Jedna grupa ljudi boravi u nekoj pećini od ranog detinjstva, okovani oko bedara i vratova, bez mogućnosti kretanja ili okretanja glave. U takvim okolnostima mogu gledati samo napred. Dnevnu svetlost skoro da nemaju jer je pećinski ulaz vrlo daleko od njihovog boravišta. Oni ipak dobijaju neku svetlost od vatre koja danonoćno gori nedaleko iza njihovih leđa. Ima mnogo detalja na koja se nebismo u ovom razmišljanju zadržavali, ali ukratko još da pomenemo to, da iza njihovih leđa je put koji vodi prema ulazu pećine i da tim putem neprestano idu i vraćaju se isto tako neki ljudi koji raznose razne stvari i orudja, čak i neke kipove ljudi. Ljudi koji su okovani, mogu da čuju tihi razgovor onih koji iza njihovih leđa prolaze i da gledaju ispred sebe a ispred sebe ono što vide su samo siluete i senke za koje oni misle i smatraju da su stvarnost. Ova alegorija ima višestruko značenje i tumačenje. Glavni cilj je da se objasni da su siluete i senke samo slika za ideje a glavna ideja jeste sunce. Pećinska vatra je slika za sunce, svod pećine predstavlja svod nebeski, pećina je njihova kuća a ono što gledaju za njih je stvarnost. Priča dozvoljava i pretpostavku : zatvorenici se najpre delimično a kasnije i potpuno oslobađaju okova i mogu da ustanu, da se kreću i izvedu još njima potrbne radnje. Treba im za sve to privikavanje, treba da nauče neke stvari jer nemaju nikakvoga iskustva, osećali bi i neke bolove mišića i vratova a to privikavanje za njih bi bila neka vrsta obrazovanja i sticanje iskustva. Jednog od njih je neko uspeo da izvede napolje, izvan pećine. Njega je trebalo ubediti da to što sada gleda je stvarnost. Svetlost dana bi za njegove oči bio veliki problem, dugo bi osetio bol. Malo bi se privikao na uslove i na život gore ali možda, setivši se svojih drugova, poželeo da im saopšti o životu gore o boljem i lepšem svetu. Kada bi se dole vratio opet bi imao problema sa očima dok bi se privikavao. Onda bi drugovima pričao ono što je video i doživeo. Drugovi će doneti zaključak da je on poludeo i spremni bi bili čak i da ga ubiju. A sada sledeće značenje i za ovo naše razmišljanje interesntno jesu faze kroz koje ovi ljudi prolaze da bi došli do stvarnog, do stvarnosti, odnosno do istine. U priči, tj.»alegoriji pećine», primećuju se četiri stupnjeva kroz koje treba da pređu ovi zatvorenici : u prvom stupnju ljudi su u okovima i bez mogućnosti da ustanu, da okreću glave, da se kreću itd. , u drugom stupnju se skidaju okovi, imaju veću slobodu ali su i dalje u pećini. U trećem stupnju oni su slobodni i nalaze se izvan pećine. Četvrti stupanj im je potpuna sloboda da mogu birati, da ostanu tu ili da se ponovo vrate u pećinu. Ponovo pretpostavka: neki će ostati vani a neki će se ponovo vratiti u pećinu. Ovo je samo mrvica onoga što ova alegorija hoće i može da nam pruža, priča je vrlo poučna i korisna. Da bi se do istine došlo, potrebno je najpre oslobađanje od okova greha, potrebna je sloboda, zatim privikavanje, što znači obrazovanje, nadgradnja i dalje napredovanje u saznanju. Nema slobode bez istine ali nema ni istine bez slobode. Jedini izvor istine, slobode i svega, jeste Apsolutna Istina.
Kada ribolovci idu u ribolov, oni u sastavu njihove opreme imaju i po neki sud, (plastičnu kofu), ili nešto slično, gde stavljaju ulovljenu ribu. Ima jedna ribolovačka oprema koja se zove čuvarka a napravljena je od žičane mreže. Kada se ulovi riba stavlja se u čuvarku, spušta u reku ili jezero da se što duže održi u životu. Riba jeste u istoj vodi iz koje je izvučena, ali ona nema više slobodu, njena je sloboda jako sužena i dešava se da po koja riba tamo ugine. Ne znam koliko dugo bi mogle i ostale ribe da tamo opstanu kada bi se duže vreme tamo držale. I đavo ima slične čuvarke i ubeđuje ljude da im on ne oduzima slobodu, čak im o slobodi priča vrlo lepe priče. Moj sused je imao pticu koju je u kavez držao. Brinuo je o njoj, hranu davao, isto tako i vodu. Jednoga dana je odlučio da pticu pusti i mi smo bili radoznali kako će ptica da se ponaša, šta će da radi kada se nađe na slobodi. Sused je otvorio vratanca od kaveza, ptica je to primetila, polako izašla i odletela do obližnjeg drveta.
Neko je vreme posmatrala a potom je počela da peva, pevala je kao nikada do tada, slaveći svoju slobodu, verovatno je i ona tako mala sa svojim malim mozgom primetila da je na slobodi. Pošto nam je poklonila svoju pesmu u znak zahvalnosti, nakon nekoliko trenutaka, vinula se u visinu i odletela. Čuo sam da pojedine ptice kada se puste na slobodu više neznaju da se snađu u prirodi, neke stradaju a neke se ponovo vraćaju u kavez.Tako se, nažalost, često dešava i sa razumnim ljudima, nekima treba privikavanje na slobodu, neki se vraćaju u kavez. U prethodnim redovima pomenuli smo zabrane; zabranjemo je ovo, zabranjeno je ono ili u malo drugačijem obliku; nije dozvoljeno ovo, nije dozvoljeno ono; ali svaka zabrana odnosi po neki deo slobode. Posle ovoga pojavljuje se nešto što vraća nadu u lepše: nije više zabranjeno, ili, ako vadite potrebnu dozvolu prestaje prethodna zabrana. Dozvolu daje onaj koji je zabranu uveo ili onaj koji je jači od tog prethodnog koji je zabranu dao. Obično se dozvola plaća, znači sloboda se kupuje. Hristova se sloboda, koju nudi ljudima, ne prodaje. « Da pristupimo dakle slobodno k prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć». (Jevrejima 4, 16.)
Čovek je pogazio slobodu koju mu je Bog na samom početku dao, i danas isto radi sa svakom slobodom koju dobija i koju ima. Svaka zloupotreba slobode donosi strašne posledice. Zloupotreba može da bude od strane onih koji je daju, o tome je bilo reči, ali isto od strane ljudi koji bi u njoj trebali poštujući da uživaju. Zloupotreba može doneti anarhiju ili oduzimanje slobode. Isto tako može da se zloupotrebom ruši duhovni standard moralnosti i religioznosti. Ovo ću potvrditi jednim primerom: Prisustvovao sam jednom međunarodnom skupu na kome su bili i predstavnici država iz ondašnjeg istočnog bloka, što je bila retkost za to vreme, ali kako se led polako topio (povećavala verska sloboda), takvi skupovi su bili češći i sve više predstavnika je na njima dolazilo. Naročito se sećam dvojice predstavnika koji su govorili i glorifikovali sobodu koja je najzad stigla i u njihovim zemljama. Verujem da su im izveštaji bili istiniti i oni su bili presrećni, srca su im igrala od sreće i radosti dok su izveštavali. Za vreme pauze imao sam priliku da upoznam te ljude, da sa njima porazgovaram i da im postavim neka pitanja. Oni su vrlo rado odgovarali mojoj znatiželji a to su činili i za vreme dok su iznosili svoje izveštaje. Jedno od mojih pitanja, koje nisam hteo u javnosti da postavim, je bilo upravo pitanje doprinosa slobode, šta se promenilo i šta su dobili nakon dolaska slobode. Rekli su da sada, po dolasku slobode, imaju pravo na štampu i uopšte medij im je dozvoljen, njihovi vernici i sveštenici su pušteni na slobodu iz zatvora ili iz mesta gde su bili internirani i tako još mnoge druge vidove slobode koje su mogli da dobiju i da uživaju sva prava normalnog sveta. Dobro, rekao sam, to je za svaku pohvalu i zaista vrlo lepo, pa sam postavio još jedno kratko i sažeto pitanje: kada je moralno-duhovni standard bio veći, onda kada je sloboda bila ograničena i jako mala ili danas kada vam je sloboda veća i potpunija? Odgovorili su sasvim iskreno i sa tužnim tonom, «nažalost tada». Tada je bilo manje kriminala, manje nepravde, manje razvoda brakova, veća tolerancija i razumevanje među ljudima, uvek spremnost na uzajamno pomaganje, bilo je više ljubaznosti i mnogo toga. Postavlja se sada pitanje: treba li ljudima oduzeti ili smanjiti slobodu da bi se sačuvao moral i duhovno-religiozni standard? To je pitanje koje danas često mnogi ljudi postavljaju: zašto je Bog dao čoveku, prilikom stvaranja, tako veliku slobodu? Sa manjom ili ograničenom slobodom, kažu oni, nikada nebi čovek pogrešio. Isti ljudi pitaju, kada Bog nešto daje: zašto daje? kada nešto ne daje a zašto ne daje? Istina je da čovek ima pravo da pita, kao i deca kada pitaju svoje roditelje, međutim mnogo puta deca ne mogu razumeti zašto im se nekada nešto daje a nekada osporava. Dobro je da kada god postavljamo neka ovakva ili slična pitanja najpre razmislimo, pa mnoga pitanja nećemo nikada više postavljati. Kao da važi neko nepisano pravilo: što je više slobode, manje je duhovnosti i morala, ili: što je fizički (telesni) standard veći i višlji, moralno-duhovni je manji, niži, pa opet obratno. Ali, slobodu je Bog dao čoveku, sloboda pripada čoveku i zato neka čovek sa njom radi to što hoće i što mu je volja. Imati slobodu, znači imati i obavezu. Mi ne znamo zašto nekada Bog od nas nešto po svaku cenu zahteva da uradimo, ali primer proroka Jone jasno pokazuje da često puta život jednog čoveka ili mnogo ljudi zavisi od našeg uključenja u Božji plan spasavanja ljudi. Iako je ono ličilo na neki imperativ i oduzimanje slobode proroku Joni, ishod događaja pokazuje kolika je vrednost postignuta Joninim učinkom.

Gospodine Strahinja,
reč je o materiji koju proguta crna rupa da zauvek bude izgubljena
kao i bilo koja informacija u vezi s njom. To je bio Hokingov stav.
Suprotnog mišljenja su bili Džon Preskil i Kip Torn, Hoking im je
javno namirio opkladu. Podaci koji se jednom pojave iz onih zgusnutih
prostornovremenskih tačaka-ta informacija je neuništiva- i ništa je ne može zauvek izbrisati, kažu, čak ni najsnažnija „svemirska drobilica”. Tako je kasnije Hoking promenio svoje mišljenje u vezi s tim i sada smatra da informacija„ipak curi nazad u naš univerzum”.
Bez obzira što je u ovom slučaju izgubio opkladu, služeći se
dijalektičkom metodom otkrio je neke nove tajne, između ostalih i
zračenje iz crnih rupa, poznato kao „Hokingovo zračenje”.
Pozdrav, Cartensius.