Univerzum se ne sastoji od ogranicenog broja atoma, čestica ili struktura.
Vakum nije prazan prostor nego bogat medijum. Ne možemo imati nešto što se kreće kroz nedefinisano „ništa”, jer nebi bilo reference koja bi definisala brzinu, velicinu i strukturu nečega.
Zato sve sto postoji, sastoji se od talasne interakcije fundamentalnih polariteta koji definisu jedan drugog, i trenutan međusobni odnos.
Tom interakcijom daje se neka forma bilo kom delu univerzuma. Sve ovo je u konstantnom kretanju i samo-menjanju.
Jedni delovi guraju druge i tako u krug praveci rekurzivne funkcije. Svaki delic ujedno zraci i absorbuje. Tako imamo 'komunikaciju' svega sa svacim.
Ovo 'zracenje' je samo menjanje stanja polariteta između jedne forme i drugih. Ne postoji praznina između nečega, postoji samo manja ili veca koncetracija prvog ili drugog fundamentalnog polariteta u bilo kojem delu, ali su oba uvek prisutna.
Njihova interakcija formira beskonacne detalje u strukturi prostora i materije, i tezi da produzi univerzum u spoljnu beskonacnost.
Dinamicne interakcije se ispoljavaju kao kvantne fluktuacije (naprimer pozadinski sum). One se u slučaju superponiranja manifestuju kao naizgled cvrsta materija geometrijske strukture. Cestice su samo efekat i komponenta talasa.
Forma može biti beskonacno mala ali je u gravitacionom skladu sa vecom formom kojoj pripada. Nama poznate strukture ne moraju biti ogranicene samo na nas red velicine.
U merenju kretanja galaksija, ne znači da se prostor siri, nego prostorni medijum menja gustinu, prilivom jednog ili odlivom drugog polariteta.
Međugalakticki medijum može da ima razlicitu gustinu nego vakum unutar solarnog sistema.
Crveni pomak može da bude efekat prolaska kroz međugalakticki medijum drukcije gustine.
Brzina propagacije nečega će da zavisi od gustine medijuma (odnosa fundamentalnog polariteta), i negde će talas da se kreće brze a negde sporije.
Neki delovi univerzuma se periodicno sire, a onda skupljaju, dok drugi rade obrnuto, bez da se potpuno kompresuju ili rašire. Negde se mogu formirati galaksije, dok se na drugim mestima razlazu u energiju i tako u krug.
Svaka propagacija je spektar brzina, a nama može biti najuocljivija brzina svetlosti, međutim ona je samo jedna od rezultujucih komponenata i smerova propagacije.
U ovom promenljivom medijumu, delovi koji u trenutku imaju veću gustinu, u odnosu na ostatak, se manifestuju kao sitne i sitnije izuvijane niti. Njima se signal prenosi mnogo brze, pa sve do beskonacnih brzina, srazmerno ili obrnuto srazmerno gustini polariteta kroz nit.
Ovo objašnjava eksperiment sa laserom u cezijum pari, gde signal putuje 300 puta brze od standardne brzine svetlosti.
Gustina i struktura medijuma takođe odreduje intezitet promene, odnosno merenje vremena.
Posledice ovih dinamicnih fluktuacija su sveopste vrtlozenje, podela na prostor i materiju, gravitacija, i perpetualno kretanje svega u svemiru.
Ovo perpetualno kretanje se može iskoristiti na mnogo efikasniji način od sagorevanja goriva, skupljanja sunceve svetlosti ili raspadanja radioaktivnih elemenata.
Specificna slaganja talasa koji dolaze iz svih smerova i sa svih daljina svemira, rezultuje razlicite pojave kao sto su, formiranje zvezda, unistenje, supernove i crne rupe.
Sve ove pojave su sklone promeni i materija se može manifestovati, demanifestovati, i promeniti strukturu.
Naprimer kratkoziveci izotopi predstavljaju nestabilna stanja geometrije, ali pod specijalnim spoljnim uslovima ovi izotopi bi mogli biti stabilni, a inače stabilni bi se dematerijalizovali.
Teleportacija i brzo međuzvezdano putovanje su mogući.
Za to je potrebno da oko letelice stvorimo odgovarajuce vrtlozenje kvantnog polja.
Ono bi delovalo tako da struktura materije letelice bude međusobno ne promenjena, a link sa lokalnim prostorom bi se modifikovao.
Sa gledista letelice prostor bi se kompresovao i udaljena destinacija bi se priblizila, tako da je propagacija do nje brza.
Letelica ne bi prolazila fizicki kroz sve među tacke prostora do destinacije, nego bi njena struktura propagirala nadsvetlosnom brzinom.
Sa spoljnje tacke gledista letelica je pretvorena u nadsvetlosni elektromagnetni/gravitacioni talas, i u među prostoru će da se ispolji samo kao mikro energetske promene u polju.
Pored nadsvetlosnog putovanja, na sličan način je moguće putovanje kroz vreme.
Međutim svaki trenutak je uvek nov trenutak, i ono sto možemo je da transformisemo svoju materiju ili svest kroz polje koje će odviti realnost oko nas na kako je izgledala u proslosti ili bi izgledala u verziji buducnosti.
Zadrzali bismo znanje ali jedino sto je bitno je uzrocnost koja ide u svim pravcima, tako da menjanje istorije predstavlja normalno postojanje u paralelnim realnostima i dodavanje uzrocnosti iz beskonacnih mogućnosti.
Da bismo otkrili jednacine ujedinjenog polja, potrebno je i istrazivanje matematike kvantnih fluktuacija.
Simuliranjem sa kompjuterskim programima, potrebno je istraziti mnoge jednacine i verzije geometrija matrice, gde vrednost oba polariteta u svakoj tacki, međusobno deluje sa okolnim tackama i menja se, praveci fluktuacije.
Naprimer trodimenzionalne matrice mogu biti kubne, tetraedarske, pakovanje sfera, itd...
Možemo koristiti izometrijske matrice gde kretanje u bilo kojem pravcu dolazi u istu tacku sa druge strane.
Ako je testirana jednacina stabilna, za svaku tacku se može dobiti slozen signal koji se može vizualno prikazati kao animacija, ili konvertovati u zvucni signal.
Važne konstante u prirodi i geometriji su Phi i Pi.
Efekti svakog dogadjaja bilo koje velicine propagiraju spektrom razlicitih brzina, od sporih do beskonacnih, i ostavljaju fraktalni i geometrijski skladan trag u svakoj tacki.
Ovaj trag deluje kao istorijski zapis, i zavisno od preciznosti, može se dekodirati, bez obzira koliko mali i udaljeni dogadjaj se gleda.
DNK i materija organizma ima u sebi subatomske informacije i kodove za pristup udaljenim informacijama, stanjima svesti, i zapisima proslih desavanja.
Takozvani „junk DNA” sigurno ispoljava ovu ulogu. Sto napredniji DNK, to vise sposobnosti biće ima.
Interferencija univerzalnih talasa pravi slozenost do beskonacno detalja. Iz nje nastaje inteligencija koja zatim ubrzava u beskonacnost.
Ceo univerzum ukljucujuci neorgansku materiju i prostor sastoji se od informacija i ima kolektivnu svest.
More informacija i povezanost preko kvantnog polja, daje svim bicima svest i inteligenciju.
Ovo je kao dzinovski kosmicki internet, a centri galaksija su habovi.
Svest takođe stabilizuje DNK i funkcionisanje organizma, a naprednija bica ispoljavaju telepatiju. Misli se manifestuju u polju i imaju univerzalnu geometrijsku strukturu.
DNK pored karakteristika tela, određuje na koje spektre svesti i informacija je organizam podesen.
Formiranje zvezda i planeta može biti usmereno od kolektivne svesti.
Stvaranje zivota se desava pod dejstvom kolektivne svesti, planete, galaksije, univerzuma.
Cilj je da se pocne od prostih organizama i da se vidi kuda razvoj vodi.
Ovo nije ništa misticno, nego kvantna mehanika beskonacnih detalja u strukturi univerzuma. Ako nama poznata bica mogu da imaju inteligenciju, onda ceo univerzum ima mnogo veću.
Interakcije svesti organizma i svesti okruzenja, koje menjaju DNK u pozitivnom smeru, predstavljaju evoluciju.
Kolektivna svest je beskonacna i ima u sebi svo znanje koje može upotrebiti za fizicku manifestaciju ili uticanje na tokove energije koji vode u formiranje nečega.
To je ono drvo znanja koje se alegoricno pominje na početku biblije.
Kada je neko rešenje kreirano u nefizickom, beskonacnom, bazenu informacionog polja, kvantna mehanika svesti omogućava da se rešenje brzo primeni na sve udaljene delove svemira.
Tako na svakoj upotrebljivoj planeti u svemiru možemo imati slična DNK rešenja, gde bi ostala grananja koda napravila raznolikost vrsta. Osnovni delovi koda bi bili isti ili slični svugde, jer je geometrijski jezik univerzalan.
Pored spore evolucije, u specificnim kosmickim ciklusima možemo imati evolutivne skokove, gde mnostvo vrsta dozivi nagle promene u nekom kratkom periodu.
Na primer polozaj u odnosu na centar galaksije i spori galakticki talasi, omogućice dotok specificne energije i informacija u kracem periodu i izazvati promene.
Zakljucak: I evolucionisti i kreacionisti su delimicno u pravu.
Problem u nauci je sto fizicari ne znaju biologiju, biolozi ne znaju matematiku, programeri ne znaju ništa od navedenog, a teolozi i populacija ne znaju ništa osim sto im je neko usko sugerisao.
Zbog toga imamo razne podele i pogresna uverenja.
Ovde moramo videti ocigledno i sklopiti kompletnu sliku.
Vreme je da iskoristimo kvantni potencijal koji evolucija cuva za nas.
Radivoj Radivojevic
Avgust 2, 2011.
http://gfserbia.blogspot.com/