Deo iz poglavlja:

2. PROGONSTVA U PRVIM VEKOVIMA

...

Tajanstveno proviđenje koje dopušta da ruka zlih progoni pravedne bilo je uzrok velike zbunjenosti za mnoge slabe u veri. Neki su čak spremni da odbace poverenje u Boga zato što On dozvoljava da zli napreduju a da najbolji i najčestitiji budu mučeni i tlačeni od njihove okrutne sile. Kako to, pitaju se neki, da Onaj koji je pravedan, milostiv i neograničen u moći, može trpeti takvu nepravdu i nasilje? To je pitanje koje se ne tiče nas. Bog nam je dao dovoljno dokaza o svojoj ljubavi, i ako mi ne razumemo njegove puteve, to ne treba da bude uzrok da sumnjamo u njegovu dobrotu. Nije li Spasitelj rekao svojim učenicima, videvši unapred sumnje koje će uznemiriti njihove duše u dane kušanja i tame: »Opominjite se reči koje vam rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako su mene progonili i vas će progoniti.« ***Jovan 15, 20. Isus je više stradao za nas nego što bi iko od njegovih sledbenika mogao postradati od zlih ljudi. Oni koji su pozvani da podnesu muke i mučeničku smrt idu samo stopama Božjeg dragog Sina.

»Ne docni Gospod sa obećanjem.« ***2. Petrova 3, 9. On ne zaboravlja i ne zanemaruje svoju decu, ali on dozvoljava zlima da otkriju svoj pravi karakter, da ne bi niko koji želi da ispunjava njegovu volju bio u zabludi u pogledu njihovog karaktera. Pravedni dolaze u peć nevolja da bi se očistili, da bi svojim primerom uverili i druge u stvarnost vere i pobožnosti; i da bi njihovo postojano držanje osudilo neverne i bezbožne.

Bog pušta da zli napreduju i pokažu svoju mržnju prema njemu da bi, kad budu napunili meru svoje zloće, uvideli njegovu pravednost i milost u svom potpunom uništenju. Dan njegove osvete se približava, kad će svi koji su gazili njegov zakon i tlačili njegov narod primiti pravednu platu za svoja dela. Tada će svaka okrutnost i nepravda prema Božjim vernim slugama biti kažnjena kao da je učinjena protiv samog Hrista.

...

Iz knjige:
Velika borba
Ellen White

...

Među Hrišćanima su uvek bile dve grupe ljudi. Jedni su pažljivo proučavali Spasiteljev život i činile ozbiljne napore da poprave svoje nedostatke i da žive u skladu s pravim Idealom; drugi su izbegavali jasne, jednostavne istine koje su otkrivale njihove zablude. Čak i u svojem najboljem stanju crkva se nije sastojala samo od vernih, čistih i iskrenih članova. Spasitelj je učio da oni koji savesno čine greh ne smeju da budu primljeni u crkvu; a ipak je povezao sa sobom ljude nesavršenog karaktera i dao im preimućstva da slušaju njegovu nauku i gledaju njegov primer da bi imali priliku da uvide svoje pogreške i da se poprave. Između dvanaest apostola bio je i jedan izdajnik, Juda, koji je bio primljen, ne zbog mana svog karaktera, već i pored njih. On je bio združen sa učenicima da bi poukama i Hristovim primerom naučio u čemu se sastoji Hrišćanski karakter i da bi tako uvideo svoje pogreške, pokajao se i pomoću božanske milosti očistio svoju dušu »pokoravajući se istini.« Ali Juda nije hodio u svetlosti koja je milostivo obasjavala njegov put. Popuštajući grehu, dopustio je da ga sotona kuša. Rđave crte njegovog karaktera su nadvladale. Dozvolio je da njegovim duhom upravljaju sile tame, ljutio se kada su korili njegove grehe, i tako je došao dotle da učini strašan zločin: da izda svoga Učitelja. Isto tako svi oni koji se pokazuju pobožni, a vole zlo, mrze na one koji narušavaju njihov mir osuđujući njihove grehe, čim im se pruži prilika, kao Judi, oni će izdati one koji su ih korili za njihovo dobro.

Apostoli su u crkvi nailazili na članove koji su se pokazivali pobožnima, dok su potajno gajili grehe. Ananija i Safira bili su varalice, jer su tvrdili da prinose celu žrtvu za Hrista, iako su lakomo zadržali jedan deo za sebe. Duh istine otkrio je apostolima karakter svih lažnih Hrišćana, i Božji sud oslobodio je crkvu od ove nečiste mrlje, koja je kvarila njenu čistotu. Ovaj vidni dokaz prisutnosti Hristovog duha u crkvi, koji primećuje svaki greh, bio je užas za licemere i prestupnike. Oni nisu mogli dugo ostati u zajednici s onima koji su bili verni Hristovi predstavnici u navikama i duhu. Kada su na Hristove sledbenike došla iskušenja i progonstva, onda su samo oni želeli da postanu njegovi učenici koji su bili gotovi da ostave sve zbog istine. Tako, dok je trajalo progonstvo, crkva je ostala uglavnom čista. Ali, čim je ono prestalo, došli su novoobraćeni koji nisu bili poptpuno iskreni i posvećeni, i tako je sotoni bio otvoren put da u crkvi dođe do cilja.

Između Kneza svetlosti kneza tame nema nikakve veze, pa ne može biti veze ni između njihovih sledbenika. Kada su Hrišćani pristali da se sedine s onima koji su se samo delimično obratili iz neznaboštva, koji su bili samo napola pokajani, stubili su na put koji ih je sve više odvajao od istine. Sotona je trijumfirao što je uspeo da prevari tako veliki broj Hristovih sledbenika. Onda je upro svoje sile da još više uteče na prevarene i da ih podstakne da progone one koji ostali verni Bogu. Niko nije mogao bolje razumeti kako se valja suprotstaviti pravoj Hrišćanskoj religiji od onih koji su nekad bili njeni branitelji. Ovi otpali Hrišćani, sjedinivši se sa svojim poluneznabožačkim drugovima, upravili su svoje napade protiv najvažnijih tačaka Hristove nauke.

Oni koji su hteli da ostanu verni morali su podneti očajnu borbu da bi odoleli prevarama i porocima koji su se, prerušeni u svešteničke halje, uvukli u crkvu. Biblija nije više važila kao pravilo vere. Nauka o verskoj slobodi žigosana je kao jeres, a njeni branitelji bili su omrznuti i progonjeni.

Posle duge i žestoke borbe, malen broj vernih odlučio je da prekine svaku vezu s otpalom crkvom, ako ona i dalje bude odbijala da se oslobodi laži i idolopoklonstva. Uvideli su da se moraju odvojiti ako žele da slušaju volju Božju. Nisu smeli dati primer koji je mogao dovesti u opasnost veru njihove dece i unučadi. Da bi sačuvali mir i jedinstvo, bili su gotovi da učine sve ustupke koji se ne kose sa vernošću prema Bogu, ali su osećali da bi mir bio skupo plaćen ako bi ga morali kupiti po cenu žrtvovanja načela. Ako bi radi očuvanja jedinstva morali žrtvovati istinu i pravdu, onda radije neka dođe do raskida i borbe.

Dobro bi bilo za crkvu i za svet kad bi načela koja su oduševljavala te verne duše opet oživela u srcima onih koji tvrde da su Božji narod. Prema naukama koji su stubovi Hrišćanske vere opaža se ravnodušnost koja zabrinjuje. Postoji mišlljenje da one ipak nisu od tako velike važnosti. Ovo izopačavanje daje maha sotonskim oruđima. Danas hiljade njih, koji tvrde da su Hristovi sledbenici, gledaju sa naklonošću na lažne teorije i opasne obmane, dok su verni prošlih vekova žrtvovali svoje živote da bi ih otkrili i suzbili.

Prvi Hrišćani bili su zaista jedan poseban narod. Njihovov besprekorno vladanje i nepokolebljiva vera bili su stalni ukor, koji je narušavao mir grešnika. Iako malobrojni, bez bogatstva, položaja i počasnih titula, oni su ipak bili svuda strah i trepet za zle ljude, gde god su njihov karakter i njihova vera bili poznati. Zato su ih grešnici mrzeli, kao što je bezbožni Kain mrzeo Abela. Oni su želeli da se oslobode ograničavanja od strane Svetog Duha, ubijali su Božju decu iz istog razloga zbog kojeg je Kain ubio Abela. Iz istog razloga su Jevreji odbacili i razapeli Spasitelja – jer su čistota i svetost njegovog karaktera bili stalni ukor njihovoj sebičnosti i pokvarenosti. Od Hristovih dana pa sve do danas, njegovi verni učenici uvek su izazivali mržnju i protivljenje onih koji vole put greha i idu njime.

Kako se, dakle, evanđelje može nazvati vešću mira? Kada je Isaija prorekao rođenje Mesije, dao mu je ime Knez mira. Kada su anđeli objavili pastirima Isusovo rođenje, pevali su nad ravnicom vitlejemskom: »Slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja!« ***Luka 2, 14. Postoji prividna protivrečnost između ovih proročkih izjava i Hristovih reči: »Ja nisam došao da donesem mir nego mač.« ***Matej 10, 34. Ali, ispravno shvaćena, oba ova izraza su u savršenom skladu. Evanđelje je vest mira. Hrišćanstvo je nauka koja, ako se primi i posluša, širi mir, sklad i sreću po celom svetu. Hristova religija sedinjuje u intimno bratstvo sve one koji prime njeno učenje. Isusova je misija bila da pomiri ljude s Bogom i međusobno. Ali, veći deo ljudi je pod kontrolom sotone, najvećeg Hristovog neprijatelja. Evanđelje upozorava ljude na načela života koja su u protivrečnosti s njihovim navikama i željama; zato oni ustaju protiv njega. Oni mrze čistotu koja otkriva i osuđuje njihove grehe, zato progone i uništavaju sve one koji propovedaju njegova pravedna i sveta načela. U tom smislu – što uzvišene istine koje ono donosi izazivaju mržnju i borbu – evanđelje se naziva mačem.

Tajanstveno proviđenje koje dopušta da ruka zlih progoni pravedne bilo je uzrok velike zbunjenosti za mnoge slabe u veri. Neki su čak spremni da odbace poverenje u Boga zato što On dozvoljava da zli napreduju a da najbolji i najčestitiji budu mučeni i tlačeni od njihove okrutne sile. Kako to, pitaju se neki, da Onaj koji je pravedan, milostiv i neograničen u moći, može trpeti takvu nepravdu i nasilje? To je pitanje koje se ne tiče nas. Bog nam je dao dovoljno dokaza o svojoj ljubavi, i ako mi ne razumemo njegove puteve, to ne treba da bude uzrok da sumnjamo u njegovu dobrotu. Nije li Spasitelj rekao svojim učenicima, videvši unapred sumnje koje će uznemiriti njihove duše u dane kušanja i tame: »Opominjite se reči koje vam rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako su mene progonili i vas će progoniti.« ***Jovan 15, 20. Isus je više stradao za nas nego što bi iko od njegovih sledbenika mogao postradati od zlih ljudi. Oni koji su pozvani da podnesu muke i mučeničku smrt idu samo stopama Božjeg dragog Sina.

»Ne docni Gospod sa obećanjem.« ***2. Petrova 3, 9. On ne zaboravlja i ne zanemaruje svoju decu, ali on dozvoljava zlima da otkriju svoj pravi karakter, da ne bi niko koji želi da ispunjava njegovu volju bio u zabludi u pogledu njihovog karaktera. Pravedni dolaze u peć nevolja da bi se očistili, da bi svojim primerom uverili i druge u stvarnost vere i pobožnosti; i da bi njihovo postojano držanje osudilo neverne i bezbožne.

Bog pušta da zli napreduju i pokažu svoju mržnju prema njemu da bi, kad budu napunili meru svoje zloće, uvideli njegovu pravednost i milost u svom potpunom uništenju. Dan njegove osvete se približava, kad će svi koji su gazili njegov zakon i tlačili njegov narod primiti pravednu platu za svoja dela. Tada će svaka okrutnost i nepravda prema Božjim vernim slugama biti kažnjena kao da je učinjena protiv samog Hrista.

Ali postoji još jedno pitanje koje danas treba da privuče pažnju crkava. Apostol Pavle je izjavio da će svi »koji žele pobožno da žive u Isusu Hristu biti gonjeni«. ***2. Timotiju 3, 12. Zašto onda izgleda da je progonstvo skoro prestalo? Jedini razlog je taj što se crkva prilagodila svetu, te ne izaziva nikakvo protivljenje. Vera naših dana nema više onaj čisti i sveti karakter koji je obeležavao Hrišćansku veru u vreme Isusa Hrista i apostola. Hrišćanstvo izgleda tako popularno u svetu samo zbog svog kompromisa s grehom, zbog toga što se na velike istine Božje Reči gleda tako ravnodušno, i što ima tako malo prave pobožnosti u crkvi. Čim se verni vrate veri i sili apostolske crkve, opet će oživeti duh progonstva i oganj gonjena će se ponovo raspaliti.