Pozdrav svima.

Ovo sam skoro pronasao na internetu i hteo bih podeliti sa vama i chuti vasa mišljenja u vezi ovog pisma koje je napisano pre nekih 156 godina tadasnjem predsedniku Amerike:

Pismo bijelom čovjeku

Postoji sačuvan zapis u američkoj istoriji, kada je Indijanski poglavica Seattle poslao pismo 1854. godine američkom predsedniku u Washington, kao reakciju kada je ovaj izrazio želju da kupi velika područja indijanske zemlje. To pismo „belom čovjeku” nakon više od 150 godina plijeni izrazom i dubokim osećajem za prirodu i čovekovu okolinu, neumanjenom snagom te i danas opominje savremenog čoveka svojom svevremenskom porukom.

„Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti? Svaki deo te zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka peščana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki insekt – sveti su u pamćenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji kruže kroz drveće nose sećanje na crvenog čoveka.

Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svoga rođenja kada odu u šetnju među zvijezde. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je ona majka crvenog čovjeka. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisno cveće naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi su oni naša braća. Stenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek – svi pripadaju istoj porodici.

Tako, kad Veliki poglavica iz Washingtona šalje glas da želi da kupi našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mjesto tako da ćemo mi sami moći da živimo udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova djeca. Mi ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti tako lako. Jer ta zemlja je sveta za nas. Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate da se setite da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto i da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanja mog naroda. Žubor vode glas je oca, mog oca. Reke su naša braća, one nam utažuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju morate da se setite i da učite našu decu da su reke naša braća, i vaša, i morate od sada dati rekama dobrotu kakvu biste pružili svakome bratu.

Mi znamo da beli čovjek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat, nego njegov neprijatelj i kada je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca. On otima zemlju od svoje dece. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu djecu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderaće zemlju i ostaviti samo pustoš.

Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči crvenog čoveka. A možda zato jer je crveni čovek divlji i ne razume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čovjeka. Nema mesta da se čuje otvaranje listova u proljeće ili drhtaj krilaca insekata. A možda je to jer sam divlji i ne razumijem. Buka jedino deluje kao uvreda za uši. I šta je to život ako čovek ne može da čuje usamljeni glas divokoze ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom.

Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jednak dah – životinja, drvo, čovjek. Beli čovjek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovjek koji umire mnogo dana on je otupio na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate da se setite da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedu dao prvi dah takođe će da prihvati i njegov posljednji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mjesto gdje će i bijeli čovjek moći da dođe da okusi vjetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća.

Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovjek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći.

Ja sam divljak i ne razumijem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovjek ustrijelivši ih iz prolazećeg voza. Ja sam divljak i ne razumem kako gvozdeni konj koji dimi može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovjek će umreti od velike usamljenosti duha. Što god se dogodilo životinjama ubrzo će da se dogodi i čoveku. Sve stvari su povezane.

Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Tako da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja sa nama u srodstvu. Učite vašu decu kao što činimo mi s našom, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovjek pljuje na tlo pljuje sebi u lice.

To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane.

Šta god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovjek ne tka tkivo života; on je samo nit u njemu. Šta god čini tkanini čini i sebi samome.

Čak i beli čovjek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega. Videćemo.

Jednu stvar znamo, koju će beli čovjek jednog dana da otkrije – naš Bog je isti Bog. Vi sada možete da mislite da ga vi imate kao što želite da imate našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čovjeka i njegova samilost jednaka je za crvenog čoveka kao i za belog. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jeste prezirati njezinog Stvoritelja. Beli takođe trebaju prolaz; možda brže nego sva druga plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom smeću.

Ali u vašoj propasti svetlićete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je donio na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njome kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni krajevi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gde je gušter? Otišao je. Gde je orao? Otišao je. To je konac življenja i početak borbe za preživljavanje.”

Upravitelji Zemlje
Knjiga Početka (1. Mojsijeva), konstatuje našu jedinstvenu vezu sa Tvorcem i naš odnos sa svim ostalim što je stvorio. Sam čin stvaranja odvaja ljudska bića od životinjskog i biljnog svijeta. Božji metod stvaranja Adama i Eve bio je poseban i ličan. Čin stvaranja bio je uveden zajedničkom frazom:„Hajde da načinimo” i „po našem obličju”. Množina ovog posebnog stvorenja govori mnogo o Božjoj prirodi i svojstvima, dokazanim u jedinstvenosti čoveka i žene.

Biblijski spisi dalje opisuju Adama i Evu kao pretke i čuvare svega stvorenog. Bog Adamu i Evi nije poklonio Zemlju već im je poverio, kao i sva njega stvorenja, na brigu i upravljanje. Bile su iskazane odgovornosti za upotrebu ili zloupotrebu svega stvorenog. Za razliku od egocentričnih verovanja hedonizma i humanizma, Bog uzdiže ljudska bića u zajednicu kao svoje lične upravitelje. Flora i fauna su smještene na mesto koje zaslužuju kao dragoceni izvori dobara, koji treba da se koriste odgovorno, a ne da im se služi ili da budu obožavani.

Edemski Vrt mora da je oduzimao dah svojom lepotom, obzirom da je nastao rečju samog Stvoritelja. Međutim, vrt nije bio završen. Bog je pozvao Adama i Evu da mu se pridruže u ulozi stvaraoca i pazitelja time što im je dao odgovornost da se brinu o vrtu i da ga paze. Oni su bili zaposleni kao upravitelji svega stvorenog.

U poslednje vreme vode se mnoge političke rasprave o ekologiji, globalnom zagrejavanju, reciklaži, energiji, očuvanju i zaštiti… Bez obzira na nečiju političku orijentaciju, i kao što pismo Indijanskog poglavice kaže, očigledno je da svi imamo Bogom danu odgovornost da se brinemo o svemu stvorenom kao verni upravitelji. Edemski Vrt više nije među nama, a i to malo što je ostalo biće uskoro uništeno. Zahvaljući upravo (NE)vernim upraviteljima Zemlje, čoveku i ženi.

Bez obzira, ko smo i šta smo, sačuvajmo ono što nam je na čuvanje povereno. Popularišimo ekologiju, među svojim prijateljima, kroz šetnju u prirodi, biciklizam, paraglajding, speleologiju, planinarenje u Americi, Kanadi, Crnoj Gori, Srbiji… gdje god bili.

U Psalmu 24.1 David objavljuje: „Gospodnja je zemlja i što je god u njoj, vasiljena i sve što živi na njoj.”
---------------------------------------------------------------------

Koliko je „beli” chovek od svega toga odrzao i ispunio sto je ovaj poglavica Indijanaca tražio???

Svako dobro u Hristu