Neunistivo Bozje pismo
lionac
(istrazivac)
24. мај 2010. у 11.09
„Nikakvo oruzje podignuto protiv tebe neće biti srećno(uspesno)”.
Knjiga proroka Isaije 54:17
U naučnim krugovima poslednjih pedeset godina zahuktala se diskusija povodom pitanja biblijskog kanona[1]. Delom zbog otkrića svitaka kumranskih spisa i vanbiblijskih crkvenih dokumenata, a delom zbog dovođenja u pitanje dotadašnjeg kritičkog konsenzusa. Diskusija se još uvek vodi nesmanjenom žestinom, a po rečima Gerharda Hazela, „novi konsenzus je u izgradnji”[2]. Kakav je odnos koncepata „kanona” i „Pisma”[3]? Da li su Sveta pisma oduvek bila kanon ili su to postala? Po kojim kriterijumima? Odlukom ljudi (rabina, koncila, verskih zajednica)?
Pre nekoliko godina je u jednom palestinskom manastiru pronađen komad spisa za koji se smatra da je deo kopije pisma Klementa iz Aleksandrije[4]. Pretpostavimo da se negde na Bliskom istoku pronađe neki izgubljeni drevni dokument za koji se naučno utvrdi da je pripadao nekoj izgubljenoj apostolskoj poslanici (recimo Pavlovoj poslanici Laodikeji, ili proto Korinćanima). Da li bi on bio pridodat ostalim kanonskim spisima? Po kom kriterijumu? Čijim sudom? Ekumenskog saveta, Biblijskog društva, pape?
Kanon: funkcija i forma. Traženje odgovora vodi nas u analizu pojmova kanona i kanonizacije. Osnovno značenje reči kanon je šablon, perfektna forma u arhitekturi, ili štap za odbranu i merenje. U metaforičnom smislu: pravilo, standard, nepogrešivi kriterijum merenja[5]. U Novom zavetu se koristi četiri puta (Gal 6,16; 2 Kor 10,13-16; po nekim manuskriptima i Fil 3,16) i u svim slučajevima ima značenje pravila, norme, vrednosnih standarda. „I koliko ih god po ovom pravilu (kanonu) žive...”, (Gal 6,16). U ranoj crkvenoj literaturi, kanon je označavao „biblijski zakon, idealnog čoveka, pravilo vere, doktrine”[6]. U poslezavetnim spisima sredinom drugog veka, kanonom se smatralo merilo suda istinitosti[7]. I uvek je Biblija bila kanon, u smislu standarda kojim se hrišćanski život i učenje moraju regulisati. U pismu Grigorija iz Nise stoji: „Prihvatili smo Sveto pismo pravilom i merom svakog načela... odobravamo samo ono što se može uskladiti sa namerom ovih spisa”[8].
Od četvrtog veka termin kanon je primenjivan i za listu spisa koji pripadaju autoritativnom Pismu i grade njegovo telo [9]. Tako se u pismu aleksandrijskog biskupa Atanasija iz 367. godine nabrajaju ’’knjige koje su kanonizovane i nama predane, a za koje se veruje da su božanske’’[10]. Uz normativnu upotrebu, funkciju, uvodi se i formativna, oblik. Možemo reći da se u kasnohrišćanskom kontekstu kanon definiše i kao „lista spisa koje Crkva prepoznaje kao dokumenta božanskog nadahnuća”[11]. Istorijski gledano, ranija upotreba termina kanon odnosila se na autoritativnu funkciju (norma normens) Svetog Pisma, a kasnije i na njegovu formu, oblik (norma normata)[12]. Sama Biblija pod kanonom podrazumeva raniju upotrebu termina, u smislu funkcije, norme, pravila vere.
Autoritativni skup knjiga ili skup autoritativnih knjiga? U Hristovo vreme postojale su tri zbirke dokumenata, koje su se zbog svog nadahnuća u jevrejskoj zajednici smatrane autoritetima: „Zakon”, „Proroci” i „Pisma”. Nadahnuće i autoritet sva tri dela Starog zaveta potvrdili su i Isus (Lk 24,27; Jn 5,38.39) i apostoli (2 Tim 3:, 6), a predstavljali su Bibliju prve Crkve. U Starom zavetu se spominju knjige koje danas ne postoje[13]. Razlog za to se opet traži na formalnom odnosno funkcionalnom nivou. Otuda jedni tvrde da nisu sačuvane zato što nisu unesene u zbornik svetih jevrejskih knjiga[14], a drugi, raspravljajući oko njihove nadahnutosti, poput Avgustina, smatraju da je nemoguće da se nadahnuti spis izgubi[15], odnosno, poput Zlatoustog, dozvoljavaju tu mogućnost[16]. Mi na ovom mestu zaključujemo samo to da niko nije „isključio” ove knjige iz Starog zaveta.
Hrišćanska crkva je, s vremenom ,telu Starog zaveta dodala i spise Novog. U pomenutoj Atanasijevoj listi se, pored knjiga Starog, nabraja i 27 knjiga Novog zaveta. Crkva je tako formirala novozavetni kanon (izvršila kanonizaciju), ali je Novi zavet, zbog svog nadahnuća, već funkcionisao kao kanon (posedovao kanoničnost, 2 Pet 1,19-21; 3,16; Jev 1,1; Gal 1,11.12; Ef 3,4.5; Ot 22,10.18.19...). Novi Zavet je nadahnuti izveštaj apostolskog svedočenja. Kako su tokom godina jedan za drugim apostoli umirali, njihovi spisi su postali jedini autentični oblik njihovog svedočanstva. Zbog toga je bilo prirodno da Crkva njihove spise zaodene autoritetom. Ovo pokazuje da je biblijski autoritet iznad autoriteta Crkve. To što je Crkva oformila kanon (izvršila kanonizaciju), ne znači da je od Biblije načinila Sveto pismo, a još manje da Crkva ima vlast nad Biblijom. Crkva nije nasumično dodeljivala autoritet spisima, već je samo prepoznala i priznala[17] autoritet koji su ovi spisi već imali[18] u sebi po svome Bogom nadahnutom poreklu. Ko ovo osporava ne dolazi u sukob sa dogmom već sa istorijom[19]. Blaženi Teofilakt je pisao: ’’Hristos je isprva sam lično besedio sa apostolima i poslao im za učitelja blagodat Svetog Duha. Ali pošto je Gospod predvideo da će se kasnije pojaviti jeresi i naše naravi iskvariti, to je blagovoleo, da Jevanđelja budu napisana, da bi se mi, učeći se iz njih istini, oduprli jeretičkoj laži i da se naše naravi ne bi iskvarile sasvim’’[20].
Upravo svest da ovi spisi imaju vlast nad Crkvom (poseduju funkciju kanona), naveli su je da otpočne sa kanonizacijom, (oblikovanjem biblijskog kanona). Utvrđivanjem biblijskog kanona, Crkva je povukla granicu između Reči Božje i glasova ljudi, apostolske predaje i crkvene tradicije. U suprotnom, kanonizovanje bi bilo bez svrhe. Jovan Zlatousti će reći: ’’Kada su se, po isteku mnogog vremena, jedni udaljili od pravog učenja, a drugi od čistote života i naravstvenosti, tada je opet nastalo pismeno poučavanje’’[21].
Hvala Crkvi što je sačuvala Bibliju kroz vekove, ali da nije ona, sačuvao bi je neko drugi. Da je neko uništio Bibliju, Bog bi je ponovo napisao. Za to mu nisu potrebni ni koncili, ni crkve, ni hrišćanstvo, nego Njegovo nepresušno razumevanje za potrebe ljudskog roda.
Dakle, jedan spis postaje Sveti spis (kanon) ako ima za autora Duha Svetog, a ne ako to neko versko telo odluči (izvrši kanonizaciju). Prvo (nadahnućem od Boga) postaje kanon, a potom (prepoznavanjem od ljudi) ulazi u kanon. Na pitanje ko je od Biblije načinio Sveto pismo jasno odgovaramo – Gospod Bog. I zbog toga što je nadahnuta Božja Reč, ona predstavlja kanon – autoritativno, potpuno i nepogrešivo pravilo vere i života. Pravilo za svakoga, svuda i uvek. „I koliko ih god po ovom pravilu žive na njima biće mir i milost” (Gal 6,16).
--------------------------------------------------------------------------------
[1] „Cela ideja kanona je danas na udaru,” Robin Nixon, u New Testament Interpretation, (Exeter: Paternoster Press, 1985), 342.
[2] Gerhard F. Hasel, „Divine Inspiration and the Canon of the Bible,” JATS 5/1 (1994):68.
[3] „Nije više zadovoljavajuće upotrebljavati termine ”pismo„ i ”kanon„ sinonimno. Crkva je primila ”pisma„... od Judaizma; ali nije primila kanon, zatvorenu kolekciju spisa kojim se ništa ne može dodati, i ništa oduzeti,” Albert C. Sundberg, „Canon of the New Testament,” IDB Uvodni Tom (Nashville, TN: Abingdon, 1976), 137.
[4] F. F. Bruce, The Canon of Scripture (Downer Grove, IL: Inter Varsity Press, 1988), 279.
[5] Lee MacDonald, The Formation of the Christian Biblical Canon (Nashville: Abingdon Press, 1988), 40.
[6] Bruce Metzger, The Canon of the New Testament (Oxford: University Press, 1987), 289-93.
[7] Aleksander Sand, Canon (Freiburg/Basel/Wien: Herder, 1974), 9.
[8] Gregory of Nysa, On the Soul and Resurection, III, (NPNF, V:439).
[9] Bruce, 17.
[10] Sanders, „Canon” The Anchor Bible Dictionary, 1:838
[11] R. P. C. Hanson, Origin’s Doctrine of Tradition (London: SCM Press, 1954),93.
[12] Metzger, 282- 88.
[13] Knjiga o ratovima (4 M 21:14), Jašarova knjiga (Navin 10:13), Knjiga dela Solomunovih (1 Car 11:41), Samuila vidioca (1 Dn 29:29), Natana proroka (1 Dn 29:29), Gada vidioca (1 Dn 29:29), proroka Semaje (2 Dn 12:15), Knjiga Juja sina Ananijeva (2 Dn 20:34)...
[14] Dragan Milin, Uvod u Sveto Pismo Starog Zaveta (Beograd: Sveti Arhejereski Sinod S P C, 1991), 78.
[15] Avgustin City of God 18.38. (NPNF, 2:383).
[16] Chrysostom Homilies on First Corintians 7.3. (NPNF, 12:35).
[17] Kurt Aland, The Problem of the New Testament Canon (Oxford: A. R. Mowbray & Co.,1962).
[18] „kanon sa tačke gledišta njegovog sadržaja je nastao od sebe”, Hans von Campenhausen, Die Entstehung der christlichen Bibel (Tubingen: 1972), 382.
[19] Metzger, 282- 88.
[20] Justin Popović, Dogmatika Pravoslavne Crkve 3 Toma, (Valjevo: Ćelije, 1980), 1:31,32.
neutralni
(teolog)
25. мај 2010. у 03.01
Mnogo si primara narađao kao da će to mnogo pomoći jednom koji veruje u Boga. U kanonu Biblije ima 66 knjiga, pisane u periodu od noko 1500 godina, pa se pitam, koliko spisa je Avram imao u svoje vreme, da bi bio upućen na jednoga Boga, koji stvorio sve ččto se viidi i nevidi ljudskom oku, pa ga u ovom kanonu biblije, kojeg nam je dostupan, njega proglašava kao otac prave vere, jer piše: „Verova Avram Bogu i primi mu se u pravdi.” Ne naqmeravam da omalovažavam kanon biblije, ali ako neko, kad ga pročita i proučava, ako nije vođen po isrtom duhu koji je Avrama vodio, će mu biti na pogibao, jer se mora duhovno razgledati sto je pisano inače će sve izspasi u mislima da je neka zbreka, a Onome kojem su duhovne istine osvetljene ćitzajuči i proučavajući bibliju, dobije utehu i ohrbrenje, da može se susresti sa raznim iskušenjima i depresivnim osećanjima koje mogu dovesti u očajanje, pa čak i saqmoubistva, kao Judu Hristovog izdajnika, koji se je obesio što je izdao krv pravednu, zato što nije se iskreno pokajao. On je mogao da ode pod krstom, dok je Hristos još živ viseio raspet, da traži oproštenje i za sigurno bi mu oprostio jer, je poučavao da ako ti brat tvoj sagreši, i dođe k tebi i kaže oprosti, dužasn si da mu oprostiš čak ako buide to uradio 7 puta sedamdeset, ali Juda se nije iskreno pokajao kao Petar koji ga se odrekao, ali se je gorko pokajao, o obratio, pa mu Isus posle vaskrsenja poverio da pase Njegovo stado, vernika i novih Hristovih sledbenika.
Zbir knjiga koje su u kanonu biblije, nije se neka crkva pobrinula da se sačuva nego Bog sam je to vodio i sačuvao, čak kroz tamnovekovni perioda kada je papska crkva zabranila da običan narod čita bibliju svbe dok nisu reformatori, koji su svi bili katoliški svesštenici i kaluđeri kao Martin Luter i imali pristup kanonu biblije po crkvama i manastirima. Istorijski dokazano da je Bog podigao pojedince, na reformu u crkvi ali religiozne vođe i kurija papske hierasrhije su to odbili i umesto da prihvate reformu su počeli da proganja te pojedince koji su otkrili sakrivene bibliske istine i objavil narorodu, koji je uviđao zablude crkve prepužele iz paganizma u hrišćanstvo, jer biblija otkriva takve zablude i zato je crkva yabranila da se ona štapa i slobodno raspolaže običnan narod na svom jeziku kao što je danas, najčitana knjiga na svetu. Reformatorskim pokretom je počelo i rensanski period, prelaz iz feudalizma u slobodni rayvoj i omnožavanje znanja na raznim poljima tehnologoji i i indudtrije, koju je bila spe+rečena zatucanošću religiozno-političkim sistemom katoličke crkve. Šak usurpiranje autoriteta crkve inznad Biblije uvedenim tradicijama crkvanih otaca, koji se i dan-dans upošteva u otpalom hrišćanstvu, nije moglo sprečiti napredak reformacije, jer je Bog uvek podigao individualce koji su nastavili nastavili s otkrićima biblijski istina, samo treba potrašiti takve pokrete i na osnovu Biblije, i duhovno rau+zgledati ih da bi po rodovima poznali koji je pokrert najljiže se prideržava istinam biblije, bez pobrkanjađ+e sa crkvenim tradicijama, uzvešenimh iznad biblije.
Crkvene institucije nisu nepogrečive kao što je papa sebe proglasio da je, pa prema tome niko nije merodavan da sledi crkvene tradicije i formirane doktriske dogme koje podržavaju zablude religioznog sistema, jer oni jedno poučavaju a sasvcom supšrotno čine i vaspitaju svoje vernika da tako žive i ako je u suprotnosati sa nekima biblijskim principima, kao što je obožavanje slike rezane, idole i versake nebiblijske ceremonije pa čak i mrrtve svetce, što u bibliji je zabranjeno. Svštenike oslovljavlja sa svetim Ocem u suprotnosti sa onim što je ISus učio da nikoga ne nazovemo svetim Ocem jer jer je jedini Osveti Otac na nebesima, i to je jedna vrsta idolopoklonstva, jer niko nije svet osim Bog, i on posvečuje one koji ponizno se pokoravaju njegovom vođstvu, Duhom Svetim koji je Hristov zamenik, ili Vikar, a ne rimski papa.
U takvopm poniznom dudh, svaki može da bude vođen i upućen u svaku istinu, i biće sačuvan od sotonske prevare i zablude, verujući u Hrista i u Onoga koji ga je poslao. On je upozorio da se njegovi sledbenici čuvaju lažnih proroka, a lažni proroci mogu da budu pojedinci ljudi a i religiozni sistemi koji u ime Boga varavaju mase i na razne načine, ako ne milom onda silom, da pridobije pristalice, što jke to oćigledno danas metodadama islama, alkaide i talibana, upravo kao i neopaganistiščko hrišćanstvo. Zatro se danas još uvek sučavamo religiošnom mržnjom.
