Evo par citata (izvadjenih iz diskusija sa „pravoslavlja”) :

1.A Crkva nije demokratska zajednica. Ako Sabor nešto naredi, a nekome se to ne dopada i odbije poslusnost, zna se šta sledi - RASKOL!

Tako je od najranijih vekova hrišćanstva pa do danas. Malo surovo, nekad i nepravedno (jer se ne tolerise suprotno mišljenje i shvatanje), ali je tako.

2.Tеди, је ли ово горње важи рецимо у случају светог Марка ефеског ?
По том принципу он је био расколник јер је једини одбио унију коју је тадашњи сабор прихватио. Или важи свагда или нигда.
Немој само да ми сад неко почне набацивати како упоређујем Вл. Артемија са св. Марком, и како га унапред проглашавам свецем.
Једноставно принципијелно питање.
3.Ovih dana aktuelni „monah Artemije” kaže:

И самом поразном чињеницом да се одлуке на Сабору доносе путем већинског гласања је веродостојан доказ да то нису никакве канонске одлуке. Шта су канонске одлуке Цркве? Према јеванђелском принципу: „Изволи се Духу Светоме и нама, да...!” Значи, јединство са Светим Духом. Сада су по среди одлуке као у Народној скупштини, без Духа Светога. Јер, ако је већ подељено, за или против, или уздржани, поставља се питање са којом је групом Дух Свети?!

Владика Артемије: Интервју за Печат (3. дец. 2010)
4.Da je „monah Artemije” dosledan svedoce njegove reci davno pre „razresenja”:

Стиче се утисак да почиње отуђивање дела црквених великодостојника од свога стада, да се саборност, једна од централних категорија СПЦ, доводи у питање. Колико је тачно ово запажање?

Рекао бих као да се не држи до тога ко је Црква. Она није само епископат, нити само свештенство нити само народ. Епископ, свештенство и верни народ чине Цркву. Међутим, њен бројнији део је искључен, а то је народ, иако је познато у историји СПЦ, а пише и у посланици источних патријараха из 1848. године да је чувар праве вере народ. Јер оно што народ не прихвати то и не постоји. Када су у 15. веку, како би се превазишао расцеп између Цариграда и Рима, а због опасности која им је претила од Турака који су били под Цариградом, цар и патријарх затражили помоћ Запада, организован је Сабор у Фиренци и постигнут неки договор о уједињењу под називом Фјорентинска унија. Само један владика, Свети Марко Ефески није потписао, објашњавајући да је то издаја православља. Унија није прихваћена од стране народа. Дакле један Марко Ефески са народом одржао је православље. Мислим да ће се и код нас на крају морати услишити глас народа, јер не каже се узалуд да је „глас народа глас божји”.

Može li se do KOMPROMISA?