Nas narod ima neke veoma lepe tradicionalne obicaje, koji se prenose sa kolena na koleno.
Živela sam u vreme komunizma, moj otac nikada nije bio crkveni vernik ni pobozan, ali postuje tradiciju svojih predaka.

U nasoj kuci se oduvek svecanim ruckom u krugu porodice i najuze familije obelezavale tatina i mamina slava, Bozic, za Uskrs se farbaju jaja...
Moj tata je govorio da to ima za cilj okupljanje porodice i familije i secanje, pomen na svoje preminule predke.

...međutim, primecujem da narod u mnogim tim stvarima preteruje i skrnavi naše skromne i lepe narodne obicaje.

Znam porodice koje jedva sastavljaju kraj skrajem, zaduzuju se da bi proslavili krsnu slavu.
Mnogi su poceli slave da slave po restoranima sa stotinu zvanica.
Krstenje deteta se kod nas i ranije slavilo u kafani uz muziku i veselje, ali sad poceli i krsne slave tako da proslavljaju.

Stigla neka nova moda, pa posle pokojnikove sahrane familija preminulog povede ljude iz povorke u kafanu na rucak.
U blizini groblja nicu novi restorani.

40-to dnevni, polugodisnji i godisnji parastos preminulom obelezava se u kafani sa zvanicama.
Kupuju se darovi (odela, kosulje, cipele, carape, cebad, marame, peskiri) koji se dele gostima.
Jede se i pije do iznemoglosti.

To verovatno da pokojnik na onom svetu ne bude gladan, go i bos. Da ima šta da obuce i cime da se pokrije. Da se ne prehladi.