Dušanovo svjedočanstvo o susretu sa Sv. Petrom, Sv. Petkom, anđelom i viđenje Kraljevstva Božjeg

Pročitajte i vidjet ćete da je ono o čemu Dušan priča mogao saznati samo onaj koji je u istinu vidio Božje Kraljevstvo. To je divno svjedočanstvo o Božjem milosrđu (prema Dušanu i svima nama) i poziv na obraćenje k Bogu i povratak Riječi Božjoj.

Tekst sam prenio sa kazete snimljene 1986. god. negdje na Kosovu onako kako je Dušan govorio.




Susret sa sv. Petrom i sv. Petkom

Od mosta do te autobuske stanice ima oko trideset do četrdeset metara. Tu se nalazilo dvadesetak putnika građana. Među njima i jedan kaluđer i kaluđerica . Ali kaluđer i kaluđerica su bili toliko nestrpljivi da sačekaju autobus, da su zaustavljali sve ona vozila koja su išla ispred mene. Bila je kolona kola. Teren je bio dosta strm. Od mosta idući ka toj autobuskoj stanici. Nažalost niko od šofera nije hteo da im stane, a u svakim kolima imalo je mesta za dva putnika. Ja nisam bio verski ni malo raspoložen. Nisam verovao u Boga. Ali mi je bilo krivo zbog čega ti šoferi toliki koji su prošli ispred mene bilo je preko dvadeset kola. Niko nije hteo da im stane. Pa sam pitao pa zašto ovi ljudine stanu da ih povezu kad im se žuri, pa oni su ljudi kao što smo. Ako niko ne poveze ja ću. Na žalost nitko nije hteo da im stane .

Kad sam došao na jedno metar dva od njih oni su pogledali u mene u moja kola i digli su ruke. Ja sam stao, prišao je kaluđer sa desne strane mojih kola. Ja sam tada fiću vozio. Nazvao mi je Boga.Ja sam otvorio desna vrata, nazvao mi je Boga. Ja sam odgovorio Bog vam pomogao. Taj pozdrav nikad u životu nisam upotrebio. Al sam hteo da mu udovoljim njegovim prohtevima. Nisam htio da mu kontriram, da mu prkosim. On me zamolio: Pitao me jel bi mogao da povezem njega i sestru do manastira Žiče. Ja sam pristao, rekao može. U tom je prišla i kaluđerica. I ona mi je nazvala Boga. Ja sam i njoj odgovorio Bog vam pomogao.

Podigao sam sedište na fići da bi jedno ušlo pozadi. Ja sam iz lepih namjera iz dobrih želja kazao mu zašto se tiskate pozadi pređite na prednje sjedište kad je prednje sjedište slobodno, komotnije vam je, lepši pregled, udobnije vam je za sedenje, što se tiskate tamo tesno je. On mi je odgovorio nije nama Dušane tesno samo ti vozi. Pogodio mi je ime mada ga ja u životu nikada vidio nisam ni u snu ja ga sanjao nisam, a on mi već ime zna.

Nisam ga pitao odakle me zna. Zatvorio sam vrata na kolima na kojima su oni ušli. Usmerio sam, napravio sam izokosio sam kola ka drumu, da bi gledao u kolonu koja ide drumom. Da bi me pustio u kolonu da bi nastavio put. Dok sam ja tu priliku čekao kaluđer je postavio mi pitanje, i na to pitanje koje je postavio, sam je odgovorio. Dušane odakle ideš iz Kragujevca, sa parastosa. Ja sam potvrdio jest jučer smo davali godišnji parastos mojoj rođaci . On mi kaže, a sad kaže ideš u Banjane da kupaš se, ja sam odgovorio pa lepa voda je topla je, ne osećam neke telesne potrebe da moram da se kupam. Jer ako se čovek ne čuva posle tople vode čovek se prehladi bude mu gore nego što je otišao .





Kad je on završio taj s njim razgovor sad ona kaluđerica pita me Dušane odakle si ti rodom iz Zakute . Isto ona postavila pitanje i odgovorila sama na to pitanje. Ja sam rekao iz Zakute da. Ona kaže tvoji su svi živi i zdravi. Otac Dimitrije, majka Danica, sestra Dušanka , brat Dragoljub, sve po imenicu. U kući koji žive. Oni kaže Krsnu slavu slave, veruju u Boga, ali su nepostojani u veri, mnogo Božanstva psuju kad se naljute, a ovog brata što imaš u Beogradu Milovana on je velike škole završio, veliki je stručnjak ali i veliki bezbožnik. Ja sam se zaprepastio kad sam čuo da oni tako sve u detalje znaju.

Kad je ona to završila kaluđer mene odgovara nastavlja on i kaže, a ti Dušane ti nisi pristalica onog učenja da je čovek nastao od majmuna. Više kaže držiš ono kao dete da je Bog stvorio čoveka ali o Bogu i o veri ne znaš ništa. Samo imaš jako meko srce i plemenitu dušu . Sažaljiv si prema starijima, bednima i iznemoglima. Voliš čoveku da učiniš dobro. Mogao si u tri zgodne prilike obogatiš ali nisi hteo nepošteno. Dušane blago tebe što si dana s stao. Te si prihvatio nam Boga i povezao si nas, a ove koje smo zaustavljali da nas povezu, što okreću glavu od nas i pljuju nas, bolje majci da se nisu rodili na ovaj svet nego što su tako uradili. Ja čudo takvu reč nisam čuo dotle nikad, i takvu pretnju, zavrteo sam od te reč , ali nisam znao šta znači ta reč.

U tom momentu jedan iz kolone dade mi znak da uđem u kolonu. I sad mi je dužnost kao šoferu da pogledam retrovizor u kolima i da pogledam pozadi šta mi se dešava dam mi neko od šofera koji voze pozadi mene ne traži prolaz da me pretiču, kad sam pogledao u ogledalo video sam ono dvoje putnika koji se voze u mojim kolima tako svetlog lica, oreole oko njihovih glava da sam se ja zaprepastio da se moja kola sva sijaju iznutra. Ja sam od straha pustio volan i počeo da se tresem i kazao sam u sebe Bože ovo nisu obični ljudi. Al sam brzo došao k sebi jer su kola počela vuć u kanal uhvatio sam volan i vratio se u na svoj kolosek i počeo sam da idem za onim kamionom. Kamion je polako išao jer je bio pretovaren, a ja sam bio previše uplašen,i uzbuđen tako da sam još sporije išao od njega . Samo što se kola nisu ugasila , jedva dotačinjao sam pedalu gasa .

I počeli su naizmenično kaluđer i kaluđerica da moju prošlost, biografiju celu iznose od kako pamtim za sebe do onoga dana za dobro su me pohvalili za loše su me ukorili . Ali taki ukor u životu, blag, nežn , precizan tačan, u svake detalje ulaze. Da sam se ja toliko postideo posramio da sam poželio da umrem ili u crnu zemlju da propanem.

Kad sam došao ispred manastira Žiče, na onaj most na reci kaže mene onaj kaluđer Dušane ovo sade što ti se desilo i u toku dan što će ti se desiti nemoj da pričaš nikom naredna tri meseca. Posle možeš reći samo rodbini i ponekom od prijatelja, A ja onako kao svaki što bi od nas rekao da bi se otarasio tog čoveka kazao sam dobro. I parkirao sam išao sam gore kraj manastira Žiče na plaformi gde se parkiraju kola zatekao sam tu dvoja troja kola parkiranih al poviše turista koji su došli ispred manastira razgledaju manastir neki se fotografišu ispred manastira.

Ja sam prignao fiću da samog manastirskog zida prednja stranom i izišao sam iz fića da bi otvorio vrata njima da iziđu, kako sam pogledao u kola vidio sam kola su prazna bila . Ja sam sebe nisam verovao da je to moguće jer su stakla i vrata bila zaključana zatvorena spuštena stakla. Ja sam nekoliko puta protrljao oči pogledao levo i desno nema pa nema . Ja sam od toga silnog uzbuđenja i straha počeo po sebi da proveravam da nisam poludeo ispao iz pameti počeo sam da ujedam svoje ruke . Šibam šamare ljevo desno, da čupam kosu s glave . Onaj narod koji me posmatrao, video je da se ponašam nenormalno , da nisam napravio udes nikakvi da ništa se nije desilo kolima. Prišao je oko mene, napravio krug oko mene i mojih kola i pitaju prijatelju šta je bilo da se čupaš i da se udaraš šta ti se desilo .

Neko viče iz publike o Bože kaki je. Ja sam se setio one reči onog kaluđera na mostu da ne smem nikome da pričam naredna tri meseca ništa i kazao sam ljudima šta vas briga šta mi se desilo idite vašim poslom. Probio sam se kroz onaj obruč naroda, išao sam tamo na čistinu dalje

Počeo sam sam sebe da ponavljam sve one reči od kad samih primio u kola pa do one poslednje da će mi se još nešto desit tokom dana. Zadržim se na onoj posljednjoj i kažem Bože šta još da mi se desi. Sad ću živ u Banju neću ni da ručam, legnuću u krevet ne mogu da se odmorim kolko sam se potresao i uplašio do sutra, Što može čoveku da se desi nego samo da umre. Onda se toliko smrtno uplašim od smrti da sam se počeo tresem ko u groznici, ali se setim posle kako mogu da pričam oni su mi rekli da ne pričam tri meseca, kako mogu da umrem, a da pričam, znači neću da umrem znači odma mi lakše odma mi bilo malo slobodniji sam bio nasmejaniji. Neću da umrem drugo neka se desi šta hoće. Kolko je čoveka strah za svoj život .