Potaknuta nekim incidentima Muslimana na radnom mestu tokom njihovog posta(pranje nogu u lavabou trpezarije gde rucaju radnici)zelela sam napisati koju reč o toj za neke vaznoj temi.

Trebaju li postiti pobozni ljudi,i da li to zahteva Bog?

ZAKON koji je Bog dao preko Mojsija zahtevao je da se posti samo jednom prilikom — na godišnji Dan pomirenja. Zakon je zapovedao da Izraelci tog dana trebaju ’mučiti duše svoje‘, a smatra se da to znači da su postili (3. Mojsijeva 16:29-31; 23:27; Psalam 35:13). Međutim, taj post nije bio puki formalizam. Svetkovanje Dana pomirenja poticalo je izraelski narod da postane svesniji svoje grešnosti i potrebe za otkupljenjem. Tog su dana postili i zato da bi izrazili žaljenje zbog greha koje su počinili i da bi se pokajali pred Bogom.
Iako je to bio jedini obavezni post pod Mojsijevim zakonom, Izraelci su postili i u drugim prilikama (2. Mojsijeva 34:28; 1. Samuelova 7:6; 2. Dnevnika 20:3; Ezdra 8:21; Estera 4:3, 16). To su među ostalim bili dobrovoljni postovi kao način iskazivanja kajanja. Jehova je poticao prestupnički narod Jude: „Obratite se ka meni svim srcem svojim i posteći i plačući i tužeći.” To nije trebalo biti nekakvo spoljasno pokazivanje, jer Bog dalje kaže: „Razderite srca svoja a ne haljine svoje” (Joel 2:12-15).
S vremenom je post za mnoge postao spoljasni formalizam. Jehovi je takav neiskren post bio mrzak i zato je upitao licemerne Izraelce: „Zar je meni takav post po volji u dan kad se čovek trapi? Spuštati kao rogoz glavu k zemlji, sterati poda se kostret i pepeo, hoćeš li to zvati postom i danom ugodnim Jahvi?” (Izaija 58:5, St). Umesto da upadljivo ističe svoj post, taj je svojeglavi narod trebao pokazivati dela dostojna pokajanja.
Bog od samog početka nije odobravao neke postove koje su uspostavili Jevreji. Naprimer, judejski je narod jedno vreme imao četiri godišnja posta kojima je obeležavao kobna zbivanja u vezi s opsadom i razorenjem Jeruzalema u sedmom veku pr. n. e. (2. Carevima 25:1-4, 8, 9, 22-26; Zaharija 8:19). Nakon što su Jevreji bili otpušteni iz vavilonskog zarobljeništva, Jehova je preko proroka Zaharije rekao: „Kad postiste (...) za sedamdeset godina, eda li meni postiste?” Bog nije odobravao te postove jer su Židovi postili i tugovali zbog presuda koje su došle od samog Jehove. Postili su zbog nevolje koja ih je zadesila, a ne zbog vlastitog neispravnog postupanja koje je dovelo do nevolje. Nakon što su se vratili u svoju domovinu trebali su se radovati, a ne oplakivati prošlost (Zaharija 7:5).
Da li je post za hrišćane?
Iako Isus Hrist svojim učenicima nikad nije zapovedio da poste, on i njegovi sledbenici postili su na Dan pomirenja jer su bili pod Mojsijevim zakonom. Osim toga, neki od njegovih učenika postili su dobrovoljno u drugim prilikama, jer im Isus nije zapovedio da trebaju u potpunosti izbegavati taj običaj (Dela apostolska 13:2, 3; 14:23). Ali, nikad nisu trebali ’izobličavati svoje lice da bi ljudi zapažali kako poste‘ (Matej 6:16, St). Takvo bi im spoljasno ispoljavanje pobožnosti možda donelo divljenje i priznanje drugih ljudi. Međutim, Bogu takvo upadljivo isticanje nije dopadljivo (Matej 6:17, 18).
Isus je govorio i o tome da će njegovi sledbenici postiti u vreme njegove smrti. Time nije uveo neki ritualni post. Umesto toga, pokazao je kako će reagirati na duboku tugu koju će doživjeti. Kad jednom uskrsne, ponovno će biti s njima tako da više neće postojati takav razlog za post (Luka 5:34, 35).
Mojsijev zakon prestao je važiti kad se „Hrist jednom prinese, da uzme mnogieh grehe” (Jevrejima 9:24-28). A s ukinućem Zakona, ukinuta je i zapoved posta na Dan pomirenja. Dakle, jedini obavezni post koji se u Bibliji spominje bio je uklonjen.
Što je s korizmom?
Koji je onda temelj običaja nazovikršćanstva da se posti za vreme korizme? I katoličke i protestantske crkve priznaju korizmu iako se način na koji je drže razlikuje od crkve do crkve. Neki jedu samo jedan obrok na dan tokom čitavog 40-dnevnog razdoblja pre Uskrsa. Drugi poste potpuno samo na Pepelnicu i Veliki petak. Za neke korizma znači uzdržavanje od mesa, ribe, jaja i mlečnih proizvoda.
Temelj za korizmu navodno je Isusov 40-dnevni post nakon krštenja. Da li je on onda uspostavio ritual koji se treba držati svake godine? Nipošto. To jasno proizlazi iz činjenice da u Bibliji nigdje nije zapisano da su rani hrišćani držali takav običaj. Korizma se počela držati u četvrtom veku poslije Hrista. Poput mnogih drugih učenja nazovihrišćanstva, preuzeta je iz paganskih izvora.
Ako se korizmom imitira Isusov post u pustinji nakon njegovog krštenja, zašto se onda drži tokom sedmice koji prethode Uskrsu — navodno vreme kada je uskrsnuo? Isus nije postio tokom danâ pre svoje smrti. Izveštaji Evanđelja pokazuju da su on i njegovi učenici posećivali domove i jeli u Betaniji samo nekoliko dana pre njegove smrti. A u noći pre svoje smrti jeo je pashalno jelo,jagnje (Matej 26:6, 7; Luka 22:15; Ivan 12:2).
Iz Isusovog pošćenja nakon njegovog krštenja možemo nešto naučiti. On je započinjao sa službom od presudne važnosti. O njoj je zavisilo opravdanje Jehovine suverenosti i budućnost čitavog ljudskog roda. To je bilo vreme za duboko meditiranje i obraćanje Jehovi za pomoć i vodstvo u molitvi. Prikladno je bilo što je Isus u to vreme postio. To pokazuje da post može biti koristan kad se drži iz ispravnih motiva i u prikladnoj prilici. (Usporedi Kološanima 2:20-23.)
Kada bi post mogao biti koristan
Razmotrimo neke prilike kada bi obožavatelj Boga danas mogao postiti. Osoba koja je počinila greh možda neko vreme nema volju za jelom. Ona ne posti da bi impresionirala druge ili zato što se ljuti zbog primljene stege. A, naravno, post sam po sebi neće ispraviti stvari s Bogom. Međutim, osoba koja se uistinu kaje osećat će duboku tugu što je povredila Jehovu, a najverovatnije i prijatelje i porodica. Teskoba i usrdna molitva za oproštenje mogu potisnuti želju za jelom.
Nešto slično doživio je izraelski kralj David. Kad se suočio s izgledom da izgubi svog sina kojeg je imao s Betsabejom, sva svoja nastojanja usredsredio je na molitvu Jehovi kako bi zadobio milosrđe zbog deteta. Dok je sve svoje emocije i svu svoju snagu uložio u molitve, postio je. Slično tome, danas bi pod određenim stresnim okolnostima uzimanje hrane moglo izgledati neprikladnim (2. Samuelova 12:15-17).
Možda se boguodana osoba povremeno želi skoncentrirati na neko duboko duhovno pitanje. To možda zahteva istraživanje u Bibliji i u hrišćanskim publikacijama. Određeno joj je vreme možda potrebno za meditiranje. Tokom takvog dubokog proučavanja neko bi mogao odlučiti da ne želi da mu uzimanje hrane odvraća pažnju. (Usporedi Jeremiju 36:8-10.)
Postoje biblijski primeri Božjih slugu koji su postili prilikom donošenja ozbiljnih odluka. U Nehemijino su vreme Jevreji trebali položiti zakletvu Jehovi, a ako bi je prekršili došli bi pod kletvu. Trebali su obećati da će otpustiti svoje žene tuđinke i držati se odeljenima od okolnih nacija. Pre polaganja ove zakletve i za vreme priznavanja svoje krivnje, čitava je skupština postila (Nehemija 9:1, 38; 10:29, 30). Stoga bi se hrišcanin koji stoji pred donošenjem teških odluka mogao kratko vreme uzdržati od jela.
Starešinstva rane hrišćanske skupštine ponekad su postila prilikom donošenja odluka. Danas bi se skupštinski starešine koji stoje pred teškim odlukama, možda u vezi s nekim pravnim slučajem, mogli uzdržati od jela dok razmatraju slučaj.
Odluka da se pod određenim okolnostima posti je LICNA stvar. Niko ne bi zbog toga trebao osuđivati drugoga. Ne bismo trebali želeti ’pokazivati se ljudima pravednim‘; niti bi nam jelo trebalo biti tako važno da bi ometalo vođenje brige o važnim obavezama (Matej 23:28; Luka 12:22, 23).Noc je Bog napravio za odmaranje tela,i svake druge aktivnosti negativno uticu na telo. A Biblija pokazuje da Bog niti zahteva da postimo niti nam to zabranjuje...