Joh 20:27 Potom reče Tomi: Pruži prst svoj amo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran.
Joh 20:28 I odgovori Toma i reče Mu: Gospod moj i Bog moj.
Joh 20:29 Isus mu reče: Pošto me vide verovao si; blago onima koji ne videše i verovaše.

cobi63,

Боли некога туки, поготово децу, имају они свог мики мауса и остали цартон, суперман, спајдерман, дом и остале јунаке (христ је пролупао, његово време је прошло)

А оно што долази - нова ера, ера водолије, у којој изилазимо из мрака званог религија, док ви чекате вашег христа, ми ћемо сести на предстол који нам припада, предстол истинитог бога.

И још једном, да не будем недоречен; НЕМА БОГА НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ- НЕМА РАЈА НИ ПАКЛА..све је то у вашим непуномоћним главицама..

Оно што вама полази за руком и правилно чините - хватате себе и друге мало ниже, ма колико то било животиљски..вама то годи, другим речима; хебите се..то вам је дарено од бога.

Воли вас ваш

Гаврило.

SDG,

Зашто ви рептили уопште постојите и ходате овом земљом?

Ви сте најгора врста звери, никакве племенитости у вама.

Друге звери убијају да би се прехраниле, оне не мрзе и не чине то из зла.

ВИ прижељкујете апокалипсу..неки метаор који ће да угаси сав живот на планети! све то да би дошли у „царство немеско” код вољеног вам христа мазохисте педера, пропалог комунисту, шарлатана који је добио по заслузи.

Где ви налазите логику у вашим небулозама?

Па зар није тај ваш „бог” створио земљу? (мучио се 7 дана)

Јесте!

Створио да би живели на њој?

Да!

Да ли сте способни да живите и то цените?

Нисте!

Убиили сте себе у тој глупости, не видите лепоту овог живота земаљског, нисте способни да живите, тражите од других да презиру живот на земљи.

Терај те се...

SDGm jer to što je apostol apetar pisao se odnosi na kuma i gavrila.meni se čini da je ista osoba pa se javlja pod drugim nikom da bi sem sebe ohrabrio i imao neku večinu jer je teško sam sa sobom da diskutira, ako nema drugi nik. U svakom slučaju definitinvno se to odnosi na takvih koji su ateisti, jer životinje imaju bolju smisao šašto postoje a ovi ateisti su dosadni sa jednim istim lupetanjem.
Ostavimo ih na miru, neka užavaju jer im je to sve što imaju dok traje jutarnja gusta magla.

Vera je, pak, tvrdo čekanje onog čemu se nadamo, i dokazivanje onog što ne vidimo.A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga traže.

Zato ateizam je samoponižavajuća životna misao i ateisti na životinjskom nivou ne mogu da shvate zašto su se rodili i postoje, i kuda idu, jer neznaju od kuda su došli, baš kao životinje. Taj njihov bog darvin ih je ostavio pre rano tako da evolucija ih je nakaradila u glavu kao što je i sam darvin bio, I stvori bog darvin ateista po svojem obličju i dao im je vlkast da pili banane da nije im nije gorka kad pojedu.

Ako gledate animal planet, kako pas se okreče u krug da dovati svoj rep i nakako da ga dovati, tako i ovaj kum i gavrilo se okreču u krugu i nanko da da iznese ubedljivi pojam o nepostojsanju Boga, Sto je šalosnoi da kad šas se vrti u krug da dovati svoj rep ja se slatv+ko nasmejem jer znam da ne glumi ali ovi azeisti mbaš ništa nisu zabavni da bi se čovek smejao o njihovom ringišpilu.

Ali treba da shvatimo da diskusija bez ateista nebi bila interesanta i bez izazova.

Ne znam da li treba da objasnim zašto sam citirao apostola Petra?

Ustručavam se da u temi koja se bavi likom Isusa Hrista skrećemo sa Njegovog lika na nas ljude.

cobi63,

преко мене човек себе огледава, ја сам налик огледала, огелдало искрености, ако зло лице и нарав стане испред мене, себе ће угледати, исто тако и оно добро.

То не значи да ја немам своје, моје налажење о себи, месту и времену је мени кристално јасно, знам зашто размишљам како размишљам, јер знам извор одакле долази свака мисао, схватам њен ефекат и смисао постајања, све има своје корене, сваки детаљ се састоји од мањих детаља.

Потпуна контрола - никад није било депресија, страха, фобија, стрепњи.

Познати су ми сви покретачи људских особина, познавајући себе познајем слабости и снагу у човеку, не подлежем депресији jep не негирам негативну енергију, ја њу признајем и знам да је она део нас, ја се њој не противим, ја њом управљам, она копа бунар, ломи камен, она је агресивна, њом проваљујем врата да би избавио неког од пожара.

Неки исту ту енергију користе да би разбили маљем нечију главу, бацили неког на ломачу (користе у зле сврхе.)

Цоби, ја сам теби ближи а не неки христ, ти самном можеш да дискутираш, размениш мишљења, објаснимо један другоме, ти са христом немаш ту могућност, ти са њим немаш ни заједничку историју, нит језик, нит традицију.

Могло би много питања да се поставе o њему..

зашто се родио тамо где се родио?

говорио језик који је говорио?

традицију и обичаје које је следио?

шта је хтео да измени?

Да ли си се упитао у којој мери једно писање тумачење неког може да измени историју? (праву замени лажном)

Да ли си свестан о нашем данашњем - колико дезинформација може да промени ток будућности?

Ко је уистину крив за рат на Балкану, Ираку, Афганистану, Кореји, у првом и другом рату? << један од многих примера.

Како бре веровати, ако незнаш онда боље не веруј, увек боље да незнаш ништа.

Na žalost ne ide to tako kako mislite.

Greh degradira stvorenje i kada se pređe određena granica nije više moguće pokajati se.

Možete osećati krivicu i priznavati je (kao što je Juda priznao i kao što je Sotona plakao), ali to nije pokajanje.

Oni nisu osetili žalost zbog svog greha - što su tim svojim gresima mučili i povredili svog prijatelja.

Da li ste razmišljali, kada na kraju odlučite da se vratite, da može lako da se desi da ste se temeljno izdegradirali i da ne možete da osetite žalost (baš ni oni)?

Verujem da znate se mi ljudi jedino kajemo kada je neko dobar prema nama. To pokrene neke dobre stvari u nama i nama bude žao.

Rom 2:4 Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi?

Ali kada se stvorenje igra sa pozivima milosti onda se prelazi granica kada više nema tih dobrih stvari u nama. Nama više nije žao.

Bolno razdiranje duše zato što ste povredili najboljeg prijatelja nećete imati.

Samo će ostati užasna griža savesti i krivica.

I Juda i svi pali anđeli su osetili krivicu, ali to nije pokajanje, i to Bog ne može prihvatiti.

Zašto bi odlučili da se igrate sa pozivima milosti, kada ne postoji nikakva garancija da ćete se ikada vratiti sa tog puta. Da li se Sotona vratio? Nije. Pogledajte kako je on pao i kako je prešao granicu milosti:

Zašto je bilo dopušteno da se greh pojavi?
http://www3.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/123/014829330/zašto-je-bilo-dopusteno-da-se-greh-pojavi.html?55

Molim Vas nemojte oklevati ni trenutak, vratite se Stvoritelju, nemojte se igrati sa pozivima milosti jer možete i Vi preći nevidljivu granicu milosti za Vaš život.

Šta mislite zašto je milostivi Bog ovakve reči uputio nama:

Rom 2:4 Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi?
Rom 2:5 Nego svojom drvenosti i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva u koji će se pokazati pravedni sud Boga,
Rom 2:6 Koji će dati svakome po delima njegovim:
Rom 2:7 Onima, dakle, koji su trpljenjem dela dobrog tražili slavu i čast i neraspadljivost, život večni;
Rom 2:8 A onima koji se uz prkos suprote istini, a pokoravaju se nepravdi, nemilost i gnev.

Sada Vam smrt može izgledati daleka, ali i sami znate da svi mi imamo rok trajanja.

Kako znate da ćete i sutra živi biti? Da li znate da ćete sledeće godine biti živi? Ili za 10 godina? Ili još 30, 40, 50, 60 ... kako to možete znati kada se sutra može završiti Vaš život. I šta biste onda mogli reći Stvoritelju? Nema više novih šansi.

Zašto Vaš večni život stavljate na kocku? Koji razlog postoji da uzmete kocku u ruke sa tako malim šansama?

Zbog čega?

Da li postoji išta na ovoj zemlji što je toliko vredno da odbacite večni život?

Ne postoji ništa što se možete meriti sa životom u svetu bez zla i to kroz milijarde i milijarde godina ...

Sva zadovoljstva ovog sveta da ih sad imate ne mogu Vam dati sreću. Želje se ne mogu zadovoljiti, stomak nasititi ... greh nije put sreće, radosti i mira.

Stvoritelj je isprojektovao ljude da imaju sreću ali u skladu sa harmoničnim zakonom slobode.

Eze 33:11 Reci im: Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svog puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlih puteva svojih, jer zašto da mrete, dome Izrailjev?

Zašto sad ne biste iskoristili šansu koju Vam Stvoritelj pruža?

Prihvatite Njegovu ruku milosti ispruženu prema Vama.

P o g l a v l j e 74.
Ova glava zasnovana je na Mateju 26,36–56; Marku 14,32–50; Luki 22,39–53; Jovanu 18,1–12.
GETSIMANIJA

U društvu sa svojim učenicima Spasitelj je polako išao prema Getsimanskom vrtu. U vreme Pashe, uvek pun Mesec, sijao je s neba bez ijednog oblaka. Grad hodočasničkih šatora utonuo je u tišinu.

Isus je ozbiljno razgovarao sa svojim učenicima i poučavao ih, ali kad se približio Getsimaniji, postao je neobično šutljiv. Često je posećivao ovo mesto da razmišlja i da se moli, ali nikada sa srcem tako punim boli kao ove noći Njegove posmrtne samrtne borbe. Tokom celog svog života na zemlji hodao je u svetlosti Božjeg prisustva. Kad je došao i sukobio se s ljudima obuzetim pravim sotonskim duhom, mogao je kazati: »I onaj koji me posla sa mnom je. Ne ostavi otac mene sama; jer ja svagda činim što je njemu ugodno.« (Jovan 8,29) Ali činilo se kao da Ga više ne podržava božanska svetlost. Sad se i On našao među prestupnicima. Morao je poneti krivicu palog čovečanstva. Na Njega koji nije znao za greh, moralo se staviti bezakonje svih nas. Greh Mu je izgledao tako strašan, a težina krivice koju je morao poneti tako velika, te je došao u iskušenje da se boji da će ga to zauvek odvojiti od Očeve ljubavi. Znajući kako je strašan Božji gnev prema prestupu, uzviknuo je: »Žalosna je duša moja do smrti.«

Dok su se približavali vrtu, učenici su zapazili promenu na svom Učitelju. Nikada ranije nisu Ga videli tako duboko ožalošćenog i šutljivog. Što je dalje išao, ova neobična tuga bivala je sve dublja, ali se nisu usuđivali upitati Ga za uzrok. Postao je kao da će se srušiti na zemlju. Stigavši u vrt, učenici su brižno tražili Njegovo uobičajeno mesto za odmor, da bi njihov Učitelj mogao otpočinuti. Svaki korak činio je s mučnim naporom. Glasno je ječao kao da pati pod pritiskom strašnog tereta. Da Ga dva puta Njegovi pratioci nisu pridržali, pao bi na zemlju.

Isus je blizu ulaza u vrt ostavio sve svoje učenike, osim trojice, nalažući im da se mole za sebe i Njega. S Petrom, Jakovom i Jovanom došao je na zaklonjeno mesto u vrtu. Ova tri učenika bili su Hristovi najbliži pratioci. Posmatrali su Njegovu slavu na gori preobraženja, videli su Mojsija i Iliju kako govore s Njim; čuli su glas s Neba; a sada u Njegovoj velikoj borbi Hristos je želeo da budu uz Njega. Na ovom povučenom mestu često su provodili noći zajedno s Njim. U tim prilikama, nakon bdijenja i molitava, oni bi mirno spavali u blizini svog Učitelja, dok ih On ujutro ne bi probudio da ponovo krenu na rad. Ali sad je želeo da u molitvi provedu noć s Njim. Ipak, nije mogao podneti da budu svedoci samrtne borbe koju je trebao podneti.

»Pričekajte ovde«, rekao je, »i stražite sa mnom.«

Otišao je malo dalje od njih, ne tako daleko da Ga ne bi mogli videti i čuti i pao je ničice na tlo. Osećao je da Ga je greh odvojio od Njegovog Oca. Ponor je bio tako širok, tako mračan, tako dubok da je Njegov duh uzdrhtao pred njim. Nije smeo upotrebiti svoju božansku silu da bi izbegao ovu veliku duševnu patnju. Kao čovek morao je podneti posledice čovekovog greha. Kao čovek morao je izdržati očev gnev zbog prestupa.

Hristos je sada bio u položaju u kojem se nikada ranije nije nalazio. Njegova patnja najbolje se može opisati rečima proroka: »Maču, ustani na pastira mojega i na čoveka druga mojega, govori Gospod nad vojskama.« (Zaharija 13,7) Kao zamena i jemac za grešnog čoveka, Hristos je patio pod božanskom pravdom. Uvideo je što je značila pravda. Dotada je bio posrednik za druge; sada je čeznuo da i sam ima posrednika.

Budući da je osećao da je Njegova zajednica s Ocem prekinuta, Hristos se bojao da njegova ljudska priroda neće izdržati u nastupajućem sukobu sa silama tame. U pustinji kušanja odlučivala se sudbina ljudskog roda. Hristos je tada bio pobednik. Sad je kušač stupio u poslednji strašan okršaj. Za ovo se pripremao tokom Hristove trogodišnje službe. Sad je u to uložio sve. Ako ovde pretrpi neuspeh, njegova nada da bude gospodar biće izgubljena; zemaljska carstva na kraju će postati Hristova: a on sam biće zbačen i prognan. Međutim, kad bi Hristos mogao da bude pobeđen, Zemlja bi postala Sotonino carstvo, a ljudski rod zauvek bi ostao pod njegovom vlašću. Znajući suštinu sukoba koji Ga je očekivao, Hristova duša bila je ispunjena strašnom pretnjom odvajanja od Boga. Sotona Mu je rekao da će odvajanje da bude večno ako postane jemac za grešni svet. Poistovetiće se sa Sotoninim carstvom i nikada više neće biti jedno sa Bogom.

Što će se dobiti ovom žrtvom? Kako je beznadežno izgledala krivica i nezahvalnost ljudi! Najsurovije prikazanim prilikama Sotona je opterećivao Otkupitelja: odbacio Te je narod koji tvrdi da je iznad svih drugih u zemaljskim i duhovnim prednostima, On želi da uništi Tebe, temelj, centar i pečat obećanja koja su dana kao naročitom narodu. Jedan od Tvojih učenika koji je slušao Tvoje pouke i bio među prvima u crkvenim delatnostima, izdaće te. Odreći će Te se jedan od Tvojih najrevnijih sledbenika. Svi će te napustiti. Celo Hristovo biće uzdrhtalo je od užasa na tu pomisao. Probolo Mu je dušu to što će se oni koje je nastojao spasiti, oni koje je tako silno voleo, sjediniti u zaveri sa Sotonom. Bila je to strahovita borba. Ona se merila krivicom sveta koji je ležao u zlu. Ljudski gresi teško su pritiskivali Hrista, a osećaj Božjeg gneva na greh razarao je Njegov život.

Posmatrajte Ga kako razmišlja o ceni koju treba platiti za ljudsku dušu. U svojoj dubokoj duševnoj borbi bacio se na hladno tlo, kao da će time sprečiti da ne bude još više udaljen od Boga. Hladna noćna rosa padala je na Njegovo telo dok je ležao ničice, ali On na to nije obraćao pažnju. S Njegovih bledih usana oteo se bolan uzvik: »Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova.« Ipak i sad je dodao: »Ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti.«

Kad pati, ljudsko srce čezne za saosećanjem. Ovu čežnju Hristos je osećao iz dubine svog bića. U najdubljoj duševnoj boli, došao je svojim učenicima s velikom željom da čuje neku reč utehe od onih koje je tako često blagosiljao, tešio i štitio u žalosti i nevolji. Onaj koji je uvek imao reči saučešća za njih, podnosio je natčovečanske duševne patnje i čeznuo da znba da li se mole za Njega i sebe. Kako je bila mračna zloćudnost greha! Bio je u strašnom iskušenju da ljudski rod prepusti posledicama vlastite krivice, a On da ostane nevin pred Bogom. On bi bio osnažen kad bi samo mogao znati da to njegovi učenici razumeju i cene.

Ustajući s bolnim naporom, posrtao je do mesta na kome je ostavio svoje pratioce. Ali, »nađe ih gde spavaju«. Da ih je našao kako se mole, osetio bi olakšanje. Da su tražili utočište u Bogu, da sotonske sile ne ovladaju njima, bio bi utešen njihovom postojanom verom. Međutim, oni nisu obratili pažnju na Njegovu ponovljenu opomenu: »Stražite i molite se.« U početku su bili vrlo zabrinuti kad su videli svog Učitelja, koji je obično bio tako miran i dostojanstven, kako se bori s tugom koja je nadilazila moć razumevanja. Molili su se kad su čuli snažne uzvike Patnika. Nisu nameravali napustiti svoga Gospoda, ali su izgledali paralizirani pospanošću koju su mogli odagnati da su se nastavili moliti Bogu. Nisu shvatili potrebu straženja i ozbiljne molitve da bi se oduprli iskušenju.

Pre no što se uputio prema vrtu, Isus je rekao svojim učenicima: »Svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć.« S uverenjem dali su Mu najčvršće obećanje da bi s Njim išli i u zatvor i u smrt. A jadni, samouvereni Petar dodao je: »Ako se i svi sablazne o tebe, ja se neću nikad sablazniti.« (Marko 14,27.29) Učenici su imali poverenja u sebe. Nisu podignuli pogled k moćnom Pomoćniku, kako im je to Hristos savetovao. Tako, kad je Spasitelj imao potrebu za njihovim saosećanjem i molitvama, našao ih je kako spavaju. Čak je i Petar spavao.

I Jovan, ljubljeni učenik koji je ležao na Hristovim grudima, spavao je. Svakako, ljubav prema Učitelju trebala je Jovana držati budnim. Njegove ozbiljne molitve trebale su se sjediniti s molitvama voljenog Spasitelja, u trenutku Njegove najveće boli. Otkupitelj je provodio čitave noći moleći se za svoje učenike da njihova vera ne prestane. Da je sad Isus postavio Jakovu i Jovanu pitanje koje im je već jednom postavio: »Možete li piti čašu koju ću ja piti, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim?« oni se ne bi usudili odgovoriti: »Možemo.« (Matej 20,22)

Učenici su se probudili na Isusov glas, ali jedva da su Ga prepoznali jer je bol potpuno izmenila Njegovo lice. Obraćajući se Petru, Isus je rekao: »Simone! Zar spavaš? Ne možeš li jednoga časa postražiti? Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast: jer je duh srčan ali je telo slabo.« Slabost učenika probudila je u Isusu sažaljenje. Bojao se da neće biti u stanju izdržati kušanje koje će doći na njih zbog Njegove izdaje i smrti. Nije ih ukorio, već je rekao: »Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast.« Čak i u svojoj velikoj duševnoj boli tražio je da opravda njihovu slabost. »Jer je duh srčan«, rekao je, »ali je telo slabo.«

Ponovo je Božjeg Sina obuzela natčovečanska patnja i, malaksao i iscrpljen, posrćući vratio se na mesto svoje ranije borbe. Njegova patnja postala je čak i veća. Kad Ga je obuzela velika bol duše »znoj pak njegov beše kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju«. Čempresi i palme bili su nemi svedoci njegove velike duševne borbe. S njihovih lisnatih grana kapala je krupna rosa na Njegovo iznureno telo, kao da je priroda plakala nad svojim Tvorcem koji se sam borio sa silama tame.

Samo malo pre toga Isus je stajao kao moćni cedar, odupirući se oluji protivljenja koja je besnela nad Njim. Uporna volja i srca ispunjena zlobom i lukavstvom uzalud su se trudili da Ga zbune i savladaju. Stajao je nepokolebljivo u božanskom veličanstvu kao Božji Sin. Sad je bio sličan trsci koju šiba i povija besna oluja. Zadobijajući na svakom koraku pobedu nad silama tame, pobednički se približavao kraju svoga dela. Kao Onaj koji je već proslavljen, polagao je pravo da bude jedno sa Bogom. Odlučnim glasom izrazio je svoje hvalospeve. Ohrabrujućim i nežnim rečima govorio je svojim učenicima. Sad je nastupio čas sile tame. Sad u tihoj večeri njegov glas nije zvučao pobedonosno, već je bio ispunjen ljudskom boli. Do ušiju pospanih učenika dopirale su Spasiteljeve reči: »Oče moj! ako me ne može ova čaša mimoići da je ne pijem, neka bude volja tvoja.«

Učenici su najpre želeli da pođu s Njim, ali On im je zapovedio da ostanu i straže u molitvi. Kad je došao k njima, isus ih je našao kako još uvek spavaju. Opet je osetio potrebu za društvom svojih učenika, da čuje njihove reči koje bi Mu donele olakšanje i odagnale tamu koja Ga je pritiskivala. Ali njihove oči su otežale »i ne znadijahu što bi mu odgovorili«. Njegovo prisustvo ih je probudilo. Videli su Njegovo lice obeleženo krvavim znojem duševne muke i to ih je ispunilo strahom. Nisu mogli razumeti njegovu veliku duševnu bol. »Beše nagrđen u licu mimo svakoga čoveka, i u stasu mimo sinove čovečije.« (Isaija 52,14)

...

P o g l a v l j e 75.
Ova glava zasnovana je na Mateju 26,57–75; 27,1; Marku 14,53–72; 15,1; Luki 22, 54–71; Jovanu 18,13–27.
PRED ANOM I KAJAFOM

Požurivali su Isusa preko potoka Kedrona, kraj vrtova i maslinjaka i kroz utihnule ulice usnulog grada. Ponoć je prošla i povici bučne svetine koja Ga je pratila resko su se prolamali kroz noćni mir. Spasitelje je bio vezan i dobro čuvan, a svaki pokret nanosio Mu je bol. Oni koji su Ga uhvatili s nestrpljenjem i žurbom odmicali su s Njim prema dvoru Ane, bivšeg prvosveštenika.

Ana je bio glava porodice koja je vršila svešteničku službu, a narod ga je, poštujući njegovu starost, prepoznavao kao prvosveštenika. Tražili su njegov savet i prihvatali ga kao Božji glas. On je prvi morao da vidi Isusa kao zarobljenika svešteničke moći. Morao je da bude prisutan prilikom ispitivanja zatvorenika, iz bojazni da manje iskusni Kajafa ne ostvari cilj na kome su radili. Ovom prilikom, po svaku cenu, Hrista treba osuditi i zato su neophodni njegovo lukavstvo, okretnost i oštroumnost.

Hristu se zvanično trebalo suditi perd Sinedrionom; ali pred Anom bio je podvrgnut prethodnom ispitivanju. Po rimskom zakonu Sinedrion nije mogao izreći smrtnu presudu. Oni su mogli samo ispitivati zatvorenika i doneti presudu koju se proglašavale pravosnažnom rimske vlasti. Zato je bilo potrebno da se protiv Hrista podignu takve optužbe koje će i Rimljani smatrati najtežim. Takođe je trebalo pronaći optužbu koja će Ga učiniti krivim u očima Jevreja. Među sveštenicima i poglavarima nije bilo malo onih koji su bili uvereni Hristovim učenjem i samo strah od isključenja sprečavao ih je da Ga priznaju. Sveštenici su dobro upamtili Nikodimovo pitanje: »Eda li zakon naš sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša i dozna što čini?« Ovo pitanje je za izvesno vreme razjedinilo Savet i osujetio njihove namere. Josif iz Arimateje i Nikodim sada nisu bili pozvani, ali bilo je drugih koji bi se možda usudili govoriti u korist pravde. Istraga je morala da bude tako vođena da sve članove Sinedriona ujedinili protiv Hrista. Postojale su dve koje su sveštenici želeli utvrditi. Ako bi se za Hrista moglo dokazati da je hulio na Boga, Njega bi osudili Jevreji. Ako bi Ga proglasili krivim za bunu, osigurali bi osudu od strane Rimljana. Ana je pokušao najpre učvrstiti drugu optužbu. Ispitivao je Isusa o Njegovim učenicima i Njegovoj nauci, nadajući se da će zatvorenik reći nešto što će mu dati činjenice koje bi dalje koristio. Nastojao je da izvuče neku tvrdnju koja bi dokazala da je On težio da zasnuje tajno društvo sa ciljem da uspostavi novo carstvo. Tada bi Ga sveštenici mogli predati Rimljanima kao onoga koji narušava mir i izaziva pobunu.

Hristos je kao u otvorenoj knjizi čitao sveštenikovu nameru. Kao da čita najskriveniji deo duše svog islednika, porekao je da između Njega i Njegovih sledbenika postoji ikakav tajni savez i da ih je okupljao tajno ili u mraku, krijući tako svoje namere. On nije krio svoje ciljeve ni nauku. »Ja govorih javno svetu«, odgovorio je, »ja svagda učih u zbornici i u crkvi, gde se svagda skupljahu Židovi, i ništa tajno ne govorih.«

Spasitelj je svoj način rada postavio nasuprot metodama svojih tužilaca. Mesecima su Ga gonili, nastojeći Ga uhvatiti u zamku i dovesti pred tajni sud, na kome bi lažnim svedočenjem mogli ostvariti ono što je bilo nemoguće časnim sredstvima. Sad su ostvarivali ono što je bilo nemoguće časnim sredstvima. Sad su ostvarivali svoje namere. Ponoćno hapšenje, ismejavanje i vređanje od svetine pre osude, ili čak i optužbe, bio je njihov način rada, a ne Njegov. Njihovo delo predstavljalo je kršenje zakona. Prema njihovim propisima sa svakim čovekom trebalo je postupati kao s nevinim sve dok se ne dokaže da je kriv. Sveštenici su bili osuđeni sopstvenim propisima.

Okrenuvši se svom isledniku, Isus je rekao: »Što pitaš mene?« Zar sveštenici i poglavari nisu slali uhode da motre na Njegovo kretanje i izveštavaju o svakoj Njegovoj reči? Zar ovi nisu bili prisutni na svakom okupljanju naroda i sveštenicima donosili obavesti o svim Njegovim rečima i delima? »Pitaj one koji su slušali što sam govorio«, odgovorio je Isus, »evo oni znaju što sam ja govorio.«

Ana je bio ućutkan odlučnim odgovorom. Bojeći se da Hristos ne kaže nešto o njegovom načinu rada koji je on pažljivo čuvao u tajnosti, ovog puta ništa Mu više nije rekao. Jedan od njegovih službenika razgnevio se kad je video da je Ana bio ućutkan i udario je Isusa po obrazu govoreći: »Zar tako odgovaraš poglavaru svešteničkome?«

Hristos je blago odgovorio: »Ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ?« Nije izgovorio oštre osvetničke reči. Njegov blagi odgovor proizašao je iz bezgrešnog, strpljivog i nežnog srca koje nije moglo da bude izazvano.

Uvrede i ruganje nanosili su Hristu veliku patnju. Iz ruku bića koja je stvorio i za koja podnosi beskrajnu žrtvu primio je svaku sramotu. Patio je u srazmeri sa savršenstvom svoje svtosti i mržnje prema grehu. Sudili su Mu koji su delovali kao zlotvori, i to je za Njega predstavljalo stalnu žrtvu. Za Njega je bilo strašno naći se okružen ljudskim bićima pod vlašću Sotone. Znao je da bi u jednom trenutku, samo bljeskom svoje božanske sile, mogao položiti svoje svirepe mučitelje u prah. To Mu je podnošenje istrage činilo još težim.

Jevreji su očekivali Mesiju koji će se otkriti spoljašnjim sjajem. Očekivali su da će jednim bljeskom svemoguće volje izmeniti tok ljudskih misli i primorati ih da priznaju Njegovu vrhovnu vlast. Verovali su da će tako osigurati svoje uzdizanje i zadovoljiti njihove slavoljubive nade. Dok su sa Hristom postupali s prezirom, bio je u velikom iskušenju da otkrije svoj božanski karakter. Jednom rečju, jednim pogledom, mogao je svoje progonitelje prisiliti da priznaju da je On Gospod iznad careva i poglavara, sveštenika i Hrama. Bio je težak zadatak zadržati položaj koji je izabrao kad se izjednačio s ljudskim rodom.

Nebeski anđeli bili su svedoci svakog dela učinjenog protiv njihovog voljenog Zapovednika. Žarko su želeli osloboditi Hrista. Pod Božjom upravom anđeli su svemoćni. Slušajući Hristovu zapoved, uništili su jedne noći asirsku vojsku od sto osamdeset i pet hiljada ljudi. Kakvom bi lakoćom anđeli, posmatrajući sramne prizore sa Hristovog suđenja, mogli posvedočiti o svom negodovanju uništavanjem Božjih neprijatelja! Ali nije im zapovijeđeno da tako učine. Onaj koji bi mogao osuditi svoje neprijatelje na smrt, podnosio je njihovu okrutnost. Njegova ljubav prema Ocu i Njegovo svečano obećanje dato od stvaranja sveta, da će postati Nosilac greha, poveli su Ga da bez žaljenja podnese surovi postupak onih koje je došao da spasi. Deo Njegove misije bio je da u svojoj ljudskoj prirodi podnese ruganje i zlostavljanje kojima su Ga ljudi mogli obasuti. Jedina nada ljudskog roda nalazila se u ovom Hristovom pokoravanju svemu što bi morao podneti od ljudskih ruku i srca.

Hristos nije rekao ništa što bi moglo dati neku prednost Njegovim tužiteljima, ali ipak je bio vezan da bi se pokazalo kako Ga smatraju krivim. Svakako je morao postojati prividni izgled pravde. Bilo je nužno da postoji forma zakonitog suđenja. Vlasti su odlučile da to ubrzaju. Znali su kako narod ceni Isusa, pa su se bojali da Ga neko ne pokuša osloboditi, ako se razglasi vest o hapšenju. Isto tako, ako se presuda i njeno izvršenje odmah ne ostvari, došlo bi do odlaganja od sedam dana zbog praznovanja Pashe. To bi moglo osujetiti njihove namere. Da bi isposlovali presudu Isusu, u velikoj meri zavisili su od vike mnoštva koje je većim delom sačinjavala rulja iz Jerusalima. Ako bi nastupilo odlaganje od sedam dana, uzbuđenje bi oslabio, a to bi verojatno izazvalo protivljenje. Bolji deo naroda bio bi pokrenut da stane na Hristovu stranu; mnogi bi istupili svedočeći u Njegovu odbranu, iznoseći na videlo slavna dela koja je učinio. To bi podstaklo narodni gnev protiv Sinedriona. Njihovi postupci bili bi osuđeni, a Isus oslobođen da primi novo poštovanje od mnoštva. Sveštenici i poglavari su zato odlučili da pre no što se sazna za njihovu nameru, Isus bude predan u ruke Rimljanima.

Ali pre svega mora se pronaći optužba. Dosad nisu ništa pronašli. Ana je naredio da se Isus odvede Kajafi. Kajafa i pripadao sadukejima, od kojih su neki bili Isusovi najljući neprijatelji. On sam, iako slabog karaktera, on je isto tako okrutan, bezdušan i bezobziran kao i Ana. On neće birati sredstva da uništi Isusa. Sad je već bilo rano jutro i vrlo mračno; uz svetlost buktinja i svetiljki naoružana gomila sa svojim zarobljenikom kretala se k dvoru poglavara svešteničkoga. Ovde, dok su se sakupljali članovi Sinedriona, Ana i Kajafa ponovo su ispitivali Isusa, ali bez uspeha.

Kad se Savet okupio u sudnici, Kajafa je zauzeo svoje mesto predsedavajućeg. I s jedne i s druge strane bili su suci i oni koji su se posebno zanimali za suđenje. Rimski vojnici stajali s na platformi ispod prestola. U podnožju prestola stajao je Isus. Pogledi celoga mnoštva bili su usmereni u Njega. Svi su bili vrlo uznemireni. Od čitavog ovog mnoštva jedino je On bio miran i pribran. Sama atmosfera koja Ga je okružavala kao da je bila ispunjena svetim uticajem.

Kajafa je u Isusu video svog suparnika. Spremnost naroda da sluša spasitelja i vidljiva gotovost da prihvati Njegova učenja podstakli su gorku zavist poglavara svešteničkog. Dok je posmatrao zatvorenika, Kajafa se divio Njegovom plemenitom i dostojanstvenom držanju. Proželo ga je osvedočenje da je ovaj čovek zaista bio sličan Bogu. U sledećem trenutku prezrivo je odagnao tu misao. Podrugljivim i oholim glasom zahtevao je od Isusa da odmah pred njima učini neko od svojih moćnih čuda. Međutim, njegove reči kao da nisu doprle do Spasiteljevih ušiju. Prisutni su upoređivali uzbuđeno i zlobno držanje Ana i Kajafe s blagim i dostojanstvenim Isusovim ponašanjem. Čak i u mislima ovog okorelog mnoštva iskrslo je pitanje: Zar će ovaj čovek božanske pojave biti osuđen kao zločinac?

Kajafa, zapazivši uticaj koji je prevladao, požurivao je suđenje. Isusovi neprijatelji bili su u velikoj pometnji. Rešili su da izbore Njegovu presudu, ali nisu znali kako da to postignu. Članovi Saveta bili su podeljeni na fariseje i sadukeje. Među njima je vladala žestoka mržnja i sukob; nisu se usuđivali približiti nekim spornim točkama iz straha da se ne posvađaju. S nekoliko reči Isus je mogao podstaknuti njihove međusobne predrasude i tako odvratiti njihov gnev od sebe. Kajafa je to znao, pa je želeo izbeći podsticanje sukoba. Postojalo je mnoštvo svedoka koji su mogli potvrditi da je Hristos optuživao sveštenike i književnike, da ih je nazvao licemerima i ubojicama; ali ovakvo svedočantvo nije bilo pogodno za iznošenje. Istim jezikom služili su se sadukeji u svojim žustrim raspravama s farisejima. Takvo svedočanstvo za Rimljane ne bi imalo nikakvu vrednost, jer su i sami osećali odvratnost prema pretvaranju fariseja. Postojalo je mnošto dokaza da se Isus nije obazirao na jevrejsku predaju i da je s nepoštovanjem govorio o mnogim njihovim uredbama, ali u pogledu predaja fariseji i sadukeji bili su oštrom neprijateljstvu, pa i ovaj dokaz ne bi imao nikakvu vrednost za Rimljane. Hristovi neprijatelji nisu se usuđivali da Ga optuže za prekršaj Subote, jer bi istraga otkrila karakter Njegovog dela. Ako bi se govorilo o Njegovim čudima isceljivanja, pravi cilj sveštenika bio bi osujećen.

...

...

Međutim, mnogo dublja bol cepala je Isusovo srce; udarac koji je izazvao najdublju bol nije mogla zadati neprijateljeva ruka. Dok je bio podvrgnut ruganju i ispitivanju pred Kajafom, Hrista se odrekao jedan od Njegovih učenika.

Pošto su napustili svoga Gospoda u vrtu, dva učenika usudila su se da s izvesne udaljenosti prate svetinu koja je vodila Isusa. Petar i Jovan bili su ti učenici. Sveštenici su prepoznali Jovana kao znanog Isusovog učenika i dozvolili mu pristup u sudnicu, nadajući se da će, kad bude video ponižavanje svog Vođe, prezreti pomisao da je takvo biće Božji Sin. Jovan je tražio i dobio dopuštenje za Petra da i on uđe.

U dvorištu su naložili vatru, jer je to bilo najhladnije doba noću, neposredno pred svitanje. Oko vatre okupilo se društvo i Petar je samouvereno zauzeo mesto među njima. Nije želeo da ga prepoznaju kao Isusovog učenika. Pomešavši se nehatno s mnoštvom, nadao se da će ga smatrati jednim od onih koji su doveli Isusa u sudnicu.

Međutim, kad je svetlost obasjala Petrovo lice, žena koja je bila na vratima, ispitivački ga je pogledala. Zapazila je da je došao s Jovanom, zapazila je izraz obeshrabrenosti na njegovom licu i pomislila da bi i on mogao da bude Isusov učenik. Bila je jedna od znatiželjnih sluškinja u Kajafinom domu. Rekla je Petru: »Da nisi i ti od učenika njegovih?« Petar je bio uplašen i zbunjen; pogledi ljudi iz ovog skupa odmah su se prikovali za njega. Pretvarao se da je ne razume, ali bila je uporna i nastavila da govori onima oko sebe da je ovaj čovek bio sa Isusom. Petar je osećao da joj mora odgovoriti pa je ljutito rekao: »Ženo! ne poznajem ga.« To je bilo prvo odricanje i pijetao je odmah zapevao. O, Petre, zar si se tako brzo postidjeo svog Učitelja! Zar si se tako brzo odrekao svoga Gospoda!

Ulazeći u sudsku dvoranu, apostol Jovan nije pokušavao prikriti da je Isusov sledbenik. Nije se pomešao s grubom gomilom koja je ružila njegovog Učitelja. Njemu nisu postavljali pitanja zato što se nije lažno predstavljao i tako učinio sebe sumnjivim. Potražio je jedan skroviti kut u kome ga gomila ne bi mogla zapaziti, ali da bude što bliže Isusu. Ovde je mogao da vidi i čuje sve što se zbivalo na suđenju njegovom Gospodu.

Petar nije želeo da ga prepoznaju. Čineći se ravnodušnim stupio je na neprijateljsko tlo i postao lakim plenom iskušenja. Da je bio pozvan da se bori za svog Učitelja, on bi bio hrabar vojnik; ali kad je prst prezira uperen na njega, pokazao se kao kukavica. Mnogi koji ne ustuknu u aktivnoj borbi za svoga Gospoda, odriču se svoje vere kada su izloženi podsmehu. Druženjem s onima koje bi trebalo izbegavati, stupaju na stazu iskušenja. Pozivaju neprijatelja da ih kuša pa su navedeni da kažu i učine ono u čemu pod drugim okolnostima nikada ne bi skrivali. Hristov učenik koji u naše vreme prikriva svoju veru iz straha od stradanja ili sramote, odriče se svoga Gospoda isto tako stvarno kao što je to Petar učinio u sudskom predvorju.

Petar se trudio da ne pokaže nikakvo zanimanje za suđenje svom Učitelju, ali njegovo srce grčilo se u boli kad je čuo surovo podrugivanje, i zlostavljanje koje je On podnosio. Više od toga, bio je iznenađen i ljutit što je Isus, podnoseći takvo postupanje, ponižavao sebe i svoje sledbenike. Da bi prikrio svoje prave osećaje, nastojao je da se pridruži Isusovim progoniteljima u njihovim neprikladnim dosetkama. Ali njegova pojava nije bila prirodna. Lažno se predstavljao, pa iako je težio da razgovara kao da ga se to ništa ne tiče, nije mogao obuzdati gnev zbog zlostavljanja kojim je obasut njegov Učitelj.

Pažnja je i po drugi put skrenuta na njega i ponovo su ga osumnjičili da je Isusov sledbenik. Sad je s kletvom izjavio: »Ne znam tog čoveka.« Pružena mu je još jedna prilika. Nakon jednog sata, prvosveštenikov sluga, rođak čoveka kojem je Petar odsekao uho, upitao ga je: »Ne videh li ja tebe u vrtu s njim?« »U istinu si od njih; jer si Galilejac i govor tvoj te izdaje.« Na ovo se Petar razljutio, Isusovi učenici bili su zapaženi po čistoći svoga govora, pa se Petar, da bi potpuno obmanuo one koji su ga ispitivali i opravdao svoju ulogu koju je preuzeo, s kletvom i zaklinjanjem sada odrekao svoga Učitelja. Pijetao je opet zapevao. Petar ga je tada čuo i setio Hristovih reči: »Noćas dok dvaputa pijetao ne zapeva tri puta ćeš me se odreći.« (Marko 14,30)

Dok su ponižavajuće zakletve još bile na Petrovim usnama i kreštavi poj pijetla još uvek odjekivao u njegovim ušima, Spasitelj se okrenuo od namrštenih sudaca i pogledao pravo u svog jasnog učenika. Istodobno Petar je usmerio svoj pogled prema svom Učitelju. Na tom blagom licu čitao je duboko sažaljenje i bol, ali na njemu nije bilo nikakve ljutine.

Izgled tog bednog, napaćenog lica, tih drhtavih usana, taj pogled pun sažaljenja i praštanja probo je njegovo srce kao strela. Savest se probudila. Pamćenje je živnulo. Petar se setio kako je samo pre nekoliko sati obećao da će sa svojim Gospodom poći u zatvor i smrt. Setio se svoje žalosti kad mu je u gornjoj sobi Spasitelj rekao da će Ga se odreći tri puta te iste noći. Petar je upravo izjavljivao da ne poznaje Isusa, ali je sada, duboko ožalošćen, shvatio koliko ga je njegov Gospod dobro poznavao i kako je pravilno čitao njegovo srce, čiju prevarnost ni sam nije ni sam nije poznavao. Plima uspomena obrušila se na njega. Spasiteljeva nežna milostivost, Njegova ljubaznost i dugo trpljenje, Njegova nežnost i strpljenje prema zabludelim učenicima – setio se svega toga. Setio se opomene: »Simone! Simone! evo vas ište sotona fa bi vas činio kao pšenicu. A ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane.« (Luka 22, 32) Razmišljao je s užasom o svojoj nezahvalnosti, svojoj dvoličnosti, svom krivokletstvu. Još jednom je pogledao svoga Učitelja i video jednu zločinačku ruku podignutu da Ga udari po licu. Nesposoban da dalje podnosi taj prizor, skrhana srca izjurio je iz sudnice.

Hitao je u samoću i tamu, ne znajući i ne brinući se kuda. Najzad se našao u Getsimaniji. Prizor od pre nekoliko sati oživeo je u njegovim mislima. Napaćeno lice njegovog Gospoda, umrljano krvavim znojem i zgrčeno od boli, pojavilo se pred njim. S gorkim kajanjem setio se da je Isus plakao i bio na molitvi sam u velikoj duševnoj patnji, dok su oni, koji su se trebali ujedniti s Njim u tom času iskušenja, spavali. Setio se Njegove svečane opomene: »stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast.« (Matej 26,41) Opet je postao očevidac prizora u sudskoj dvorani. Za njegovo ranjeno srce pravo mučenje bila je spoznaja da je dodao najteže breme Spasiteljevom ponižavanju i boli. Na istom mestu na kojem je svome Ocu Isus izlivao svoju dušu u samrtnoj borbi, Petar je pao na svoje lice i poželeo da umre.

Spavajući kad mu je Isus naložio da straži i da se moli, Petar je pripremio put za svoj veliki greh. Svi učenici pretrpeli su veliki gubitak zato što su spavali u tom kritičnom času. Hristos je znao teško iskušenje kroz koje su trebali proći. Znao je koliko će Sotona raditi da umrtvi njihove osećaje da bi ostali nespremni za iskušenje. Zato ih je opomenuo. Da su ti trenuci u vrtu provedeni u straženju i molitvi, Petar se ne bi prepustio uzdanju u svoju slabu snagu. Ne bi se odrekao svoga Gospoda. Da su učenici stražili sa Hristom u Njegovoj samrtnoj borbi, bili bi pripremljeni da budu očevici Njegovog stradanja na krstu. Razumeli bi donekle prirodu Njegove neuporedive patnje, Njegovu smrt i Njegovo vaskrsenje. Usred mračnog trenutka najvećeg iskušenja, neki zraci nade rasvetlili bi tamu i poduprli njihovu veru.

Čim je osvanuo dan, Sinedrion se opet sastao i Hristos je ponovo uveden u većnicu. On je proglasio sebe Božjim Sinom, pa su ove Njegove reči upotrebili kao optužbu protiv Njega. Ali Ga nisu mogli osuditi zbog toga, jer mnogi od njih nisu bili prisutni na noćnom zasedanju i nisu čuli Njegove reči. Znali su da rimski sud u njima neće naići ništa što bi zasluživalo smrt. Međutim, kad bi svi mogli ponovo čuti s Njegovih usana te reči, postigli bi svoj cilj. Njegovu tvrdnju o mesijanstvu mogli bi protumačiti kao buntovnu političku tvrdnju.

»Jesi li ti Hristos?«, govorili su, »kaži nam.« Ali Hristos je šutio. Nastavili su Ga obasipati pitanjima. Na kraju svečanim glasom punim tuge odgovorio je: »Ako vam i kažem, nećete verovati. A ako vas i zapitam, nećete mi odgovoriti, niti me pustiti.« Ali da ne bi imali nikakvog izgovora, dao je svečanu opomenu: »Otsele će sin čovečij sediti s desne strane sile Božije.«

»Ti li si dakle sin Božij?«, jednoglasno su Ga upitali. Rekao im je: »Vi kažete da sam ja.« Povikali su: »Šta nam trebaju više svedočanstva? jer sami čusmo iz usta njegovih.«

Tako, po treći put osuđen od jevrejskih vlasti, Isus je trebao da umre. Sve što je sad bilo potrebno, mislili su, bilo je da Rimljani potvrde ovu presudu i da Ga izruče u njihove ruke.

Tada je nastupio treći prizor zlostavljanja i ruganja, puno gori od onoga koji je doživeo od neuke svetine. To se odigravalo u prisustvu i uz suglasnost sveštenika i poglavara. Iz njihovog srca iščezao je svaki osećaj sažaljenja i čovečnosti. Ako su njihovi dokazi bili slabi, i nisu uspeli ućutkati Njegov glas, imali su i druga oružja, takva kakva su u svim vekovima upotrebljavana da se ućutkaju heretici – patnje, nasilje i smrt.

Kad su suci izrekli presudu Isusu, sotonski bes zahvatio je narod. Vikali su kao divlje zveri. Gomila je pojurila prema Isusu, vičući: »On je kriv, ubijte ga!« Da nije bilo rimskih vojnika, Isus ne bi doživeo da na Golgoti bude prikovan na krst. Pred svojim sucima bio bi rastrgnut na komade, da se rimske vlasti silom oružja nisu suprotstavile nasilju svetine.

Neznabošci su bili razljućeni svirepim postupanjem prema Onome protiv koga ništa nije dokazano. Rimski oficiri izjavili su da su Jevreji, donošenjem presude Isusu, prekršili pravo rimske vlasti i da je čak u suprotnosti i s jevrejskim zakonom osuditi čoveka na smrt na osnovi njegovog ličnog iskaza. Ovaj postupak doveo je do trenutačnog zastoja u procesu, ali jevrejske vođe bile su kao mrtve i za sažaljenje i za sramotu.

Ružeći Božjeg Sina sramnim izrazima, sveštenici i poglavari zaboravili su dostojanstvo svog poziva. Rugali su se Njegovom poreklu. Izjavili su da to što sebe lažno poglašava Mesijom zaslužuje najsramniju smrt. Najneobuzdaniji ljudi udružili su se u sramnom zlostavljanju Spasitelja. Mučitelji su Mu prebacili preko glave staru haljinu i udarali Ga po licu govoreći: »Proreci nam, Hristose, ko te udari?« Kad je haljina skinuta, jedan bednik pljunuo Mu je u lice.

Božji nađeli verno su bilježili svaki uvredljiv pogled, reč i delo učinjeno protiv njihovog voljenog Zapovednika. Jednoga dana ti nečasni ljudi, koji su ismejavali i pljuvali u Hristovo blago, bledo lice, videće to lice u slavi kako sija blistavije od Sunca.

...

Od tog vremena izražavao je sumnje koje su zbunjivale učenike. Pokretao je rasprave i neprijatne osećaje, ponavljajući dokaze koje su protiv Hristovih tvrdnji navodili književnici i fariseji. Sve male i velike teškoće, i nevolje, nezgode i očite prepreke u napredovanju evanđelja, Juda je tumačio kao dokaze da ono nije istinito. Iznosio je takve tekstove iz Pisma koji nisu imali nikakve veze s istinama koje je Hristos objavljivao. Ovi tekstovi, izdvojeni od celine, zbunjivali su učenike i povećavali obeshrabrenje koje ih je stalno pritiskivalo. Ipak, Juda je sve ovo činio tako kao da je naizgled vrlo savestan. I dok su učenici tražili dokaze da potvrde reči Velikog Učitelja, Juda bi ih gotovo neosetno poveo na drugu stazu. Tako je na prividno pobožan i mudar način prikazivao istine u različitoj svetlosti od one u kojoj im On nije davao. Misli koje im je nametao poticale su slavoljubive želje za zemaljskim počastima, i tako skrećući učenike od onoga što je važno a čime su se trebali baviti. Prepreke o tome koji je među njima najveći obično je počinjao Juda.

Kad je Isus bogatom mladiću prikazao uslove pod kojima može postati Njegovim učenikom, Juda je bio nezadovoljan. Smatrao je da je načinjena greška. Kad bi takvi ljudi kao ovaj poglavar mogli biti povezani s vernicima, pomogli bi u podupiranju Hristovog dela. Kad bi samo on, Juda, bio prihvaćen za savetnika, mislio je, mogao bi predložiti mnoge planove za unapređenje ove male crkve. Njegova načela i metode razlikovali bi se nešto od Hristovih, ali u tome je sebe držao mudrijim od Hrista.

U svemu što je Hristos rekao svojim učenicima bilo je nečega sa čime se Juda u svom srcu nije slagao. Pod njegovim uticajem kvasac nezdaovoljstva brzo je delovao. Učenici u svemu tome nisu videli pokretača, ali Isus je video da Sotona svoja svojstva prenosi Judi i tako otvara kanal kroz koji može uticati na druge učenike. Godinu dana pre izdaje, Hristos je ovo objavio: »Ne izabrah li ja vas dvanaestoricu, i jedan je od vas djavo?« (Jovan 6,70)

Ipak, Juda se nije otvoreno protivio, niti je izgledalo da sumnja u Spasiteljeve pouke. Nije otvoreno gunđao sve do trenutka gozbe u Simonovoj kući. Kad je Marija pomazala Spasiteljeve noge, Juda je pokazao svoju pohlepnu narav. Isusov ukor duboko ga je ogorčio. Povređeni ponos i želja sa osvetom srušili su brane i pohlepnost kojoj je tako dugo popuštao zavladala je njim. To će postati iskustvo svakoga koji istraje u igri s grehom. Osnovni oblici urođenih sklonosti prema grehu kojima se ne opiremo i koje ne pobeđujemo podležu Sotoninom iskušenju i on po svojoj volji porobljava dušu.

Ali Juda još nije imao sasvim okorelo srce. Iako je čak dva puta obećao da će izdati Spasitelja, postojala je prilika za pokajanje. Na pashalnoj večeri Isus je pružio dokaz o svom božanstvu time što je otkrio izdajnikovu nameru. Nežno je uvrstio i Judu u službu koju je izvršio za učenike. Ali poslednji poziv ljubavi ostao je bez odgovora. Tada je zapečaćen Judin slučaj i noge koje je Isus oprao otišle su da izvrše izdajničko delo.

Ako Isus treba da bude raspet, razmišljao je Juda, to se mora zbiti. Njegov čin izdaje Spasitelja neće promeniti konačni rezultat. Ako Isus ne treba umreti, to bi Ga samo prinudilo da se oslobodi. Iz svih događaja Juda bi izdajom stekao neku korist. Računao je da je izdajom svoga Gospoda zaključio odličan posao.

Ipak, Juda nije verovao da će Hristos dopustiti da bude uhvaćen. nameravao je da svojom izdajom da Isusu pouku. Smerao je da igra ulogu koja će primorati Spasitelja da ubuduće postupa prema njemu s dužnim poštovanje. Ali Juda nije znao da Hrista predaje na smrt. Koliko puta su književnici i fariseji, dok je Isus iznosio svoje pouke o pričama, bili uzbuđeni Njegovim neočekiva-nim slikovitim prikazima! Koliko puta su izricali presudu sebi samima! Često, kad je istina osvedočila njihova srca, oni su razbiješnjeni uzimali kamenje da Ga bace na Njega; ali svaki put On im je izmaknuo. Kako bi izbegao toliko zamki, mislio je Juda, svakako neće dopustiti da Ga uhvate.

Juda je odlučio da sve to proveri. Ako je Isus zaista Mesija, narod kome je učinio toliko puno dobra okupiće se oko Njega i proglasiti Ga carem. To će zauvek opredeliti one koji su dosad bili neodlučni. Judi bi se pripisivale zasluge što je doveo cara na Davidov presto. Ovo delo osiguralo bi mu prvo mesto, u novom carstvu, odmah do Hrista.

Lažni učenik odigrao je svoju ulogu u izdaji Isusa. U vrtu, kad je vođama gomile rekao: »Koga ja celivam onaj je; držite ga« (Matej 26,48), bio je potpuno uveren da će se Hristos izbaviti iz njihovih ruku. Tada, ako ga oni budu korili, mogao bi reći: »Zar vam nisam rekao da Ga čvrsto držite?«

Juda je posmatrao one koji su uhvatili Hrista kako Ga postupajući prema njegovim rečima čvrsto vezuju. Zapanjen video je da Spasitelj dozvoljava da Ga odvedu. Zabrinuto Ga je sledio od vrata sve do suđenja pred jevrejskim poglavarima. Prilikom svakog Njegovog pokreta očekivao je da će iznenaditi svoje neprijatelje time što će se pred njima pojaviti kao Božji Sin i uništiti sve njihove zavere i silu. Ali kako je sat za satom prolazio a Isus podnosio sva zlostavljanja koja su činili nad Njim, užasan strah da je svog Učitelja prodao na smrt obuzeo je izdajnika.

Kako se suđenje bližilo svom kraju, Juda je sve manje mogao izdržati mučenje svoje nemirne savesti. Iznenada je dvoranom odjeknuo jedan promukao glas ispunjavajući užasom sva srca: »On je nevin; poštedi Ga, o Kajafa!«

Ugledali su visoku Judinu priliku kako se probija kroz začuđeno mnoštvo. Njegovo lice bilo je bledo i unezvereno, a njegovo čelo orošeno krupnim kapima znoja. Dotrčavši do sudskog prestola bacio je pred prvosveštenika srebrnike koji su bili cena za izdaju njegovog Gospoda. Čvrsto uhvativši Kajafu za haljinu, preklinjao ga je oslobodi Isua, izjavljujući da nije učinio ništa što zaslužuje smrt. Kajafa ga je ljutito odgurnuo, ali je ostao zbunjen neznajući što da kaže. Otkrilo se lukavstvo sveštenika. Bilo je očevidno da su podmitili učenika da izda svoga Učitelja.

»Ja sagreših«, ponovo je podvikao Juda, »što izdadoh krv pravu.« Međutim, prvosveštenik, pribravši se prezrivo je odgovorio: »Šta mi marimo za to? ti ćeš videti.« (Matej 27,4) Sveštenici su bili voljni da od Jude načine svoje oruđe, ali prezirali su njegovu niskost. Kad im se obratio s priznanjem, odbili su ga s ponižavanjem.

Juda se sada bacio pred Isusove noge, priznajući Ga za Božjeg Sina i preklinjući Ga da se oslobodi. Spasitelj nije korio svog izdajnika. Znao je da se Juda ne kaje; njegovo priznanje iz duše opterećene krivicom, bilo je pokrenuto snagom strašnog osećaja prokletstva i očekivanjem suda, nikako osećajem duboke boli koja razdire srce zato što je izdao prečistog Božjeg Sina i odrekao se Sveca Izrailova. Ipak, Isus nije izgovorio nijednu reč osude. Sa žalošću je pogledao Judu i rekao: »Za ovaj čas dođoh na svet.« Žamor iznenađenja prošao je kroz skup. Sa čuđenjem su posmatrali Hristovu blagost prema svom izdajniku. Ponovo ih je proželo osvedočenje da je ovaj Čovek više od običnog smrtnika. Međutim, ako je Božji Sin, pitali su se zašto se ne oslobodi svojih okova i pobedi svoje tužioce?

Juda je video da je njegovo preklinjanje uzaludno, pa je istrčao iz dvorane uzvikujući: »Prekasno je; prekasno!« Osećao je da ne može izdržati da vidi Isusa raspetog, pa je u očajanju otišao i obesio se.

Kasnije, tog istog dana, na putu od Pilatove sudnice do Golgote, utihnuli su povici i ruganja poročnog mnoštva koje je vodilo Isusa na mesto raspeća. Dok su prolazili kraj jednog skrovitog mesta, pod jednim suvim drvetom videli su Judino telo. Bio je to užasan prizor. Težina tela prekinula je uže kojim se obesio o drvo. Prilikom pada, njegovo telo bilo je strašno unakaženo i sad su ga rastrzavali psi. Njegovi ostaci smesta su sahranjeni i sklonjeni od pogleda; ali mnoštvo se manje rugalo, a bljedilo na mnogim licima otkrivalo je unutrašnje misli. Izgledalo je da kazna već stiže one koji su bili krivi za Isusovu krv.

...

U tom času Pilat nije pomišljao da osudi Isusa. Znao je da su Ga Jevreji optužili iz mržnje i predrasuda. Znao je što mu je dužnost. Pravda je zahtevala da se Hristos odmah oslobodi. Ali Pilat se bojao zlovolje naroda. Ne bude li im predao Isusa u ruke podići će se buna, a on se bojao da se s njom suoči. Kad je čuo da je Hristos iz Galileje, odlučio je da Ga pošalje Irodu, upravitelju te pokrajine, koji se tada nalazio u Jerusalimu. Ovim postupkom Pilat je mislio da prebaci odgovornost za suđenje sa sebe na Iroda. Ovo je takođe smatrao dobrom prilikom da izgladi jednu svađu sa Irodom. Tako se i dogodilo. Dva namjesnika sprijateljila su se preko suđenja Spasitelju.

Pilat je ponovo predao Isusa vojnicima koji su Ga uz ruganje i vređanje svetine hitno odveli u Irodovu sudsku dvoranu. »A Irod videvši Isusa bi mu vrlo milo.« Nikada ranije nije sreo Spasitelja, ali »je odavno želeo da ga vidi, jer je mnogo slušao za njega, i nadaše se da će videti od njega kako čudo.« To je bio onaj Irod čije su ruke bile umrljane krvlju Jovana Krstitelja. Kad je Irod prvi put čuo o Isusu, obuzet užasom rekao je: »To je Jovan koga sam ja posekao, on usta iz mrtvih«, »i zato čini čudesa«. (Marko 6,16; Matej 14,2) Ali ipak, Irod je želeo da vidi Isusa. Sad se caru ukazala prilika da spasi život ovom proroku, pa se nadao da će zauvek iz svojih misli izgnati sećanje na onu krvavu glavu koja je na krugu iznesena pred njega. Takođe je želeo ugoditi svojoj znatiželji pa je mislio da bi Hristos učinio sve što se traži od Njega ako Mu se ponudi ikakva prilika za oslobođenje.

Velika grupa sveštenika i starešina pratila je Hrista do Iroda. Kad je Spasitelj uveden, svi dostojanstvenici govoreći uzbuđeno iznosili su svoje optužbe protiv Njega. Međutim, Irod se nije obazirao na njihove optužbe. Zapovedio je da se Hristu skinu okovi, istodobno optužujući Njegove neprijatelje što su grubo postupali s Njim. Posmatrajući saosećajno mirno lice Spasitelja sveta, čitao je na njemu samo mudrost i čistoću. On je, kao i Pilat, bio zadovoljan što je Hristos optužen iz zlobe i zavisti.

Hristu je Irod postavio mnoga pitanja, ali Spasitelj je za sve to sačuvao duboki mir. Na carevu zapovest uvedeni su nemoćni i bolesni i Hristu je zapovijeđeno da svoje tvrdnje dokaže time što će izvesti čudo. Irod je rekao: Ljudi govore da Ti možeš izlečiti bolesne. Želim proveriti da nisu preuveličali Tvoju slavu. Isus nije odgovorio, pa je Irod i dalje uporno navaljivao: Ako možeš činiti čuda za druge, učini ih sada za sebe pa će ti biti zaista dobro. Ponovo je zapovedio: Pokaži nam jedan znak da imaš silu koju Ti glasinu pripisuju. Međutim, Hristos je bio sličan onome koji ništa ne čuje i ne vidi. Božji Sin uzeo je na sebe čovekovu prirodu. On mora delovati onako kao što se čovek mora ponašati u takvim okolnostima. Zato nije želeo učiniti nikakvo čudo da bi se izbavio od boli i poniženja koje čovek mora podneti kad se nađe u sličnom položaju.

Irod je obećao Hristu da će biti oslobođen ako pred njim učini neko čudo. Hristovi tužitelji sopstvenim očima videli su čudesna dela učinjena Njegovom silom. Čuli su Ga kako zapoveda grobu da vrati svoga mrtvaca. Videli su mrtvaca kako izlazi pokoravajući se Njegovom glasu. Obuzeo ih je strah da i sad ne učini kakvo čudo. Najviše od svega bojali su se izražavanja Njegove sile. Takav dokaz zadao bi smrtni udarac njihovim planovima i možda ih stajao života. Ponovo su zabrinuti sveštenici i poglavari podignuli buru optužbi protiv njega. Povišavajući svoje glasove, govorili su: On je izdajica, bogohulnik. On čini svoja čuda silom Velzevula, kneza đavolskog. Sudskom dvoranom zavladala je zbrka, jedni su vikali jedno, drugi drugo.

Irusova savest bila je sada mnogo neosetljivija nego kad je s užasom slušao Irodijadin zahtev za glavom Jovana Krstitelja. Stanovito vreme osećao je žalac grižnje savesti zbog svog strašnog dela; ali zbog raspusnog života njegova moralna svest postajala je sve uniženija. Njegovo srce tako je okorelo da se sad čak hvalio kaznom koju je dosusio Jovanu zbog toga što se usudio da ga ukori. Sad je pretio Isusu, ponavljajući da ima vlast da Ga oslobodi ili osudi. Međutim, nijednim znakom Isus nije pokazao da je čuo ijednu reč.

Iroda je gnevila ova šutnja. Izgledalo je da ona znači potpunu ravnodušnost prema njegovom autoritetu. Taštom i razmetljivom caru otvoreni ukor bio bi manje uvredljiv nego takvo neuvažavanje njegove ličnosti. Ponovo je ljutito zapretio Isusu, koji je još stajao nepomičan i šutljiv.

Zadovoljiti beskorisnu znatiželju nije bio Hristov zadatak na ovom svetu. On je došao da isceli ranjene u srcu. On ne bi šutio da je mogao izgovoriti ijednu reč kojom bi izlečio rane dušama bolesnim od greha. Ali nije imao nijednu reč za one koji bi pogazili istinu svojim nesvetim nogama.

Hristos je mogao kazati Irodu takve reči koje bi probile uši ovom okorelom caru. Mogao ga je ispuniti strahom i drhtanjem prikazujući mu sva bezakonja njegovog života i strahotu kazne koja mu se približavala. Ali svojom šutnjom Hristos mu je uputio najstrožiji ukor. Irod je odbacio istinu koju mu je izložio najveći među prorocima i zato nije zavredio nikakvu drugu vest. Veličanstvo Neba nije za njega imalo nijednu reč. To uho koje je uvek bilo spremno da sluša ljudske nevolje, nije slušalo Irodove naredbe. Te oči koje su uvek počivale s ljubavlju punom sažaljenja i praštanja na grešniku koji se kaje, nijednim pogledom nisu se zaustavile na Irodu. Te usne koje su izgovarale najupečatljivije istine, koje su se glasom najnežnijeg preklinjanja zauzimale za najgrešnije i najodbačenije, bile su zatvorene za oholog cara koji nije osećao potrebu za Spasiteljem.

Irodovo lice potamnjelo je od gneva. Obrativši se mnoštvu, ljutito je proglasio Isusa varalicom. Zatim je rekao Hristu: Ako ne budeš dokazao da si ono što tvrdiš, predat ću te vojnicima i narodu. Oni će možda uspeti da te nateraju da govoriš. Ako si varalica, smrt iz njihovih ruku jedino je što zalužuješ; ako si Božji Sin, oslobodi se tako što ćeš učiniti neko čudo.

Tek što je izgovorio ove reči, svetina je navalila na Hrista. Kao divlje zveri bacili su se na plen. Isusa su vukli na sve strane, a Irod se pridružio gomili želeći da ponizi Božjeg Sina. Da rimski vojnici nisu posredovali i odbili gnevnu svetinu, Spasitelja bi raskinuli na komade.

»Irod osramotivši ga sa svojim vojnicima, i narugavši mu se obuče mu belu haljinu.« Rimski vojnici pridružili su se ovom zlostavljanju. Sve što su ovi zli, iskvareni vojnici, potpomognuti Irodom i jevrejskim dostojanstvenicima, mogli smisliti učinili su Spasitelju. Ali Njegovo božansko strpljenje nije malaksalo.

Hristovi gonitelji pokušali su proceniti Njegov karakter prema svom vlastitom; prikazivali su Ga tako zlim kao što su sami. Ali iza onog što se moglo videti pojavljivao se drugi prizor – prizor koji će oni videti jednog dana u svoj njegovoj slavi. Bilo je nekih koji su drhtali u Hristovom prisustvu. Dok se surova svetina klanjala pred Njim ismejavajući Ga, neki koji su došli sa istim ciljem vraćali su se prestrašeni i ućutkani. Irod je bio osvedočen. Poslednji zraci milosti obasjavali su njegovo srce otvrdnuto grehom. Osećao je da to nije običan čovek; jer je božanska priroda zasjala kroz ljudsku prirodu. U času dok je Hristos bio okružen rugačima, preljubočincima i ubojicama, Irod je osećao da posmatra Boga na Njegovom prestolu.

Okoreli kakv je bio nije se usudio potvrditi Hristovu presudu. Želeo se osloboditi strašne odgovornosti i poslao je Isusa natrag u rimsku sudnicu.

Pilat je bio razočaran i vrlo nezadovoljan. Kad su se Jevreji vratili sa svojim zatvorenikom, nestrpljivo ih je upitao što žele od njega. Podsetio ih je da je već saslušao Isusa i da nije našao nikakve krivice na Njemu; rekao im je da su izneli optužbe protiv Njega, ali da nisu mogli dokazati ni jednu jedinu. Poslao je Isusa Irodu, tetrarhu Galileje, jednome koji je bio pripadnik njihovog naroda, ali on nije našao na Njemu ništa što zalužuje smrt. »Daklem da ga izbijem«, rekao je Pilat, »pa da ga pustim.«

Ovde je Pilat pokazao svoju slabost. Izjavio je da je Isus nevin, ali Ga je ipak bio voljan išibati kako bi umirio Njegove tužitelje. Bio je spreman da žrtvuje pravdu i načelo da bi se nagodio sa svetinom. To ga je dovelo u nepovoljan položaj. Gomila se oslonila na njegovu neodlučnost i još upornije tražila život zarobljenika. Da je Pilat odmah odlučno stao, odbijajući da osudi čoveka za koga je utvrdio da je nevin, prekinuo bi sudbonosni lanac koji će ga držati okovanog u grižnji savesti i krvnji dokle god bude živ. Da je sproveo u delo ono što je smatrao da je pravo, Jevreji se ne bi usuđivali da mu nalažu što da čini. Hrista bi ubili, ali krivica ne bi počinula na Pilatu. Međutim, Pilat se sve više oglušavao o glas svoje savesti. Našao je izgovor da ne sudi po pravdi i pravičnosti, pa se sad našao gotovo bespomoćan u rukama sveštenika i poglavara. Ovo kolebanje i neodlučnost potvrdili su njegovu propast.

Čak i sad Pilat nije ostavljen da slepo deluje. Božanska vest odvraćala da je da ne učini delo na koje se spremao. Kao odgovor na Hristovu molitvu, Pilatovoj ženi javio se anđeo s Neba i ona je u snu videla Spasitelja i razgovarala s Njim. Pilatova žena nije bila Jevrejka, ali dok je u svom snu posmatrala Isusa, nije nimalo posumnjala u Njegov karakter ili misiju. Znala je da je On nebeski Knez. Videla Ga je na suđenju u sudskoj dvorani. Videla Mu je ruke čvrsto vezane poput ruku nekog zločinca. Videla je Iroda i njegove vojnike kako obavljaju svoje strašno delo. Čula je sveštenike i poglavare, ispunjene zavišću i zlobom, kako besno optužuju. Čula je reči: »Mi imamo zakon i po zakonu našemu valja da umre.« Videla je Pilata kako predaje Isusa da Ga šibaju, iako je izjavio: »Ja nikakve krivice ne nalazim na njemu.« Čula je presudu koju je izrekao Pilat i videla da je kako predaje Hrista Njegovim ubojicama. Videla je krst podignut na Golgoti. Videla je zemlju obavijenu tamom i čula tajanstveni uzvik: »Svrši se.« Njenom pogledu nametnuo se još jedan prizor. Videla je Hrista kako sedi na velikom belom oblaku, dok se Zemlja ljulja u prostoru i Njegove ubice kako beže od Njegove slave. Probudila se s uzvikom užasa i odmah napisala Pilatu reči opomene.

...

...

Rimski namjesnik, iako naviknut na svirepe prizore, osećao je saučešće prema napaćenom zatvoreniku, koji se iako osuđen i bičevan krvava čela i ranjavih leđa, još uvek držao kao car na prestolu. Međutim, sveštenici su izjavili: »Mi imamo zakon i po zakonu našemu valja da umre, jer načini sebe Sinom Božjim.«

Pilat je bio zaprepašten. Nije imao pravu predodžbu o Hristu i Njegovoj misiji: ali je imao nejasnu veru u Boga i bića uzvišenija od ljudskog roda. Misao koja je ranije prošla kroz njegov um sad je dobila određeniji oblik. Pitao se da pred njim možda ne stoji božansko biće, obučeno u purpurnu haljinu poruge i okrunjeno vencem od trnja.

Ponovo je otišao u sudsku dvoranu i rekao Isusu: »Odakle si ti?« Ali Isus mu nije odgovorio. Spasitelj je slobodno govorio Pilatu, objašnjavajući mu svoj zadatak koju je imao kao svedok za istinu. Pilat je prezreo svetlost. Zlouporabio je visoki sudački položaj podređujući svoja načela i vlast zahtevima svetine. Isus za njega nije više imao svetlosti. Ozlojeđen Njegovom šutnjom, Pilat je gordo rekao:

»Zar meni ne govoriš? ne znaš li da imam vlast raspeti te, i vlast imam pustiti te?«

Isus je odgovorio: »Ne bi imao vlasti nikakave nada mnom kad ti ne bi bilo dato odozgo; zato onaj ima veći greh koji me predade tebi.«

Tako je milostivi Spasitelj, usred najvećih patnji i boli, opravdao koliko je to bilo moguće, delo rimskog namjesnika koji Ga je predao da bude raspet. Kakav je to prizor koji svet treba naslediti za sva vremena! Kako on osvetljava karakter Onoga koji je Sudac cele zemlje!

»Onaj ima veći greh«, rekao je Isus, »koji me predade tebi.« Ovim je Hristos mislio na Kajafu, koji je, kao prvosveštenik, predstavljao jevrejski narod. Oni su znali načela prema kojima se upravlja rimska vlast. Imali su svetlost u proročanstvima koja su svedočila o Hristu i Njegovoj nauci i čudima. Jevrejski suci dobili su nepogrešive dokaze o božanstvu Onoga koga su osudili na smrt. Njima će biti suđeno prema svetlosti koju su dobili.

Najveća krivica i najteža odgovornost pripada onima koji su zauzimali najviša mesta u narodu, čuvarima svetih zalofa koje su sad tako nečasno izdavali. Pilat, Irod i rimski vojnici uglavnom su malo znali o Isusu. Mislili su da ugađaju sveštenicima i poglavarima time što Ga zlostavljaju. Nisu imali svetlost koju je jevrejski narod tako obilno primio. Da je svetlost dana vojnicima, oni ne bi tako surovo postupali sa Hristom.

Pilat je opet predložio da oslobodi Spasitelja. »Ali Jevreji vikahu govoreći: ako ovoga pustiš nisi prijatelje ćesaru.« Na taj način ovi licemeri pretvarali su se da su zabrinuti za Cezarovu vlast. Od svih protivnika rimske vladavine, Jevreji su bili najogorčeniji. Kad su bili sigurni, najokrutnije su sprovodili svoje narodne i verske zahteve; ali kad su želeli ostvariti neku surovu nameru, uzdizali su Cezarovu moć. Da bi postigli Hristovo uništenje, pokazivali su se lojalnim tuđinskoj vladavini koju su mrzeli.

»Svaki koji sebe carem gradi«, nastavili su, »protivi se ćesaru.« To je dirnulo Pilatovo najosetljivije mesto. Rimska vlada sumnjala je u njega, i znao je da bi takav izveštaj prouzrokovao njegovu propast. Znao je da bi se gnev Jevreja okrenuo protiv njega ako im se suprotstavi. Oni će učiniti sve što mogu dok ne izvrše svoju osvetu. Pred sobom je imao primer upornosti kojom su tražili život Onoga koga su bezrazložno mrzeli.

Pilat je tada zauzeo svoje mesto na sudačkoj stolici i ponovo predstavio Isusa narodu govoreći: »Evo car vaš.« Ponovo se čuo besni uzvik: »Uzmi, uzmi, raspni ga!« Glasom koji se nadaleko čuo Pilat je upitao: »Zar cara vašega da razapnem?« Ali nečiste i bogohulne usne izrekle su reči: »Mi nemamo cara osim ćesara.«

Izborom neznabožačkog vladara, jevrejski narod udaljio se od Božje vladavine. Odbacili su Boga kao svog Cara. Od sad pa nadalje nemaju više oslobodioca. Nemaju cara osim Cezara. Sveštenici i učitelji naveli su narod na ovo. Oni su bili odgovorni za ovo i sve strašne posledice koje su usledile. Verske vođe bile su krive za greh i propast naroda.

»A kad vide Pilat da ništa ne pomaže nego još veća buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći: ja nisam kriv za krv ovoga pravednika: vi ćete videti.« U strahu i samoosudi Pilat je posmatrao Isusa. U prostranom moru podignutih lica, Njegovo lice jedino je bilo mirno. Oko Njegove glave kao da je blistala blaga svetlost. Pilat je u svom srcu rekao: On je Bog. Okrenuvši se mnoštvu izjavio je: Ja sam čist od Njegove krvi. Uzmite Ga vi i raspnite. Ali znajte, sveštenici i poglavari, proglašavam Ga pravednim čovekom. Neka Onaj za koga On tvrdi da je Njegov Otac sudi vama a ne meni za današnje delo. Tada je rekao Isusu: Oprosti mi za ovo; Ja Te ne mogu spasiti. Pošto je ponovo dao išibati Isusa, predao Ga je da se raspne.

Pilat je čeznuo da oslobodi Isusa. Međutim, uvideo je da to ne može učiniti i sačuvati svoj položaj i čast. Radije je izabrao da žrtvuje jedan nevini život nego da izgubi svoju svetovnu moć. Koliko je mnogo onih koji, da bi izbegli štetu ili patnje, na sličan način žrtvuju načelo. Savest i dužnost pokazuju na jedan put, a lična korist na drugi. Struja snažna kreće u pogrešnom pravcu, i onaj koji pravi sporazume sa zlom biva odnesen u gustu tamu krivice.

Pilat je popustio zahtevima svetine. Radije je predao Isusa da bude raspet nego da se izloži opasnosti da izgubi svoj položaj. Ali uprkos njegovoj predostrožnosti, upravo ono čega se bojao kasnije ga je snašlo. Oduzete su mu počasti, bio je zbačen sa svog visokog položaja i mučen grižnjom savesti i povređenom gordošću, ubrzo nakon raspeća okončao je svoj život. Tako će svi koji čine ustupke grehu dobiti samo žalost i propast. »Neki se put čini čoveku prav, a kraj mu je put k smrti.« (Priče 14,12)

Kad je Pilat izjavio da je nevin u Hristovoj krvi, Kajafa je prkosno odgovorio: »Krv njegova na nas i na decu našu.« Ove strašne reči prihvatili su sveštenici i poglavari i one su u mnoštvu odjekivale kao neljudska rika. Sve mnoštvo odgovorilo je govoreći: »Krv njegova na nas i na decu našu.«

Izraelski narod izvršio je svoj izbor. Pokazujući na Isusa govorili su: »Ne ovoga, nego Varavu.« Varava razbojnik i ubojica, bio je Sotonin predstavnik. Hristos je bio Božji predstavnik. Hristos je bio odbačen; Varava izabran. Varavu će i dobiti. Izvršivši taj izbor, prihvatili su onoga koji je od početka bio lažljivac i ubojica. Sotona je bio njihov vođa. Kao narod radiće po njegovom naređenju. Činiće njegova dela. Moraće podnositi njegovu vladavinu. Taj narod koji je izabrao Varavu mesto Hrista, osećaće Varavinu svirepost dokle god bude bilo vremena.

Posmatrajući izbijeno Božje Jagnje, Jevreji su vikali: »Krv njegova na nas i na decu našu.« Taj strašan uzvik uzdignuo se do Božjeg prestola. Ta presuda, koju su sami sebi izrekli, bila je zapisana na Nebu. Ta molitva je uslišena. Krv Božjeg Sina ležala je na njihovoj deci, na deci njihove dece, kao stalna kletva.

Strašno se obistinila u razorenju Jerusalima. Strašno se iskazala u stanju jevrejskog naroda u toku hiljadu i osam stotina godina* – u grani odvojenoj od čokota, u izumrloj nerodnoj lozi koja treba da se skupi i spali. Iz zemlje u zemlju po celome svetu, iz veka u vek, mrtvi, mrtvi u prestupima i gresima!

Ta molitva biće strašno ispunjena u veliki dan suda. Kad Hristos bude ponovo došao na zemlju, ljudi Ga neće videti kao zatvorenika okruženog svetinom. Tada će Ga videti kao Cara Neba.

Hristos će doći u svojoj slavi, u slavi svog Oca i u slavi svetih anđela. Deset hiljada puta deset hiljada i hiljade hiljada anđela, divnih i pobedničkih Božjih Sinova, u nenadmašnoj lepoti i slavi, pratiće Ga na ovom putu. Tada će On sediti na prestolu svoje slave, a pred Njim će biti okupljeni svi narodi. Tada će Ga videti svako oko, pa i oni koji su Ga proboli. Umesto trnovog venca, nosiće krunu slave – krunu u kruni. Umesto one stare purpurne carske haljine, biće obučen u najsjajnije bele haljine, »kao što ne može bjelilja ubeliti na zemlji.« (Marko 9,3) Na Njegovoj odeći i na Njegovom stegnu biće ispisano ime: »Car nad carevima i gospodar nad gospodarima.« (Otkrivenje 19,16) Tu će biti i oni koji su Ga ismevali i udarali. Sveštenici i poglavari ponovo će videti prizor u sudskoj dvorani. Pred njima će se pojaviti svaka pojedinost kao da je ispisana plamenim slovima. tada će oni koji su tražili »Krv njegova na nas i na decu našu«, primiti odgovor na svoje traženje. Tada će ceo svet saznati i razumeti. Oni će shvatiti protiv koga i čega su se borili – oni jadna, slaba i smrtna bića. U strašnoj duševnoj patnji i užasu povikaće planinama i stenama: »Padnite na nas, i sakrijte nas od lica onoga što sedi na prestolu, i od gneva jagnjetova. Jer dođe veliki dan gneva njegova, i ko može ostati?« (Otkrivenje 6,16.17)

* Pisano početkom dvadesetog veka

...

U drugom proročanstvu Spasitelj je izjavio: »Sramota satr srce moje, iznemogoh; čekam hoće li se kome sažaliti, ali nema nikoga; hoće li me ko potešiti, ali ne nalazim. Daju mi žuč da jedem, i u žeđi mojoj poje me octom.« (Psalam 69, 20, 21) Onima koji su umirali na krstu davali su neko opojno sredstvo da bi se umrtvio osećaj boli. To je ponuđeno i Isusu, ali kad je okusio, On je to odbio. Nije želeo prihvatiti ništa što bi moglo potamnjeti Njegov um. Njegova vera mora se dalje čvrsto oslanjati na Boga. To je bila Njegova jedina snaga. Pomračiti Njegova čula značilo bi dati prednost Sotoni.

Isusovi neprijatelji iskaljivali su svoj gnev na Njemu dok je visio na krstu. Sveštenici, poglavari i književnici pridružili su se svetini rugajući se Spasitelju koji je umirao. Prilikom krštenja i preobraženja čuo se glas kojim je Bog objavio da je Hristos Njegov Sin. Ponovo, neposredno pre Hristove izdaje, Otac je progovorio potvrđujući Njegovo božanstvo. Ali sada glas s neba je šutio. Nije se čulo nijedno svedočanstvo u Hristovu korist. On je sam podnosio zlostavljanje i ruganje zlih ljudi.

»Ako si sin Božij« govorili su oni, »siđi s krsta.« »Neka pomože i sebi, ako je on Hristos, izabranik Božij.« U pustinji kušanja Sotona je izjavio: »Ako si sin Božiji, reći da kamenje ovo hlebovi postanu.« »Ako si sin Božiji skoči dole« s vrha Hrama. (Matej 4, 3.6) Sotona sa svojim anđelima, u ljudskom obličju bio je prisutan kraj krsta. Sotona sa svojim vojskama sarađivao je sa sveštenicima i poglavarima. Učitelji naroda podsticali su neuku svetinu da izriče sud Onome koga mnogi od njih nikada nisu videli, sve dok nisu bili nagovoreni da svedoče protiv Njega. Sveštenici, poglavari, fariseji i okorela svetina ujedinili su se u sotonskoj izbezumljenosti. Verski poglavari sjedinili su se sa Sotonom i njegovim anđelima. Izvršavali su njegove naloge.

Isus, koji je patio i umirao, čuo je svaku reč koju su izgovorili sveštenici: »Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Hristos car Izrailjev neka siđe sad s krsta da vidimo, pa ćemo mu verovati.« Hristos je mogao sići s krsta. Ali zato što nije želeo da spasi sebe, grešnik ima nadu u oproštenje pred Bogom.

Podsmevajući se Spasitelju, ljudi koji su se smatrali tumačima proročanstava ponavljali su baš one reči za koje je Nadahnuće prorekli da će ovom prilikom izgovarati. Ipak u svom slepilu nisu videli da ispunjavaju proročanstvo. Oni koji su u podsmehu izgovarali reči: »Uzdao se u Boga; neka mu pomože sad, ako mu je po volji, jer govoraše: ja sam sin Božiji«, nisu ni pretpostavljali da će njihovo svedočanstvo odjeknuti kroz vekove. Međutim, iako podsmešljivo izgovorene, ove reči navele su ljude da tako istražuju Pisma kao nikada ranije. Mudri ljudi su čuli, istraživali, razmišljali i molili se. Bilo je i takvih koji nisu imali mira sve dok upoređujući tekstove Pisma nisu sagledali značenje Hristove misije. Nikada ranije nije se tako široko rasprostranilo znanje o Isusu kao u trenutku kad je visio na krstu. U srcima mnogih koji su posmatrali prizor raspeća i čuli Hristove reči, zasjala je svetlost istine.

Isusu u Njegovoj agoniji na krstu došao je zračak utehe. To je bila molba razbojnika koji se kajao. Oba čoveka raspeta sa Isusom u početku su Ga ružili, a jedan je u svojim patnjama postajao još očajniji i prkosniji. Ali njegov drug bio je drukčiji. Ovaj čovek nije bio okoreli zlikovac; našao se na stranputici zaveden rđavim društom; bio je manje kriv od mnogih koji su stajali kraj krsta i ružili Spasitelja. Video je i čuo Isusa i bio osvedočen Njegovim učenjem, ali su ga sveštenici i poglavari odvratili od Njega. Želeći da uguši osvedočenje, tonuo je sve dublje i dublje u greh, dok nije uhvaćen, optužen kao zločinac i osuđen da umre na krstu. U sudnici i na putu prema Golgoti bio je u Isusovoj blizini. Čuo je kako je Pilat objavio: »Na njemu na nalazim nikakve krivice.« (Jovan 19, 4) Primetio je Njegovo božansko držanje i Njegovo milostivo praštanje svojim mučiteljima. S krsta je video mnoge koji su se gradili pobožnima, a rugali su se i ismejavali Gospoda Isua. Video je kako prezrivo mašu glavama. Čuo je kako njegov drug u krivici pruhvata reči osude: »Ako si Hristos pomozi sebi i nama.« Čuo je kako mnogi između prolaznika brane Isusa. Čuo ih je kako ponavljaju Njegove reči i govore o Njegovim delima. U njemu se ponovo pojavilo osvedočenje da je ovo Hristos. Okrećući se drugom zločincu rekao je: »Zar se ti ne bojiš Boga, kad si sam osuđen tako? Zločinci na samrti nisu se više morali bojati čoveka. Međutim, jednoga je prožimalo osvedočenje da postoji Bog koga treba da se boji, budućnost koja ga je naterala da strepi. A sad, njegova životna istorija, sva umrljana grehom, tek što se nije završila. »A mi smo još pravedno osuđeni«, uzdisao je on, »jer primamo po svojim delima kao što smo zaslužili; ali on nikakva zla nije učinio.«

Sad više nema pitanja. Nema sumnji, ni prekora. Kad je osuđen za svoj zločin, ovaj prestupnik je pao u očajanje i beznađe; ali sad probudile su se neobične, plemenite misli. Sećao se svega što je čuo o Isusu – kako je isceljivao bolesne i opraštao grehe. Slušao je reči onih koji su verovali u isusa i koji su Ga plačući sledili. Video je i pročitao natpis iznad Spasiteljeve glave. Čuo je kako ga prolaznici ponavljaju, neki u žalosti drhtavim usnama, a drugi u šali i podsmehu. Sveti Duh rasvetlio je njegov razum i malo-pomalo dokazi su se spojili. U Isusu, ranjenom, ismejavanom i raspetom video je Božje Jagnje koje je uzelo grehe sveta. U njegovom glasu bila je pomešana nada s boli kad se ova bespomoćna, umiruća duša predala Spasitelju koji je umirao. »Opomeni me se«, povikao je, »Gospode! kad dođeš u carstvo svoje.«

Odgovor je brzo stigao. Glas je bio blag i milozvučan, a reči pune ljubavi, sažaljenja i sile: Zaista to danas kažem, bićeš sa Mnom u raju.

U toku dugih časova samrtnih muka do Isusovih ušiju dolazili su poruga i ismejavanje. Dok je visio na krstu, do Njega su još uvek dopirali glasovi puni poruga i psovki. Sa čežnjom u srcu očekivao je neki izraz vere svojih učenika. Čuo je samo žalosne reči: »A mo se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailja.« Kako je Spasitelj bio zahvalan za izraz vere i ljubavi ovog razbojnika koji je umirao! Dok su Ga se vodeći Jevreji odricali, pa čak i učenici sumnjali u Njegovo božantvo, jadni razbojnik na rubu večnosti nazvao je Isusa Gospodom. Mnogi su bili spremni da Ga nazovu Gospodom dok je činio čuda i kad je ustao iz groba, ali niko osim razbojnika koji se pokajao i bio spasen u jedanaest sati, nije Ga priznavao dok je visio u umirao na krstu.

Posmatrači su čuli kad je razbojnik nazvao Isusa Gospodom. Boja glasa čoveka koji se kajao privukla je njihovu pažnju. Oni koji su seu podnožju krsta svađali oko Hristove odeće i koji su bacali kocku za Njegov ogrtač, zastali su da bi čuli. Utihnuli su njihovi ljutiti glasovi. Zaustavljena daha gledali su Hrista i očekivali odgovor s tih umirućih usana.

Dok je izgovarao reči obećanja, kroz tamni oblak koji je obavio krst probila se sjajna i nezadrživa svetlost. Razbojnik koji se kajao doživeo je savršeni mir i sigurnost da ga je Bog prihvatio. U svom poniženju Hristos je bio proslavljen. On koji je u očima svih izgledao kao da je pobeđen, bio je Pobednik. Bio je priznat kao Onaj koji je poneo grehe. Ljudi mogu mučiti. Njegovo ljudsko telo. Oni mogu raniti Njegove slepoočnice trnovim vencem. Mogu Mu skinuti haljine i prepirati se oko njih. Ali mu ne mogu oduzeti silu da oprašta grehe. Umiranjem pružio je svedočanstvo o svojoj božanskoj prirodi i Očevoj slavi. Njegovo uho nije otežalo da ne može čuti, niti je Njegova ruka okraćala da ne može spasiti. Njegovo carsko pravo je da spasi do poslednjeg sve koji kroz Njega dolaze Bogu.

Zaista ti kažem, bićeš sa Mnom u raju. Hristos nije obećao da će tog dana razbojnik da bude s Njim u raju. On sam toga dana nije otišao u raj. Spavao je u grobu i u jutro vaskrsenja rekao: »Jer se još ne vratih k ocu svojemu.« (Jovan 20, 17) Međutim, na dan raspećam na dan prividnog poraza i tame, izrečeno je obećanje: Danas, dok umire na krstu kao zločinac, Hristos uverava jadnog grešnika: Bićeš sa Mnom u raju.

Razbojnici koji su raspeti sa Isusom postavljeni su »s jedne i s druge strane, a Isus u sredini.« To je učinjeno prema uputstvu sveštenika i poglavara. Hristov položaj između razbojnika trebao je pokazati da je On najveći zločinac između ove trojice. Tako se ispunilo pismo: »Bi metnut među zločince.« (Isaija 43, 12) Međutim, potpuni smisao ovog dela sveštenici nisu videli. Kao što je Isus, raspet s razbojnicima, stavljen »u sredinu«, tako je i Njegov krst postavljen usred sveta koji leži u grehu. Reči oproštenja upućene razbojniku koji se kaje, zapalile su svetlost koja će svetljeti do najudaljenijih granica Zemlje.

Anđeli su s divljenjem posmatrali beskrajnu Isusovu ljubav, koji je, podnoseći najveće samrtne muke uma i tela, misao samo na druge i uzdizao veru duši koja se kaje. U svom poniženju kao prorok obratio se kćerima Jerusalimskim; kao sveštenik i zastupnik molio je Oca da oprosti Njegovim ubojicama, kao Spasitelj pun ljubavi, oprostio je grehe razbojniku koji se kajao.

Dok je gledao mnoštvo koje Ga je okružavalo, jedna prilika privukla je Isusovu pažnju. U podnožju krsta stajala je Njegova majka koju je pridržavao učenik Jovan. Nije mogla podneti da bude udaljena od svog Sina i Jovan, znajući da se približava kraj, ponovo ju je priveo Hristu. U samrtnom času se sedeo svoje majke. Gledajući njeno bolom izmučeno lice, a onda Jovana, rekao joj je: »Ženo! eto ti sina!«, a zatim Jovanu: »Eto ti matere!« Jovan je razumeo Hristove reči i prihvatio povereni zadatak. Odmah je poveo Mariju svom domu i od toga časa nežno se starao o njoj. Milostivi Spasitelj pun ljubavi, usred svih svojih telesnih bolova i duševnih patnji, brižljivo se starao o svojoj majci! Nije imao novaca kojim bi je osigurao, ali Jovan Ga je, kao dragocenost čuvao u srcu, i zato Mu je predao majku kao dragoceni zalog. Tako se pobrinuo za ono što joj je najviše bilo potrebno – nežno saosećanje čoveka koji ju je voleo zato što je ona volela Isusa. Primajući je kao sveto zaveštanje, Jovan je primio veliki blagoslov. Ona ga je stalno podsećala na voljenog Učitelja. Savršeni primer Hristove sinovske ljubavi blista nesmanjenim sjajem kroz maglu vekova. Gotovo trideset godina Isus je svakodnevnim trudom pomagao u nošenju tereta doma. A sad, čak i u svojim poslednjim samrtnim mukama setio se potreba svoje majke, ucveljene udovice. Isti duh videće se u svakom učeniku našega Gospoda. Oni koji slede Hrista, smatraće da je deo njihove vere poštovanje i staranje za roditelje. Iz srca u kome se gaji Njegova ljubav, otac i majka neće nikad prestati da primaju brižno staranje i nežno saučešće.

...

P o g l a v l j e 79.
»SVRŠI SE«

Hristos nije predao svoj život dok nije završio delo koje je došao izvršiti i dahom koji Ga je napuštao, uzviknuo je: »Svrši se.« (Jovan 19, 30) Bitka je izvojevana. Njegova desnica i sveta ruka donela Mu je pobedu. Kao Pobednik, On je postavio svoju zastavu na večnim visinama. Zar među anđelima nije bilo radosti? Celo Nebo proslavljalo je Spasiteljevu pobedu. Sotona je bio pobeđen i znao je da je njegovo carstvo propalo.

Za anđele i bezgrešne svetove uzvik »Svrši se« imao je duboko značenje. Za njih kao i za nas izvršeno je to veliko delo otkupljenja. Oni s nama dele plodove Hristove pobede.

Sve do Hristove smrti anđelima i bezgrešnim svetovima nije jasno otkriven Sotonin karakter. Praotpadnik toliko se zaodenuo prevarom da čak ni sveta bića nisu shvatila njegova načela. Nisu jasno sagledali prirodu njegove pobune.

Protiv Boga pobunilo se biće izuzetne moći i slave. Gospod je kazao o Luciferu: »Ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvim si lep.« (Jezekilj 28, 12) Lucifer je kerubim zaklanjač. Stajao je u svetlosti Božjeg prisustva. Bio je najuzvišeniji od svih stvorenih bića i najistaknutiji u otkrivanju Božjih namera svemiru. Pošto je sagrešio, njegova sila da prevari bila je još veća, a razotkrivanje njegovog karaktera znatno teže, zbog uzvišenog položaja koji ja zauzimao pred Ocem.

Bog je mogao uništiti Sotonu i njegove istomišljenike isto tako lako kao što čovek baca kamenčić na zemlju, ali On to nije učinio. Pobunu nije trebalo savladati prisilom. Prinuda postoji samo pred Sotoninom vlašću. Gospodnja načela ne pripadaju takvom poretku. Njegova vlast počiva na dobroti, milosti i ljubavi, a njihovo primenjivanje je sredstvo kojim se koristi. Božja vladavina moralna, a istina i ljubav treba da budu sila koja prevladava.

Božja namera bila je da sve postavi na večni temelj sigurnosti, pa je na nebeskim savetima odlučeno da se Sotoni mora dati vreme da razve načela koja predstavljaju osnovu njegovog sustava vladavine. Tvrdio je da su ona uzvišenija od Božjih načela. Da bi ih svemir mogao sagledati Sotoninim načelima dato je vreme za delovanje.

Sotona je naveo ljude na greh, pa je plan spasenja postao delotvoran. Četiri hiljade godina Hristos je radio na čovekovom uzdizanju, a Sotona na njegovom upropaštavanju i unižavanju. Sve to pratio je ceo svemir.

Kad je Isus došao na svet, sotonska sila bila je usmerena protiv Njega. Od vremena kad se pojavio kao novorođenče u Vitlejemu, uzurpator je radio na tome da prouzrokuje Njegovo uništenje. Svim silama pokušavao je sprečiti Isusa u razvijanju savršenog detinjstva, bezgrešne zrelosti, svete službe i žrtve bez mane. Ali doživeo je poraz. Nije uspeo Isusa navesti na greh. Nije Ga mogao obeshrabriti ili odvojiti od dela koje je došao obaviti na Zemlji. Od pustinje do Golgote, šibala Ga je bura Sotoninog besa, ali ukoliko je ona bivala nemilosrdnija utoliko se Božji Sin čvršće držao ruke svog Oca i hitao stazom poprskanom krvlju. Svi Sotonini napori da Ga savlada i pobedi, u sjajnijem svetlu otkrivali su Njegov besprekoran karakter.

Celo Nebo i svetovi koji nisu pali bili su svedoci ove borbe. S velikim zanimanjem pratili su završne prizore ovog sukoba. Posmatrali su Spasitelja kako ulazi i Getsimanski vrt, Njegovu dušu pritisnutu užasom velike tame. Čuli su Njegov bolni uzvik: »Oče moj, ako je moguće da me mimoiđe čaša ova.« (Matej 26, 39) Kad se Otac povukao iz Njegove blizine, videli su Ga žalosnog u gorčini boli koja je nadilazila ovu iz poslednje velike borbe sa smrću. Krvavi znoj izbijao je iz Njegovih pora i kapao na zemlju. S Njegovih usana tri puta se otela molitva za oslobođenje. Nebo nije moglo više podneti ovaj prizor i Božjem Sinu je poslan vesnik utehe.

Nebo je posmatralo izdaju žrtve ubilačkoj svetini i požurivanje od jednog do drugog suda uz ismejavanje i nasilje. Čulo je kad su se Njegovi progonitelji rugali Njegovom niskom poreklu. Čulo je odricanje s kletvom i zaklinjanjem jednoga od Njegovih najvoljenijih učenika. Videlo je gnevno delo Sotone i njegovu moć nad ljudskim srcima. Kakvog li strašnog prizora! Spasitelj uhvaćen, izvođen dva puta pred sveštenike, dva puta pred Sinedrion, dva puta pred Pilata i jedanput pred Iroda, ismejavan, šiban, osuđen i izveden da bude raspet, noseći teški teret krsta usred naricanja Jerusalimskih kćeri i podrugivanja svetine.

Nebo je s bolom i divljenjem posmatralo Hrista kako visi na krstu, krv kako teče iz Njegovih izranjavanih slepoočnica i znoj obojen krvlju kako se graška na Njegovom čelu. Iz Njegovih ruku i nogu kapala je krv po stenju izdubljenom za podnožje krsta. Širile su se rane načinjene klinovima jer je težina Njegovog tela sad počivala na rukama. Njegovo otežano disanje bivalo je sve ubrzanije, jer je Njegova duša drhtala pod teretom greha sveta. Celo Nebo bilo je ispunjeno divljenjem kad je Hristos usred strahovite patnje iskazao svoju molitvu: »Oče! oprosti im; jer ne znaju šta čine.« (Luka 23, 34) Pa ipak tu su stajali ljudi, stvoreni po Božjem obličju, koji su se udružili da unište život Njegovog jedinorodnog Sina. Kakav prizor za svemir!

Upravitelji i vlasti tame bili su okupljeni oko krsta, bacajući paklenu senku neverstva u srca ljudi. Kad je Gospod stvorio ova bića da stoje pred Njegovim prestolom bila su prekrasna i slavna. Njihova lepota i svetost bile su u skladu s njihovim uzvišenim položajem. Bila su obogaćena Božjom mudrošću i opremljena svim nebeskim oružjem. Oni su bili sluge Boga živoga. Ali ko je mogao prepoznati među palim anđelima slavnog serafima koji je nekad služio u nebeskim dvorovima?

Sotonske sile ujedinile su se sa zlim ljudima podstičući narod da poveruju kako je Hristos najveći grešnik i da Ga zato treba prezirati. Oni koji su ismejavali Hrista dok se nalazio na krstu bili su ispunjeni duhom prvog velikog buntovnika. On ih je ispunio rđavim i odvratnim rečima. On je nadahnjivao njihovo ruženje. Ali svim ovim nije postigao ništa.

Da se ijedan greh našao na Hristu, da je bilo u kojoj pojedinosti podlegao Sotoni u želji da izbegne strašno mučenje, Božji i čovekov neprijatelj slavio bi pobedu. Hristos je priklonio svoju glavu i umro, ali čvrsto se držao svoje vere poslušnosti Bogu. »I čuh glas veliki na nebu koji govori: sad posta spasenje i sila i carstvo Boga našega i oblast Hrista njegova; jer se zbaci opadač braće naše, koji ih opadaše pred Bogom našim dan i noć.« (Otkrivenje 12, 10)

...

Možda neko legne i čita sa Notebook-a pred spavanje ...

:)

Citirate knjigu? Biblija je najobičnija knjiga. Svako od nas može da se brani bilo kojom knjigom koja mu se svidja!

Evo:

„`Cheshire Puss,' [Alice] began, rather timidly, as she did not at all know whether it would like the name: however, it only grinned a little wider. `Come, it's pleased so far,' thought Alice, and she went on. `Would you tell me, please, which way I ought to go from here?'
`That depends a good deal on where you want to get to,' said the Cat.
`I don't much care where--' said Alice.
`Then it doesn't matter which way you go,' said the Cat.
`--so long as I get SOMEWHERE,' Alice added as an explanation.
`Oh, you're sure to do that,' said the Cat, `if you only walk long enough.'”
„`But I don't want to go among mad people,' Alice remarked.
`Oh, you can't help that,' said the Cat: `we're all mad here. I'm mad. You're mad.'
`How do you know I'm mad?' said Alice.
`You must be,' said the Cat, `or you wouldn't have come here.'
Alice didn't think that proved it at all; however, she went on `And how do you know that you're mad?'
`To begin with,' said the Cat, `a dog's not mad. You grant that?'
`I suppose so,' said Alice.
`Well, then,' the Cat went on, `you see, a dog growls when it's angry, and wags its tail when it's pleased. Now I growl when I'm pleased, and wag my tail when I'm angry. Therefore I'm mad.'”