E, Moco, Moco, sam nisi iskusio iskustvo novorođenja, pa želiš da uveriš sebe da ni drugi ne mogu da ga ostvare. Međutim, ovaj film o Janu Husu otkriva da je pobeda nad sobom moguća, inače ni Jan Hus, niti znatan deo češkog naroda ne bi imao hrabrosti da ustane protiv krstaša iz cele Evrope, a da sam nije pobedio u svom srcu kukavičluk, sebičnost, sujetan strah od gubitka odobravanja sredine, itd. Da bi osporio takav ideal ti onda podmećeš u usta Elen Vajt da ona navodno govori o bezgrešnosti, pa onda osporavajući mogućnost bezgrešnosti osporavaš i onaj razuman izbor dobra koji, ako čovek ne napravi u trenucima probe, podrazumeva i njegov duhovni pad. Svaki čovek ima iskušenja u kojima bira između dobra i zla, bio vernik ili ateista, pa ako ne pobedi iskušenje, iskušenje da pobediti njega. Svaki čovek se menja u nekom smeru, ili greha ili ljubavi, u zavisnosti od svog izbora. Ti sada u tu istinu podmečeš priču o tome kako navodno Elen Vajt zahteva bezgrešnost:

„Premda znamo kako EGW govori da hrišćanin treba postati bezgresan sto je biblijski nemoguće.”

Ti dobro znaš da takve njene izjave ne postoje, ali laž je jedini način da umiriš savest pred onim što savest svakom čoveku govori, a to je da treba da pobedi svoje grehe. Ne samo što one koji veruju u svoju bezgrešnost Elen Vajt naziva prevarenima od sotone, već objašnjava da onaj ko živi životom savršene svetosti toga neće ni biti svestan:

„Oni koji skreću pažnju drugih na svoja dobra dela, stalno govore o svom bezgrešnom stanju, i nastoje da učine svoje religiozno postignuće uspešnim, isti samo time varaju svoje vlastite duše. Jedna zdrav čovek, koji je u stanju da postigne životni poziv i koji ide iz dana u dan na svoj rad sa radosnim duhom i zdravom cirkulacijom krvi koja struji kroz njegove vene, taj ne izaziva pažnju svakoga koga sretne tim svojim telesnim zdravljem. Zdravlje i snaga su prirodna stanja njegovog života i zato on je jedva svestan da je srećan i zadovoljan. Tako je i sa istinski pravednim čovekom. On nije svestan svoje dobrote i pobožnosti. Religiozni principi jesu otskočnica njegovog zivota i rukovodjenja, i za njega je sasvim prirodno da donosi duhovne rodove kao što smokva rađa smokve ili ruža ruže. ... Svaki koji stupi u sferu njegovog uticaja oseća lepotu i miomiris njegovog hrišćanskog života, dok je on sam toga nesvestan, jer je to u skladu sa njegovim navikama i sklonostima.” (Elen Vajt, Biblijsko posvećenje, str. 11-12)

Kada je čovek izmiren sa Bogom, tada nema nečistu savest, pa samim tim ni potrebu da se oseća da je pravedan, a činjenica da ga Bog prihvata kao slabog i grešnog, omogućava mu da i samog sebe prihvati kao takvog. No, to što će čovek ostati svestan da je po prirodi grešan, to ne znači da će on živeti grešno, jer ga svest o sopstvenoj grešnosti čuva da se na sebe ne osloni, već ga čini zalepljenim za Hrista, od koga dobija svu silu potrebnu za ispravan života. Grešnost nije preprema ispravnom življenju ako se na svoju grešnost ne oslanjamo, već se svesni nje držimo Gospoda, u Njega uzdamo i živimo pravednošću koju nam On dodeljuje.