Znaci ukoliko nisi hrišćanin a nedaj 'boze„da nevjerujes u boga,onda nemas pojma šta je ljubav.Okolo naokolo pa vodu na svoj mlin,osecam malu pristrasnost u vasoj teoriji gospodine profesore.”

> Da li životinje imaju osjećaj ljubavi? Svako zivo biće kojem umom može da culima i umom pojmi stvarnost, ima i osecanja adekvatna stvarnosti. Kada su ziva bica svesna nečeg lepog, dobrog i pravednog, onda imaju prijatna osecanja (osecanje radosti, ljubavi, zahvalnosti), a kada su svesna nečeg lošeg (nepravde, opasnosti, gubitka) tada imaju neprijatna osecanja (gneva, straha, tuge). Dakle, sama osecanja nisu nikakav siguran pokazatelj duhovnosti jer ih ima svaki covek, ma koliko on bio dobar ili los. Kod nekih osoba su osecanja prorodno jako izrazena, a kod drugih smanjenja, ali to ne znači da prvi imaju vise a drugi manje ljubavi. Cesto su osobe koje su veoma emotivne - i veoma sebične, sto znači da pitanje duhovnosti jeste iznad pitanja naše osecajnosti i pojam duhovnosti definisa ispravnu ili pogresnu funkciju naše osecajnosti. Pitanje duhovnosti je pitanje motiva koji nas pokrecu, a ne pitanje osecanja. U tom kontekstu treba shvatiti pojam srca u Svetom pismu, jer znacenje tog pojma zavisi od konteksta. U jevrejskoj tradiciji bubrezi su vezani za osecanja, a srce za sustinu. Kako se danas pojmom ljubavi često naziva gest koji zadovoljava ljudsku sebičnost, na primer, narkoman daje devojci narkotik jer je voli, ili majka daje detetu nezdrave slatkise jer umišlja da ga voli, vrlo je važno definisati Bozju ljubav kroz zakon, da bi se shvatilo šta sve Bozja ljubav nije. Mudzahedini ubijaju i sebe i druge misleci da cine gest ljubavi prema Bogu i prema drugim vernim ljudima, pa je zato važno kriterijume ljubavi uzdici iznad osecanja ili bilo kog licnog utiska. Da ne bismo pojam ljubavi proglasavali ljubavlju samo zato što je osecamo kao kakvu ljubav, Sveto pismo nas upozorava: „Ko se uzda u svoje srce, bezuman je; a ko hodi mudro, izbaviće se.” „Bezumniku nije mio razum nego da se javlja srce njegovo.” (Priče 28,26; 18,2) Kako pitanje ljubavi nije stvar osecanja, već motiva koji nas pokrecu, kriterijum da li imamo ili nemamo ljubavi nije u našim osecanjima, već u Bozjem zakonu, jer on jeste kriterijum da li nas pokrece ljubav ili greh: „Ljubav je ispunjenje zakona.” (Rimljanima 13,10) „Greh je bezakonje.” (1.Jovanova 3,4) Celo Sveto pismo definise šta je Bozja ljubav, pa zato Isus kaže da o zapovesti o ljubavi vise sav zakon i proroci. Da bi covek mogao da voli potrebno je da dozivi promenu srca (u smislu motiva, karaktera), a za tako duboku promenu neohodno je iskustvo noovorodjanja koje Bog izvodi u nama svojim Duhom: „Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete. I ...bićete mi narod i ja ću vam biti Bog.” (Jezekilj 36,25-28)

> znaci, u pravoj ljubavi postoji balans između njeznosti i nasilja?

Mislim da pojam „balansa” nije adekvatan, iako u praksi ima ljudi koji se cisto razumno kontrolisu da svoje postupke održe između svoje sklonosti ka nasilju i svoje sentimentalne slabosti, ali takva ljubav jeste zapravo fanaticna ljubav koja ne razvija licnost njihove dece, već manipulise njihovim slabostima karaktera. To su roditelji koji vladaju decom tako što zadovoljavaju njihove slabosti karaktera (sebične hirove dece i samim tim njihovu razmazenost) onda kada su deca poslusna, a kada nisu poslusna onda ih svojom surovoscu u tim zeljama osujecuju. Međutim, pravo vaspitanje nije „razgovor” sa iskusenjima detinje prirode i manipulacija njime, već „razgovor” sa detinjom licnoscu. To je razlika između dresiranja i vaspitanja. Detinju licnost odlikuje um, savest i volja. Dete treba pravilnim vaspitanjem navesti da odbaci svoje hirove i da ga umesto toga pokrece ljubav prema roditelju, koju će ono izrazavati kroz poslusnost roditelju. Roditeljska ljubav se izrazava istovremeno kroz neznost prema detetu i strog odnos prema njegovoj sklonosti ka grehu (neposlusnosti). Za razliku od dresiranja koje je utemeljeno na manipulaciji detinjim slabostima, vaspitanje navodi dete da pobedi svoje slabosti, pa kada je ono uspesno, tada dete nije izmanipulisano, jer je svoje slabosti odbacilo. Onu poslusnost koje dete iz ljubavi gradi prema autoritetu roditelja, kasnije će graditi prema autoritetu sopstvenog razuma. Ako u toj ranoj fazi razvoja, kada dete još nema razvijen razum, dete ne nauci da slusa autoritet roditelja, već se povodi za svojim hirovima, ono će kada poraste takođe istoi tako lako odbiti da poslusa autoritet svoga razuma, slusajuci vrlo lako svoje hirove iako su oni u sukobu sa njegovim zdravim razumom. ... Dakle, prava ljubav nema balans između nasilja i sentimentalnosti, već je svrhovita realnim potrebama deteta, a to je istovremeno strog odnos prema grehu, a milost prema gresniku.

(Profesor)
24. januar 2010. u 16.35
Milos mali, ja ne negiram ljudsku ljubav, ljubav muskarca prema ženi, ljubav oca prema deci, ljubav prema porodici, prema prijateljima, prema otadzbini... Samo mislim da u Bogu nasa se ljubav sublimira, dostize veci nivo, dostize i visinu i dubinu i sirinu.

Uf, bre hugi, pa ti ga pretera.Da čujemo primere te velike sublimirane hrišćanske ljubavi. I kako se ta vasa Ljubav u baga sublimise? Kakve je, naprimer, od toga imam koristi? Ili Private PolicyS. Ili ti sublimises ljubav u boga samo da ne bi otisao u pakao? Onda je to podvala i bogu i ljudima!