pohlepe.
Zašto ?
Upravo zbog činjenice da se ideja religije svodi i banalizuje na prostu zakonitost izraženu na sledeći način:

„ Ja ću redovno da se molim bogu, da idem u crkvu i da ljubim tamo šta ima da se izljubi, i to će me oprati od svih sranja koje činim tokom preostalog dela dana, nedelje, meseca, godine i života ! ”

Ako međutim uzmemo da ateista može pomisliti sledeće:

„ Meni ne treba pretnja bogom i kaznom da bih se ponasšao u skladu sa svim moralnim i civilizovanim načelima, jer ja lično smatram takvo ponašanje neophodnim, bez obzira na kaznu ili nagradu. Osećam se lepo kada sam dobar čovek, osećam se zapravo kao sam bog. A boga ako stvarno ima, on će svakako ovo moje ponašanje prepoznati i posebno nagraditi, ako ni zbog čega drugog onda zato što moje ponašanje za života nije bilo iz koristoljublja. Jer zamisli, nisam verovao u boga, pa ipak, bio sam pošten čovek. Pa to valjda isto treba nagraditi.

Dakle, zapravo, imamo dve vrste dobrih ljudi.
Imamo dobre ljude koji su religiozni i imamo dobre ljude koji nisu religiozni (bilo da su ateisti aili agnostici. Recimo da veruju u teoriju evolucije).
Ovi koji su dobri i religiozni, verovatno su dobri u strahu od odlaska u pakao.
Ovi koji su dobri a nisu religiozni, su jednostavno dobri jer smatraju da čovek dobar i pošten treba da bude.
Da li to znači da su ovi prvi pošteni iz koristoljublja, tj. samo da bi stekli pravo na luksuzan večni boravak u raju ?
Ipak, svaka dobrota jeste odraz neke, barem male koristi.
Ponekad smo dobri prema ljudima jer nam nešto treba, a ponekad smo dobri samo da bi nas neko voleo i da možda ne bismo bili usamljeni.
Ali i to je neko iskorisćavanje. Ja ću tebi pružiti dobrotu, a zauzvrat ću biti voljen jer mi je to potrebno.

Međutim, ako je kojim slučajem bogu stvarno važnije da li sam ja u njega verovao tokom života i klanjao mu se redovno u crkvi, nego kako sam se ja tokom života stvarno ponašao, i ako će kod njega bolje proći kriminalac koji 6 dana u nedelji krade, pljačka i ubija, a sedmog se savija u crkvi, onda takav bog, sve i da ga ima jednostavno nije bog nego narcis.
Autor: ”Ervetor„ sa jednog bloga”