Zaista je besmisleno uverenje ubice da tim gestom spasava decu, jer će potencijalni roditelji te dece potraziti sada drugog akusera. To je kao kada bi se protiv smrtnih kazni borio time sto bi ubijao egzekutore, a ne one koji donose smrtne presude.

Sesta Bozja zapovest kaže: „Ne ubij!” Dakle, taj covek je svakako licemer, jer je prekrsio zapovest koju je navodno zeleo da odbrani svojim cinom ubistva.

Taj ubica smatra da je zločin što se abortusom sprevaca razvoj fetusa u decu, a po toj logici bi i roditelji te same dece bili krivi i onda ukoliko bi bili uspesni u svom preventivnom sprečavanju zaceca, jer bi taj gest imao iste posledice.

Cesto vidimo po gradu parole i pamflete sa porukom „Abortus je ubistvo!” i to u narodu koji je ogrezao u svakoj međusobnoj mrznji (verskoj, nacionalnoj, stranackoj...).

Zar ne bi bilo mnogo primerenije da smo, posebno u vreme gradjanskog rata na ovim prostorima videli parole sa natpisima: „Mrznja je ubistvo!”

A upravo bi to bilo pravo hrišćanstvo!

Zašto to tvrdim?

Bozji zakon (Deset Bozjih zapovesti) gleda na pobude naših srca (1.Samuilova 16,7), pa ako neko u srcu ima mrznju, on je tada u Bozjim ocima ubica. Zato apostol Jovan kaže za onoga koji mrzi da je ubica ljudski i nema vecnoga zivota (1.Jovanova 3,15).

Oni koji zastupaju da je abortus ubistvo često tim stavom sakrivaju svoje licemerstvo. Oni sami su vrlo često ispunjeni mrznjom prema onima koji misle drugacije, kao sto je to primer ovog coveka koji je ubio akusera.

Zbog svojih nepriznatih i nepokajanih greha ljude često muci teret grize savesti. I onda kada takve osobe dodju pod uticajem ovih boraca protiv abortusa, pa kada sebe prepoznaju kao krivce za ubistvo zbog toga sto su uradile abortus, one se opterete krivicom kao da su ubice. (To se zove u psihologiji premestanje krivice. Po Svetom pismu ta krivica i strah jesu koren licemerstva.) I onda osecaju krivicu za taj cin abortusa iako on po Bozjem zakonu ne predstavlja prekrsaj Seste Bozje zapovesti, jer one svoju potencijalnu decu nisu mržele pa ih zato abortirale, već ih nisu planirale. Pod uticajem opterecivanja osecanjem krivice i njenog premestanja sa stvarnih uzroka (sebičnost, telesnost, gordost, ...) na sam cin abortusa, one se često kaju sto su izvele abortus. A da su ta pokajanja zaista iznudjena, lažna i licemerna, može se jasno ustanoviti ako im se postavi jednostavna serija pitanja;

Za koje grehe svoga srca si se pokajala? Iz kojih si gresnih pobuda isla na abortus pa se sada kajes za te grehe? Da li si sada posle pokajanja ti postala osoba drugacijeg, boljeg karaktera? Ako jesi, za koje gresne pobude si se pokajala i koje gresne pobude si u svom srcu promenila?

Dakle, može se jasno utvrditi da se te osobe nizasta nisu pokajale, i da su u srcima ostale oste, a da sledeći put neće ići na abortus, ne zato što navodno imaju vise ljubavi u svojim srcima, već zato što ih pritiska osecanje krivice.

To isto moranje kojim iz krivice sada sebe sputavaju u sledećem eventualnom odlasku na abortus, oni isto tako nasilno sada druge odvracaju od abortusa kao sto same sebe odvracaju od njega.

Kada bi se kojim slučajem zaista izmirile sa Bogom, shvatile bi da je pitanje prekrsaja Bozjeg zakona stvar motiva koji ih inače rukovode u zivotu, a ne pitanje samog cina abortusa koji može biti sasvim opravdan u slučajevima da ne postoje zdravi psihozificki uslovi za razvoj buduceg deteta. Nije nikakva ljubav prema detetu roditi ga u uslovima koji će biti za njegov razvoj krajnje nepovoljni. A najnepovoljniji uslovi za razvoj deteta nisu kakvo materijalno siromastvo, nego hedonizam i nezainteresovanost za sopstvenu decu.

Pretpostavimo da neka žena uradi abortus iz nedostatka ljubavi prema deci, jer zbog svoje hedonisticke orjentacije uopste ne namerava da živi za druge ljude, ni za muza, niti za svoju porodicu, niti ima ljubavi prema deci.

Zamislite tragediju dece koju bi ona na silu odgajala i zivotnu filozofiju dece koja su odgajana u tim uslovima!

A sada zamislite da ona padne na pricu da je zbog primene abortusa - ubica. Da li bi je opterecivanje krivicom zbog tog cina moglo navesti da se pokaje za svoj hedonizam? Ni najmanje. Zbog navodjenja da se pokaje za sam cin abortusa ona gubi predstavu da je pitanje greha pitanje pobuda njenog srca, pa će zbog svog „pokajanja” čak imati i laznu sigurnost da je uradila pravu stvar, iako je njeno srce ostalo isto posle „pokajanja” kao sto je bilo ranije.

Ako neko treba da se pokaje za greh nedostatka ljubavi prema deci, onda se to radi na sasvim drugom planu, a ne pokretanjem pitanja abortusa, jer to odvraca coveka od borbe na pravom duhovnom planu, već ga navodi na licemerstvo koje je Isus ukorio sledećim rečima:

„Ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene, no zaludu me poštuju učeći naukama, zapovestima ljudskim. Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske.” „Ostaviste ono što je najpretežnije u zakonu: pravdu, milost i veru.”(Marko 7,68; Matej 23,23)

„A Gospod reče mu: Sad vi fariseji spolja čistite čašu i zdelu, a iznutra vam je puno grabeža i zlobe. Bezumni! Nije li onaj načinio i iznutra koji je spolja načinio? Ali dajite milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto.” (Luka 11,38-41)

„A Isus rece im: Cuvajte se kvasca farisejskog i sadukejskog.” (Matej 16,6)

Šta je za tebe to gradjanska prava, a šta je religiozna prava?

2:79. Reci: „Gospodar moj naređuje - pravednost. I obraćajte se samo Njemu kad god obavljate molitvu, i molite Mu se iskreno Mu ispovijedajući vjeru! Kao što vas je iz ničega stvorio, tako će vas ponovo oživiti.

6:115. Riječi Gospodara tvoga su vrhunac istine i pravde; Njegove riječi niko ne može promijeniti i On sve čuje i sve zna.”

aha gradjansko pravo znaci pravo demokratije.

koliko ja znam emrio sme da se izbaci dok nije udahnuta dusa u njemu, ako embrio ima dusu onda je to ubistvo.