„Znam da Bog na nas salje strahote kad mu se sazali nad dusom nasom i kad odluci da je izbavi.” (Ivo Andric)

I da si najvernija Bogu, imala bi kad tad iskusenja, jer Bog dozvoljava da se iskusa da li zaista Boga trazis radi Njega samog, ili radi sebe i nekih uskih interesa. No kako smo svi po prirodi gresni, u svakom iskusenju možemo da postanemo svesni i onih neposvecenih elemenata naše licnosti, jer se oni u vreme stresa ispoljavaju kroz nemir, brigu, strah, nervozu, obeshrabrenje, povredjenost ili ranjenost našeg velikog Ja, itd. Zapravo, mi tada postajemo svesni da smo u nekoj meri zidali na sebi i sopstvenoj pravednosti (koja nije izraz ljubavi, već smo bili dobri i religiozni iz lične sujete, ponositosti, možda gordosti, neciste savesti, sebične sentimentalnosti), umesto da zidamo na Hristu. Isus kaže da će kuca sazidana na Steni (Hristu) da izdrzi talase i oluju iskusenja, dok će kuca sazidana na pesku da se srusi. Kada kroz iskusenja postanemo svesni koliko je nasa pravednost ukaljana grehom, tada možemo da se pokajemo za one grehe kojih pre iskusenja nismo bili svesni. Ukoliko smo sujetni, bićemo uvredjeni i ponizeni. Ukoliko smo sebični, bićemo ranjeni. Ukoliko smo posesivni, bićemo depresivni zbog gubitka. Itd. A sve te situacije će biti povod da pobedimo greh kojeg smo postali svesni. Naravno, mi možemo pasti u iskusenju tako što ćemo kriviti okolnosti da su krive, cime ćemo nesvesno huliti na Bozje providjenje.

Nasa vernost Bogu ništa ne vredi ako nije okusana u iskusenjima.

Sama iskusenja nisu sama po sebi losa ili dobra, već od naše reakcije zavisi da li su dobra ili losa. Kada pobedimo iskusenje zrelom reakcijom kroz pokajanje, ociscenje od greha, reformu srca i karaktera, tada Bog daje blagoslov mnogo veci od onoga sto smo provremeno bili izgubili. Ali pre tog blagoslova mora doći do naše zrele reakcije na ispitu naše vere. Cesto mi imamo manje poverenje u Boga za vreme kusanja, nego sto Bog ima poverenja u nas da mi možemo poverenjem u Njega iskusenja zrelo prebroditi.

„Bog mi je pokazao da On svojim vernima daje da ispiju jednu gorku casu kako bi ih ocistio. To je gorko pice i oni ga mogu učiniti još gorcim ako gundjaju, jadikuju i negoduju. Oni koji na ovaj način prime casu, moraju dobiti još jednu, jer prva nije imala zeljeno dejstvo na srce. Ako ni druga ne bude delovala, usledice treca, četvrta, sve dok se ne postigne zeljeni rezultat; u suprotnom oni će ostati pogani, necisti u srcu. Videla sam da ova gorka casa može biti ublazena trpljenjem, istrajnoscu i molitvom, da će ona uspesno delovati na srca onih koji je tako primaju i da će Bog time biti proslavljen.” (Elen Vajt, Rani spisi, 47)

> Sad, ja se pitam odkud ova promena ovako na loše? Jel zato što sam se ja spustila u ovaj materijalni svet od silnih obaveza pa me stiglo ko kazna?

Cuvaj se zamke jer sotona ima obicaj da u vreme iskusenja coveka navede da uzrok svoje nevolje trazi na pogresnom planu i da ga tako navede da i svoju borbu vodi na pogresnom planu. Optereti coveka da je neko drugi kriv za njegove nesrece jer je tako siguran da će coveka sacuvati od samopreispitivanja i priznanja sopstvenih greha koji su možda dali pravo sotoni da covekom zagospodari i da ga muci. Pa se desava da se covek bori na pogresnom planu. Na primer, covek će sebe da osuđuje sto je radio na crveno slovo, a ne za to što je sebican, gord, licemeran, itd.

Šta je greh? Greh je ako si sebična, ohola, gorda, ponosita, telesna, gnevljiva, ... a ne ako radis materijalne stvari iz nesebične ljubavi prema drugima i prema sebi. Ako se ne kajes za grehe srca, nego sa spoljne postupke, ostaces ista u srcu i posle takvog pokajanja. A ako ostanes ista ostace i krivica, pa će sotona pokusavati da te krivicom optereti da budes dobar licemer, i tako će te uspesno navesti da vodis borbu na potresnom mestu. Otuda i takve predstave da te Bog možda kaznio. Bog ne kaznjava tako često ljude u ovom zivotu jer bi svaka kazna za naše grehe bila smrt. Prokletstvo zbog greha nije kazna, jer svaka kazna jeste konacna a prokletstvo je nevolja koja se nasom voljom, naših htenjem da se uzdamo u Boga može pretvoriti u blagoslov.

Ako kroz susret sa Bogom dodjes u pokajanje, jer te ljubav Bozja na pokajanje vodi, onda ćeš jedino imati zdrav motiv za reformu svoje duhovnosti i otklanjanja eventualnog izvora prokletstva. Dakle, bitno je da se kajes, ne zato što si, na primer, nekome rekla nešto ruzno, već da se iz ljubavi koju ti Bog pruza kada se bavis Njime, kajes sto si takva kakva si.

Jednom prilikom Izrailjci su postali razočarani sobom do suza. Gorko su plakali slušajući zahteve zakona koji su prekršili i otkrivenja Božjeg starateljstva koja su dotle nezahvalno prezirali. Potom sveštenici „rekoše svemu narodu: Ovaj je dan svet Gospodu Bogu našemu; ne tužite ni plačite. Jer plakaše sav narod slušajući šta govori zakon. I reče im: idite i jedite pretilo i pijte slatko i šaljite delove onima koji nemaju ništa zgotovljeno, jer je ovaj dan svet Gospodu našemu. Zato ne budite žalosni, jer je radost Gospodnja vaša sila” (Nemija 8,9-10).

Da je narod, postavši svestan svoje realne krivice, nastavio da se prepušta tuzi i osećanju krivice, njegova odluka o pokajanju bi bila iznuđena i licemerna. Čim bi to osećanje kasnije popustilo, oni bi ponovo pali u greh. A ovako, ljubav i zahvalnost prema Bogu i bliznjem postaju snaga koja ih večito cuva od greha. Iako je realno da čovek oseca svoju krivicu kada je postane svestan, ona sama ne sme da bude pokretačka snaga za pokajanje, jer će proizvesti jedino potiskivanje greha u podsvest i licemerstvo. Snaga pokajanja sme da bude jedino prava nečebicna ljubav, do koje dolazimo kroz pravilno poznanje Boga:

„Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božja na pokajanje vodi?” (Rimljanima 2,4)

A onima koje pokreće strah, i koji su zbog toga postali licemeri, Sveto pismo kaže:

„Zato reče Gospod: Što se ovaj narod približuje ustima svojim i usnama svojim poštuje me, a srce im stoji daleko od mene, i strah kojim me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni, zato ću evo još raditi čudesno sa tim narodom, čudesno i divno.” (Isaija 29, 13-14)

Zapazimo da u svojoj opomeni protiv licemerstva koje je pokrenuto strahom, Bog ne preti i ne plaši njegove žrtve, jer time ne bi uspeo da ih oslobodi od loše pokretačke snage njihovog pokajanja, samog straha i krivice, već im, umesto duha koji će ih zaplašiti, otkriva duh ljubavi. Obećava im da će sa njima postupati čudesno i divno. Bog podiže njihove misli sa njih samih, na Njega samog. Umesto da budu razočarani sobom, On ih hrabri da budu zadovoljni Njime.

Shvativši radosnu poruku sveštenika „otide sav narod da jede i pije i da šalje delove, i veseliše se veoma što razumeše reči koje im se kazaše.” (Nemija 8,12)

Bog te Tanjice spasava zato što je On dobar i milostiv, a ne zato što si ti takva, jer nisi; i zato ne trazi nikakvu utehu u sebi i svojoj pravednosti, jer to nije Bozji plan spasenja već:

„Jer ste vi milošću spaseni, po veri. I to ne dolazi od vas; Dar je to Božji, i ne po delima da se niko ne bi pohvalio.” (Efescima 2,8-9)

Tanja koliko vidim mnogi izabrani gresnici dobijaju nešto sto bi mogao nazvato Duh Boziji, a to je sila koja nas cuva i vodi u zivotu i na tom putu smo srećni, rekao bi i presrecni. Ja tu silu nisam dobio postepeno nego odjedanput sto još vise uvecava to cudo. Svesni smo da ta divna sila nije nešto sto je naše, nego naravno Bozije. Isto primecujem da kada se ti izabrani gresnici, darovani Duhom, okrenu nekoj crkvi ( bilo koja crkva, u mom slučaju nije bila pravoslavna) onda se ta sila polako gasi. A zašto, kada smo bili zadovoljni, zahvalni i svesni da ta sila nije nasa??

moguće je zato što to nije dovoljno i zato što Bog želi još nečemu da nas nauci. Nama ljudima ako duboko razmislimo ipak nije najasnije ko je u pravu u velikom kosmickom konfliktu i zbog čega duse koje ne žele Boga moraju goreti u vecnom paklu (biblijsko i muslimansko verovanje) i još dosta stvari nam nije jasno a pogotovo meni. Jer demoni takođe imaju savrsenu hijerarhiju i organizaciju kao andjeli. Mislim pak da je razlika zato što u demonskom svetu nema mesta za sve i slabiji nemaju sanse za normalan zivot, dok u Bozijem svetu ima mesta za sve i to da svako bude happy i zadovoljan.

Ali to izgleda nije dovoljno. Bog ne želi da ga mi biramo samo zato što nama tako odgovara, to jest iz ličnih interesa, jer nam je tako lepo. Jer prva jača nevolja će nam pokazati da smo Boga izabrali iz ličnih sebičnih interesa. Mi moramo kroz nevolje svaki za sebe doneti mnogo zreliju odluku, zbog čega smo izabrali Boga?! Iz kojih razloga, principa i nacela. Neophodno je recimo svatiti i to preko nevolja da je jedina univerzalna pravednost moguća samo preko Bozije vladavine, da je jedino Bog dobar i da jedino Bog ima ljubav. Mi smo to doduse verovali i kada nam je bilo lepo, međutim u to treba verovati i kada djavo dobije dozvolu da nas kusa. Mislim da je to ono sto Bog želi da nas nauci kroz zle nevolje, a možda i gresim...Tanja u svakom slučaju primecujem da imamo slično iskustvo sa onom „misterioznom” svetloscu ili Duhom ili silom ne znam kako to nazvati;) pa ako želiš da pricamo javi se na [email protected] voleo bi da vidim ima li promena na bolje;)

Dobre i korisne savete je priložio analitičar, ali je odvisno od lične odluke da ih primio ili ne. Kao svaka akcija sprovođeno u delo je podstrknuta motivima i ako su ti motivi bazirani na sebičnom temelju, naša odlučivanja će nas svaliti u još dublje nevolje.

Čovek mora preuzeti odgovornostm za sve što čini, jer je ima slobodnu volju i sam je odlučio da izabere to što je štetno po životu. Na primer: Ako sam ja godinama pušio, pa sam dobio rak na pluća, koga da krivim zato? Nikoga osim sebe jer to je bio moj izbor uprkos tome da sam znao da mje štetno po zdravlje. Tako biva i u ostalim situacijama, negartivnog porekla. Čovek je sklon da čini greh jer poseduje grečnu prirodu koja je ukorenjena u njega telisnim razmišljanjem i svaki koji se pokorava grešnoj prirodi je postao rob grečnim porocima, rob grehu. jž
Rimljanima poslanica apostrola Pavla 8: 7 Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može.
8 A koji su u telu ne mogu Bogu ugoditi.9 A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duh Hristov, on nije Njegov.„

Svaki poraz u našem zivotu je rezultata naše slabe vere u Hrista.

1 Jovanova poslanica 5 glava: 3 Jer je ovo ljubav Božija da zapovesti Njegove držimo; i zapovesti Njegove nisu teške. 4 Jer svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svet; i vera je naša ova pobeda koja pobedi svet.

Lubav Božja je izvor covekove nade u budućnost i reguliše odnose između ljude ako prebiva u našim srcima. Zato ljubav nisu osećanja nego principi koji vladaju u našem životu, ili po kojim se čovek mora vladati.

Sveto Pismo, jedina uteha i upustva za duhovni život, naročito spisi Novoga Zaveta. Svaki koji trraži, naći će utehu unjoj jer je nadahnuta Božja reč. Sve ostalo što religiozni ljudi pružaju neće ohrabriti dušu. Zato se mnogi odaju alkoholu, droiranju, da bi zaboravili na nevolje u životu, dok, međutim, nagomilavaju na sebe još viče nevolja, Zato je Hristo uputio ovaj poziv:
28 Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti.

Matej 11: 29 ”Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim.30 Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako.„

”

Prokletstvo znaci biti udaljen od Bozje milosti, biti zaboravljen itd.

Ne znam, obično se žene bave vradzbinama.
Čini mi se da ste ocekivali previse od zivota i da morate da pocnete od početka.

vidis, i pored svemogućeg boga, hrista i dobrih arhandjela i bez obzira koliko je vjera u boga jaka, covjek na kraju ipak se okrece COVJEKU da mu pomogne i da mu da savjet!!! Nije li malo cudno??!

Čovjek doživljava Iskušenja sve dotle dok ne shvati 'šta ta Iskušenja čini posteječim u njemu'.

Jednom kada smo Svjesni procesa kojim se čitavo Životno Iskustvo odvija onda nam je lako zapaziti da smo zalutali izvan njega i iskrivili ga ka svom razumijevanju, bolje reći ne-razumijevanju istog.

A proces Projekcije Životnih Iskustava je jednostavan, UVIJEK ISTI:

VJEROVATI=VIDJETI=BITI.

Ovo je osnova koja uvijek postoji nevidljiva iza svake manifestacije Životnih Iskustava kroz naš Razum.

A kada se zatvorimo u svoja Ubjeđenja onda načinimo Iskrivljenje ovog procesa Projekcije kojeg onda doživljavamo ovako:

VIDJETI=VJEROVATI=BITI.

Dakle, sada u ovom iskrivljenju, uslovljeni smo našom percepcijom koja Iskrivljuje naša ZNANJA o Sebi (našu Istinu).

Vratimo se na put kojim smo došli do ove tačke...VJERUJMO (opet) u svoje Iskonske Želje i mogućnosti (u moć 'BOG-a') pa ćemo opet VIDJETI da je naša Realnost u našim rukama, a kada to VIDIMO OSJETIT' ćemo POSTOJANJE kao bitisanje u harmoniji MIR-a, SPOKOJSTVA i LJUBAVI koji proizilaze iz Istinske Projekcije Sebe kroz Dušu.

Awake.

> Jer sam sam i bila skroz samopouzdana ali iz vere u Boga, jer sam mu bila zahvalna sto me je napravio tako da mogu da se izborim.

Tebi Tanjice ispade Bog kao neki sluga koji ti pomaze u tvojoj veri u sebe.

Treba da upoznas Boga, jer Ga ocigledno ne poznajes kada imaš takva shvatanja.

> I ciljano sam isla dalje, zeleci da vidim gde su mi granice.

Time si kusala Boga. Sebe si stavila u centar, kao da si ti Spasitelj. A trebala si na presto svoga srca da stavis Boga. Pravo pitanje bi bilo upuceno Bogu da spoznas Njegovu bezgranicnost, a ne da ispitujes sopstvene granice. Postupila si oholo, i sada si dobila pravi odgovor kroz ovu zivotnu situaciju da nisi ti Bog. Sada treba da se na osnovu tog odgovora pokajes za to što si cinila i da pocnes da verujes u Boga, a ne vise u sebe.

> E, sad sam dobila zid u koji sam udarila, ali na aspektu zivota koji nisam zelela da testiram:). I svi ostali aspekti su postali manje vazni.

Zato sto je to aspekt gde se pokazuje kako ti je Bog neophodan, a ti si se testirala pokusavajuci da pokazes kako si nezavisna od Boga i sama sebi dovoljna. Oholost je koren svih greha.

> Ja verujem da treba da ucimo i bivamo bolji, ali da moramo da budemo i aktivni.

Nije problem u samoj aktivnosti, već u gresnim motivima koji te na akciju pokrecu. Veliki Ego, gordost, zelja za moc, nisu zdravi motivi. Zato je Bog dozvolio ovo da se desi da ne bi vise sebe stavljala na mesto Boga.

Zelja za moc i uticajem jeste čest motiv koji ljudi pogresno nazivaju ljubavlju i tipican je za podrucje Hercegovine i Crne Gore gde žene imaju izrazene muske atribute pa i u okviru njih zelju za moc. Imaju izbacenu bradu, izrazenu kost na sredini nosa i koscate jagodice zbog hormona koji oni stalno pobudjuju da bi imali moc.

> Veliki nesporazum proizilazi kada se prica da covek treba da se prepusti Bogu.

Na zalost, ljudi prepustaju Bogu svoju odgovornost samopreispitivanja i izbora, pa kažu „Ako gresim, Bog će me ispraviti!”, a to upravo treba da ljudi preuzmu sami na sebe, a ne da ocekuju da im Bog oduzima slobodu izbora, jer Bog tako ne radi. A zatim ti isti ljudi pokusavaju ono sto je Bozje sami da ostvare, pokusavaju sami sebe da spasu. Međutim, Isus Hristos kaže:

„Bez mene ne mozete ciniti ništa.” (Jovan 15,5) Pogledaj Tanjice kontekst ove Isusove izjave pa ćeš videti svu njenu dubinu.

Sam covek bez Boga nije u stanju da promeni samog sebe. Bez Boga mi možemo samo da budemo dobri licemeri. Da bi živeli ispravno, neophodno je da nam Bog promeni naše srce i da nas oslobodi od sile greha. To ne možemo sami. Pogledaj šta kaže Sveto pismo o pokusaju coveka da sam sebe promeni:

„Može li Etiopljanin promeniti kožu svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?” (Jeremija 13,23)

Šta mislis da li covek ima snagu da bude dobar u svojoj prirodi? Ima li covek dobrote u samom sebi? Pogledaj šta o kvalitetu svojih prirodnih motiva govori apostol Pavle:

„Ja znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mojemu. Jer hteti imam u sebi, ali učiniti ne nalazim. Jer dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim. ... Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?” (Rimljanima 7, 18-19.24)

Kada Isusovi ucenici pitaju Isusa: „Ko se daklem može spasti? A Isus pogledavši na njih reče: Ljudima je nemoguće, ali nije Bogu: jer je sve moguće Bogu.” (Marko 10,21-27)

Samo ako se oslonimo na Boga, možemo živeti ispravnim zivotom:

„Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno.” (Filibljanima 2,13)

Tada Bog čini u nama cudo dobrote:

„Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete. I ...bićete mi narod i ja ću vam biti Bog.” (Jezekilj 36,25-28)

> Znaci ne sedim tamo gde mi je loše cekajuci Boga, i nisam ljuta na njega sto mi se to desava, nego da stalozeno idem kroz to i borim se.

Nasa borba je borba sa Bogom, da se oslonimo na Njega i umremo sebi, da bi onda On živeo u nasem srcu. Tako se Jakov - praotac jevrejske nacije borio. Jakov znači varalica. Jakov je bio varalica. To je bila njegova priroda. To je bio on. Ali Jakov se borio sa Bogom. On varalica rvao se sa Svetim i Pravednim. U molitvi se borio za nezasluženi blagoslov. Nije se uzdao u svoju pravdu, jer je bio svestan svoje krivice. On se uzdao u Božju milost.

Sa iskrenim priznanjem i pokajanjem ovaj grešan čovek je preklinjao anđela zaveta tražeći Njegovu milost:

„Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš!” (1.Mojsijeva 32,26)

„U utrobi uhvati za petu brata svojega, i u sili svojoj bori se s Bogom; Bori se s anđelom, i nadjača; plaka, i moli mu se; nađe ga u Vetilju, i onde govori s nama.” (Osija 12,4-5)

Jakov se borio do kraja i pobedio. Dobio je novo ime - Izrailj i nov karakter. Na tu borbu smo i mi pozvani:

„Bori se u borbi vere, muči se za večni život na koji si i pozvan.” (1.Timotiju 6,12)

„I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim.” (Jeremija 29,13)

„Vičem iz svega srca: Usliši me, Gospode; sačuvaću naredbe tvoje. Prizivam te pomozi mi; držaću se otkrivenja tvojih. Pretečem svanuće, i vičem; reč tvoju čekam. Pretiču oči moje jutrenju stražu, da bih razmišljao o reči tvojoj. Čuj glas moj po milosti svojoj, Gospode; po sudu svojemu oživi me.” (Psalam 119,145-149)

> E, zato pitam šta je ovo sto mi se desava jer želim da naucim nešto i da uradim nešto, ne samo da cekam i molim se.

Bog ljude dovodi u nemoguću situaciju upravo zato da bi shvatili da ništa ne mogu SAMI da urade, osim da u molitvi svoje srce predaju Bogu.

Nevolje nisu tu da mi kroz njih nešto naucimo, već da kroz njih postanemo svesni svojih greha, da se za njih pokajemo i da iz nevolja izadjemo kao drugi ljudi. Dakle, ne kao obrazovani ljudi, već kao ljudi promenjenog srca i karaktera.

> Jer i ako je samo slučajnost- to trenira nasu trpeljivost.

Trpeljivost nije vezbanje licemerstva, već jedna karakterna vrlina koja je posledica borbe sa Bogom i umiranja svome Ja. Prava trpeljivost i krotost su rodovi Bozjeg Duha u nama.

> Ako je nečija zloba- trenira nasu ljubav ka drugim ljudima i znanje o ustrojstvu sveta.

Ljubav se ne trenira, jer ona nije licemerstvo. Licemer trenira snagu volje da suzbije grehe koji hoće da se ispolje u vreme stresa. Ljubav se izabira i prima od Boga. Nevolja može samo da nas osvedoci o problem, a mi onda treba da zatrazimo milost Svevisnjeg da bi nam od Njega stigla promena duha.

> - razumes me čini mi se dobro iako se ne znamo. Ali imam dva pitanja: 1. ne razumem tu ideju o borbi sa Bogom? Sto ja terba da se borim s Bogom? Valjda se borim da postanem ja bolja, znaci na neki način se boris sa sobom (da ne ulazimo u to dal sam ja deo Boga itd). Jel možda to ne znači da treba da se borimo Protiv Boga, nego da se borimo s Bogom? Ko recimo kad idem na karate pa me moj majstor uci kako da se borim- ja se kao borim s njim, a u stvari se borim sa svojim sposobnostima?

Takvi biblijski pojmovi su dati upravo zato da bismo razumeli razliku između ispravnog i neispravnog načina duhovne borbe. Da je neki drugi pojam upotrebljen, mnogo bismo lakše pogrešili u razumevanju toga šta treba da uradimo da bismo se izmirili sa Bogom. Pojam borbe je upotrebljen u Svetom pismu da bismo shvatili i veličinu naše borbe, kao i smer u kojem ona treba da se vodi. Svi se ljudi više ili manje bore, ali se bore na pogrešnom planu. Bore se protiv neprijatnih posledica greha, a ne protiv samog greha. Ili se bore protiv ispoljavanja greha, a ne protiv samog greha. Ili se bore protiv nevolje koja provocira izražavanje greha, a ne protiv samog greha.

I ti imaš iskušenje da se boriš protiv događaja koji su ti iskušenje, ali Bog hoće da se boriš protiv onih slabosti karaktera koje isplivavaju sada kada ti je sigurnost i tlo oduzeto pod nogama.

Dakle, ako je borba koju vodimo borba protiv greha, zašto se u Svetom pismu koristi pojam borbe sa Bogom?

Zato što čovek treba da se sretne sa Bogom u molitvi i da Mu preda teret svojih greha, a Bog će da mu zauzvrat podari ono što mu nedostaje, božansko oproštenje i ljubav koju će upisati u njegovo srce. A kako mi to ne možemo sami sa sobom da izvedemo, pojam borbe sa Bogom nas usmerava da to uradimo u zajednici sa Bogom. Jedino Bog može da nam da snagu da u borbi izdržimo do kraja i jedino On može svojom ljubavlju da nas dovede do pokajanja. Bez oslanjanja na Boga, mi se ne možemo pokajati za grehe iz pravih motiva, jer u svom srcu prave ljubavi nemamo. Takođe, razlog zašto se koristi pojam borbe jeste u tome sto kada izađes pred Boga, tada postajes svesna da tvoja priroda zbog svoje grešnosti ne podnosi susret sa Bogom. Dok se ne sretneš sa Bogom, ti prirodno nemaš neko mnogo loše mišljenje o sebi, jer jednostavno nemaš kriterijuma u svetlosti kojih bih shvatila svoje stanje u pravom svetlu. Ti misliš da te rukovodi ljubav, ali kada pogledaš veličanstvo Hristovog karaktera kakvo je ono otkriveno Jevanđeljem, tada shvataš ne samo da si daleko od prave ljubavi, već da se tvoja priroda jako buni protiv Boga i ne želi ga. Zato što tek tada čovek može da donese odluku za Gospoda koja ima realnu vrednost, Isus Hristos izriče blagoslov onima koji su svesni da su siromašni duhom: „Blago siromasnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko; Blago onima koji placu, jer će se utesiti;” (Matej 5,3-4)

Lako je birati Boga koga ne poznajemo. Takav lažan izbor jeste lak jer ne znamo čega sve treba da se odreknemo ako hoćemo da budemo sa Bogom. Štaviše, umišljamo da On hoće da nam bude sluga u zadovoljavanju naših hirova, za koje ni ne pomišljamo da su grešni. I otuda toliko razočarenja na duhovnom planu, jer ne pitajući Boga da nam otkrije sebe, mi mu u usta stavljamo obećanja koja nam nikada nije obećao, a zatvaramo oči i uši pred onim što nam celog života preko razuma i savesti govori. I onda se čudimo što nemamo Božji blagoslov u životu.

Razmisli zašto ljudi ne razumeju božansku istinu? Pogledaj šta kaže Sveto pismo:

„Ušima ćete čuti, i nećete razumeti i očima ćete gledati, i nećete videti. Jer je odrvenelo srce ovih ljudi, i ušima teško čuju, i oči su svoje zatvorili da kako ne vide očima, i ušima ne čuju, i srcem ne razumeju, i ne obrate se da ih iscelim.” (Matej 13,14-15)

„Jer svaki koji zlo čini mrzi na videlo i ne ide k videlu da ne pokaraju dela njegova, jer su zla.” (Jovan 3,20)

Većina ljudi ne želi da prizna svoje realno stanje pred Bogom, jer zbog svoje oholosti ne želi da Ga upozna u takvom svetlu kakvom bi se sami osećali povređeno u svojoj uobraženosti, samodovoljnosti i nezavisnosti. Definicija oholosti je iracionalna nezavisnost po svaku cenu. Ohol čovek ne želi da zavisi ni od vazduha koga diše, ni od hrane koju jede, ni od vremena ni od prostora, ni od Boga koji mu daje život, oproštenje i milost. Ohol čovek želi da sam sebi bude dovoljan, i da sam sebi bude pravedan, bez toga da mu Bog u tome pomaze. Ohol čovek želi da se stavi na mesto Boga i podsvesno želi da bude Bog. U toj oholoj nezavisnosti, čovek gubi kriterijume uzvišenog, jer ga oni uzmeniravaju upravo zato što se pred njima on oseća poniženim, slabim, grešnim i zavisnim od milosti Božje.

Narodi koji su najviše naduti predstavom o svojoj uobraženoj veličini i moći, najviše stradaju kroz istoriju, upravo zato da bi shvatili da nisu bogovi. Seti se hercegovačkih jama, Jasenovca, ... Katinjske sume i ove nesreće sada sa poljskom elitom. Itd. Nevolje koje nas snalaze nisu kazna, već osvedočenje o problem i poziv na pokajanje da čovek odbaci svoj greh. No da to pokajanje ne bi bilo samo jedno pozorište, kako to obično biva, Bog nas poziva da izađemo sa svojom mukom pred Njega:

„A ti kad se molis, uđi u klet svoju, i zatvorivsi vrata svoja, pomoli se Ocu svom koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platice tebi javno.” (Matej 6,6)

„Skupite se i dođite, pristupite svi ... Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga. Slušajte me koji ste uporna srca, koji ste daleko od pravde. Približih pravdu svoju, nije daleko, i spasenje moje neće odocniti.” (Isaija 45,20-22; 46,12-13)

Poznanjem Boga čovek postaje u licnoj zajednici svestan šta je njegov problem, i takođe, postaje svestan rešenja koje vidi u Njegovoj milosti i čudu nanovorođenja.

> 2. važno pitanje: mene je Bog stvario ovakvu kakva sam - mislim trenutno na telo, mozak, pamet, emotivnu stabilnost. Dao mi je roditelje koji su mi dali sigurnost i naucili me da budem hrabra. E, sad, Bog mi je dao šta mi je dao da bih nešto sa tim uradila- jel da?

Dao ti je Bog razne sposobnosti. Ali te sposobnosti treba da budu oruđe izrazavanja Njegove ljubavi svetu, a ne izvor tvoje lične satisfakcije koju imaš ako kroz te sposobnosti izražavaš svoju moć, ili njima podražavaš predstavu o svojoj veličini i vrednosti; ili ih koristiš da stičeš neku sebičnu korist.

Koja će biti stvarna funkcija tvojih sposobnosti zavisi od tvog izbora između dobra i zla. Ako svoje srce predaš Gospodu da On u tebi živi, onda će sam Bog da kroz tebe čini ono što je Njemu ugodno. A ako si nezavisna od Boga, prirodno je da ćeš onda svesno ili nesvesno traziti boga (idola) u samim svojim sposobnostima, pa će ti one biti važnije od Boga, a Bog će ti biti samo sluga da ti u tome pomaže. Međutim, Bog ne pristaje na ulogu da ti bude sluga u takvoj zamisli, i zato kroz razne situacije, nekada i vrlo neprijatne, kao što dobar otac odgaja svoje dete, Bog želi da te dovede u ispravan odnos prema Njemu samom.

> Ali moras da saznaš šta si i ko si i da ides hrabro dok ne udaris u zid- tu gde je zid, tu ti je slabost.

Ne, nego treba da znaš kakav je Bog u kojeg veruješ. Ako veruješ u sebe, bićeš ograničena svojim slabostima, a svakako i u zabludi o sebi, jer bez Boga ne možeš imati realnu predstavu o sebi i svojim stvarnim potrebama. Bog svakoga dana čoveka poziva na nešto što sasvim sigurno prevazilazi njegove sposobnosti i moći, a to je da drzi zapovesti Božje. Ako gledaš u sebe, videćeš da ne možeš držati Božje zapovesti, jer one zahtevaju da pobude tvoga srca budu čiste. To je nemoguće bez Boga. Pokušaj da ih držiš bez Boga će te dovesti do teškog obesahrabrenja. Međutim, ako ne veruješ u sebe, onda se više ne mozeš ni razočarati u sebe. Ako veruješ u Boga, onda znaš da ti On daje sve ono što ti treba, ma koliko to što ti treba prevazilazilo tvoje prirodne sposobnosti i moći. On se svojim Duhom useljava u tebe, pa mu nije teško da drži svoje zapovesti kroz tebe.

Zato, poznanje Boga jeste pravi put, a ne poznanje sebe.

Pitanje „Ko sam ja?” je u suštini glupo i oholo pitanje, ako verujemo u Boga.

Pitanje „Ko sam ja?” (2.Mojsijeva 3,11) je postavio Mojsije kada ga je Bog pozvao da izbavi Izrailj iz egipatskog ropstva. Mojsije se uplašio svog životnog zadatka zato što je pošao od pogrešnog pitanja. On je razmišljao o sebi, svojim moralnim vrednostima i svojim sposobnostima, te se obeshrabrio. Ali svojim odgovorom Bog je pokazao da, kada je On tu, pitanje „Ko sam ja?” nije od značaja:

„A Bog mu reče: Ja ću biti s tobom,” (2.Mojs. 3,12)

Nije važno ko smo i kakvi smo mi, već kakav je naš Gospod. Zašto ograničavati sebe sobom i svojim slabostima, kada nam na raspolaganju stoje Božja milost i Njegova snaga?!

Bog govori svakom srcu koje oseća svoju slabost:

„Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim.” (2.Korinćanima 12,9)

„Tvoja snaga nije u mnoštvu, niti moć tvoja u silnicima, nego si ti Bog poniznih, pomoćnik si malenih, potpora slabih, utočište napuštenih, spasitelj očajnih.” (Jd.9,11)

Kada izgubimo poverenje u sebe, podignimo pogled gore. Kada dozvolimo Bogu da naša slabost postane Njegova snaga, tada ćemo zajedno sa apostolom Pavlom reći:

„Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista; jer kada sam slab onda sam silan.” (2.Korinćanima 12,10)

Zato najvažnije pitanje glasi „Ko si Ti, Gospode?” (Dela 9,5)

To pitanje je postavio budući apostol Pavle na prekretnici svoga života. Strpljivi i milostivi Bog mu je odgovorio: „Ja sam Isus kojega ti goniš,” (Dela 9,5) U odgovoru na najvažnije životno pitanje ovaj grešan čovek je shvatio sebe i svoje mesto u odnosu sa Bogom. Ali ni to što je sebe prepoznao kao Božjeg neprijatelja nije značilo kraj njegovog života, već upravo njegov novi početak.

Za razliku od pitanja „Ko sam ja? Odakle sam? Kuda idem?...”, koje opterećuje, poznanje odgovora na pitanje „Ko si Ti Gospode? Zašto si bio na Zemlji? Kada ćeš ponovo doći? ...” znači život:

„A ovo je život večni da poznaju tebe jedinoga istinitoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.” (Jovan 17,3)

tanjice, razumem te, vidi hrišćanin svaki dan ima borbe, (možda primečuješ i na ovom forumu), s silama tame. Jedno moje iskustvo s Bogom je bilo, da sam jedne večer se molima za mog muža, koji je bio na poslovnom putovanju. Dok sam se molila, dobila sam viziju, kako se andjeo spustio pored mog muža. Tako da ja verujem da Bog uslišuje, ako je njegova volja, naše molitve.
Tome bi dodala iz Efešanima 6;10 do 23
Uostalom jačajte u Gospodu i u sili njegove snare. 11 Obucite se u sve oružje Božije, da biste mogli odoleti đavolskom lukavstvu. 12 Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv zlih duhova na nebesima. 13 Zato uzmite sve oružje Božije, da biste mogli da se oduprete u zli dan i da se održite - pošto sve svršite. 14 Stojte, dakle, opasavši svoja bedra istinom, i obukavši oklop pravednosti, 15 obujte noge pripravnošću na evanđelje mira. 16 Pri svem tom uzmite štit vere, kojim čete moči da pogasite sve ognjene strele nečastivoga. 17 Primite i kacigu spasenja i duhovni mač, koji je reč Božija. 18 Svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu ud Duhu svakom prilikom, i radi toga bdijte u svakoj istrajnosti i moljenju za sve svete, 19...

> Ako si iskusila 'BOG-a', a vjerujem da JESI, onda nemaš kome da se opravdavaš kada kažeš: JA SAM BOG.

Ne možemo svaku silu koja nas opsedne proglasavati Bozjom silom, samo zato što je ona laskala nasoj sebičnoj i samopravednoj potrebi da se lepo osecamo. Mi smo odgovorni da razumom ispitujemo duhove, a ne da se kockamo sa silama koje nas kusaju. Ja sam kroz meditacije imao iskustvo da sam deo Boga, osecao sam kao da su sva moguća saznanja u meni i kao da sam van vremena i prostora. Imao sam iskustvo svakako slično Adamu i Evi kada su pojeli zabranjen plod. Posle mi je trebalo sest meseci očajnicke borbe sa Bogom da izadju demoni iz mene koji su na mene polagali pravo jer sam se tom duhu prepustio. Sotona nam i danas nudi da postanemo slični Bogu, ali ne po Njegovom karakteru krotosti i poniznosti, već po onim atributima koji su besmisleni za stvorenja stvorena da žive u vremenu i prostoru. Kada covek nema ljubavi njemu je dosadno da živi u vremenu i prostoru i on bi veoma da ima moc i sveznanje koje ima sam Bog. Ja sam na tu obmanu naseo, i vrlo malo je falilo da se iz sotonskjih kandzi nikada ne izvucem. Moja prevara je bila utoliko veca sto sam posle meditacija postao pobozan, a zadrzao isti demonski duh u sebi, koji je onda dobio hrišćansku formu. Molio sam se Isusu koga nisam poznavao i imao iskustva sa sotonom koji mi je predivnim osecanjima pruzao zavaravajuci utisak da sam na pravom putu i da imam odobravanje Neba. ...

Awake,ja se slažem sa tobom, Bog je LJUBAV.

Ali se ja ne slažem sa tobom, da se treba menjati reč, jer reč je tako zapisana u Novom Zavetu, a ko sam ja da je menjam?
To što neki shvataju tu reč Borba negativno, razumno jeste, ali tako jeste. I za mene to nije staromodno, ne to je svakodnevno. Evo ovako počinje na radnom mesto i zove se Mobbing, pa stress, depresija, loši misli. Zato i jeste napisana u Efešima da mi imam mač a to je reč Božije to je jevanđelje. Ako si Hrišćanin i ako se setiš Isusa u pustinji sa iskušenjima od đavola, On Isus je njemu odvratio sa reč.
Kaže „ovako piše”, ili kaže „ne kušaj Boga” itd...

I ako se ne odupriemo toj nevidljivoj negativnoj sili (demonima) - onda ona nas smaže, i to bez pardona i bez LJUBAVI! A posledice znamo šta su: depresija, droga, duševna bolest i samoubistvo.

Znaći opašajte se, tako nam preporučuje i Ap. Pavle.

limarker
13. april 2010. u 08.36

****Awake,ja se slažem sa tobom, Bog je LJUBAV.

Ali se ja ne slažem sa tobom, da se treba menjati reč, jer reč je tako zapisana u Novom Zavetu, a ko sam ja da je menjam?****
.
.
.

Ti si CENTAR svog Životnog Iskustva.

Kroz Tebe se 'BOG' doživljava u odvojenosti od JEDNINE koja je SVI i SVE.

Zato, Ti si ta koja ima svu moć da čini ono što je Duši milo.

Da, riječ se treba mijenjati jer to je riječ koja objašnjava nešto što nam nije drago, nešto što nas ne podsjeća na HARMONIJU BOŽJEG MIR-a.

BORBA je totalna suprotnost BOŽIJEM MIR-u.

Jedino LJUBAV može da nas dovede do MIR-a.

Stoga, zašto vjerovati 'Svetim spisima' u sve ono što u njima piše???

NISU LI TO SAMO PISANJA LJUDI koji su doživjeli nešto kao što smo to i mi doživjeli, možda malo drugačije, na neki svoj način???

Zašto da vjerujem u nešto kada ZNAM to nešto.

Kada ZNAM to nešto, ISTINU, onda mi ne treba posrednik da mi to pojasni svojim riječima.

Riječi su samo putokazi ka Istini.

Kada dokučiš Istinu shvatit' ćeš da Istina NIJE riječ koja te je do nje dovela.

Ipak, riječ je sugestija, kažem putokaz, te može da nas odvede ne samo do Istine, nego i do NE-Istine.

Stoga, zašto govoriti o BORBI, kada ZNAMO da nas do sada ta riječ, BORBA, uvijek vodila ka Iskustvu SUKOBU sa nečim, da riječ BORBA uistinu predstavlja SUGESTIJU ONOGA što ćemo doživjeti kada se suočimo sa Istinom kojoj nas ta riječ vodi.

Zar nam već nije jasno da BORBOM ne postižemo željene rezultate?

BORBOM jedino pospješujemo i uvećavamo BORBU.

I naizgled, kada POBIJEDIMO, osjećamo da smo zadovoljili 'BOŽJU' Volju...a uistinu SLUŽILI SMO ĐAVOLU...jer Đavo je taj koji cvjeta u BORBAMA.

'BOG' sam po Sebi JESTE harmonijia.
BORBA je HAOS.

Kako onda haosom doći do harmonije?

Konstantno pričamo o nekakvim zemaljskim školama, o iskušenjima...nema tu nikakvih tajnih planova 'BOG-a' koji nas KUŠA...sve je to u našem Biću koje se GUBI dok se poistovjećuje sa Svjetovnim Iskustvom Sebe.

Zato nam je dato ZNANJE koje nosimo u Sebi kako da se vratimo u HARMONIJU.

To ZNANJE ne govori o BORBI...već govori o LJUBAVI, UVIJEK o LJUBAVI.

Dakle, UMJESTO da se BORIŠ protiv Đavola...odloži, odbaci svoje oružje, te sjajne mačeve ognjene i oklope kojima se štitiš pa se PREDAJ, DA, PREDAJ se BOG-u, bez i jedne trunke sumnje da će da te zaštiti i provede kroz nedaće i strahove koje prihvatiš dok vjeruješ u BORBU, postajući Ubijeđen-a da moraš da se BORIŠ za svoju egzistenciju, kako fizičku tako i duhovnu.

Predajom, ti ne postaješ PORAŽENI KUKAVICA nego Svjesno Biće koje ZNA da UBIJAJUĆI bilo koji dio Sebe, pa i onaj Zlobni, ti uistinu činiš upravo ono što Đavo u tebi želi: DA UBIJAŠ.

Ne, to nije rješenje, jer ubijanjem nečega stvaraš HAOS koji se nikada neće pretvoriti u HARMONIJU.

Šta bi trebali da činimo jeste da u svako ZLO ULIJEMO punu čašu LJUBAVI...LJUBAV JE MOĆ KOJA MIJENJA SVE NA SVOM PUTU I PRETVARA GA U SEBI IDENTIČNU VIBRACIJU...OPET LJUBAV.

BOREĆI se protiv svega i svačega, uistinu samo dodajemo negativnosti koja NIKADA neće prestati da postoji.

Ne samo da nikada neće prestati da postoji...ona postaje sve veća i veća.

(Primjer tome su zemaljski ratovi koji jedan za drugim postaju sve veći veći, sve razorniji i razorniji. Nismo li već jednom POBIJEDILI ZLO, svojim oružjem???
Nije li MIR postao evidentan rezultat naše PRAVEDNE BORBE???
Nismo li uistinu samo dodali GRAVITACIJI NEGATIVNOSTI koja ka sebi privlači više i više, pa čak i u tobož' MIR-u čeka priliku da izbije na nekom drugom mjestu, zbog nekog drugog razloga?)

Zato nam može biti i jasno sada zašto uvijek postoji neka zemaljska sila koja BORBOM pokušava da dosegne SLOBODU, MIR...jer taj MIR je uistinu NE-STVARAN.

*BORBOM SE NE DOLAZI DO MIRA, da l' zemaljskog da l' duhovnog, PRINCIP JE ISTI.

NIKADA.

NIKADA se to neće desiti, sve dotle dok svoja čelična oružja ne istopimo i salijemo iz njih SVIJEĆNJAKE koje umjesto municijom sada možemo da ih punimo Svijećama...Čitav Svijet bi mogli obasjati...sve tajne bi mogli konačno osvijetliti i iz tame iz ih izvući na vidjelo da više ne vladaju nad našim uplašenim Razumom.

Awake.

Cartensius, bas tako kao sto pišes.
Lep ti dan želim i Boziji blagoslov.