Прогонство је престало, а уместо њега појавиле су се опасне привлачности земаљског благостања и светских части. Идолопоклоници су наведени да приме део хришћанске вере, а одбацили су друге битнe истине. Пристали су да признају Исуса као Божјег Сина, да верују у Његову смрт и васкрсење, али нису увиђали своје грехе, нису осећали потребу за покајањем и променом срца. Спремни да учине неке уступке са своје стране предлагали су хришћанима да и они учине то исто са своје стране и да се сви сједине на темељу вере у Христа. Сада је цркви запретила страшна опасност. Затвор, муке, ватра и мач, били су благослов у поређењу са овим. Неки хришћани су остали чврсти изјавивши да не могу да пристану ни на какав компромис. Други су закључили да би попуштањем или променом неких тачака своје вере и уједињењем са онима који су прихватили део хришћанства, то могло бити средство њиховог потпуног обраћења. Ово је био тренутак великог страха за Христове следбенике. Под плаштом привидног хришћанства,
сам Сотона се увукао у цркву да би изопачио њихову веру и скренуо њихове мисли са речи истине. На крају је већина хришћана пристала да у
извесној мери одступи од својих начела вере, и тако је дошло до сједињења хришћанства и многобоштва. Иако су идолопоклоници тврдили да су се обратили и ујединили са црквом, ипак су се још увек држали идолопоклонства, само што су заменили предмете свог обожавања сликама Исуса, па чак и Марије и светаца. Нечисти квасац идолопоклонства, унешен тако у цркву наставио је своје злокобно дело. Лажне науке, празноверни обреди и многобожачке церемоније ушле су у њену веру и богослужење. Када су се Христови следбеници сјединили са идолопоклоницима, хришћанска вера се покварила и црква је изгубила своју чистоту и силу. Ипак, било је хришћана који нису дозволили да буду заведени таквим обманама. Они су и даље остали верни Аутору истине и клањали се само Богу. Међу онима који тврде да су Христови
следбеници, увек су постојале две групе људи. Док је једна група проучавала Спаситељев живот и искрено настојала да исправи своје мане и прилагоди се Узору, друга група је избегавала јасне и практичне истине које су разоткривале њихове заблуде. Чак и у свом најбољем стању, црква се није састојала само од верних, чистих и искрених. Наш Спаситељ је учио да они који свесно чине грех, не смеју да буду примљени у цркву; а ипак је повезао са собом људе несавршеног карактера и дао им преимућства да слушају Његову науку и гледају Његов пример, како би имали прилику да увиде своје грешке и да се поправе. Између дванаест апостола био је и један издајник. Јуда је примљен, не због мана свог карактера, већ и поред њих. Он је био повезан са ученицима да би Христовим поукама и примером могао да научи у чему се састоји хришћански карактер, и да би тако увидео
своје грешке, покајао се и помоћу божанске милости очистио своју душу „покоравајући се истини”. Али, Јуда није ходао у светлости која
му је милостиво обасјавала пут. Попуштајући греху, допустио је да га Сотона куша. Рђаве црте његовог карактера су надвладале. Дозволио је да његовим умом управљају силе таме, љутио се кад су критиковали његове грехе, и тако је дошао дотле да учини страшан злочин – изда свог Учитеља. Исто тако, сви они који се представљају да су побожни, а
воле зло, мрзе оне који нарушавају њихов мир осуђујући њихове грехе, чим им се пружи згодна прилика, као Јуди, они ће издати оне који су их корили за њихово добро. Апостоли су се сукобљавали у цркви са
члановима који су се представљали побожнима, док су потајно гајили грехе. Ананија и Сапфира били су варалице, јер су тврдили да приносе целу жртву за Бога, иако су лакомо задржали један део за себе. Дух истине открио је апостолима прави карактер ових варалица и Божји судови су ослободили цркву од срамне мрље која је кварила њену чистоту. Овај очевидни доказ присутности Христовог Духа у цркви, уливао је страх лицемерима и преступницима. Они нису могли дуго да
остану у заједници са онима који су били верни Христови представници у навикама и склоностима. И кад су на Христове следбенике дошла искушења и прогонства, онда су само они желели да постану Његови ученици који су били спремни да оставе све због истине. Тако, док је трајало прогонство, црква је остала, углавном, чиста. Али чим је оно
престало, дошли су новообраћени који нису били потпуно искрени и посвећени и тако је Сотони отворен пут да у цркви направи своје
упориште. Али, као што између Кнеза светлости и кнеза таме нема никаквог јединства, исто тако не може бити никаквог јединства ни између њихових следбеника. Када су хришћани пристали да се сједине са онима који су се само делимично обратили из многобоштва, кренули су стазом која их је све више удаљавала од истине. Сотона је ликовао што
је успео да превари тако велики број Христових следбеника. Затим је употребио сву своју моћ да још више утиче на преварене, подстичући их да прогоне оне који су остали одани Богу. Нико није могао боље разумети како се треба супротставити правој хришћанској вери од оних који су некада били њени бранитељи. И ови отпали хришћани, сјединивши се са својим полунезнабожачким истомишљеницима, усмерили су своје нападе против најважнијих тачака Христове науке. Они који су хтели да остану верни, морали су да поднесу очајничку борбу да би одолели
преварама и одвратностима које су биле прерушене у свештеничке хаљине и увучене у цркву. Библија није више важила као мерило вере. Наука о верској слободи жигосана је као јерес, а њени бранитељи били су омрзнути и прогоњени.

>>>> РИМСКА ЦРКВА <<<<

У својој другој посланици Солуњанима, апостол Павле је прорекао велики отпад од вере који ће довести до успостављања папске
власти. Он је рекао да Христос неће доћи „док не дође најпре отпад, и не покаже се човек безакоња, син погибли, који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сести у цркви Божјој као Бог показујући себе да је Бог”. И даље апостол опомиње своју браћу „да се већ ради тајна безакоња.” 2 Солуњанима 2, 3. 4. 7. Већ у оно рано време, апостол је видео како се у цркву увлаче заблуде које ће припремити пут за развитак папства. Тајна безакоња развијала се мало по мало, најпре крадом и тихо, а кад је ојачала и задобила власт над људским умовима, показала је све отвореније своје лажно и богохулно дело. Готово неосетно, многобожачки обичаји прокрчили су себи пут у хришћанску цркву. Дух компромиса и прилагођавања свету био је за извесно време обуздаван жестоким гоњењима које је црква подносила од стране многобоштва. Али, када је прогонство престало, и хришћанство ушло у царске дворове и палате, онда је оно заменило скромну једноставност Христа и његових апостола сјајем и гордошћу многобожачких свештеника и владара, и уместо Божјих захтева, уведене су људске теорије и предања. Привидно Константиново обраћење, у почетку четвртог века, изазвало је велику радост, и тако је свет ушао у цркву прикривен плаштом правде. Сада је поквареност брзо напредовала. Многобоштво, наизглед побеђено, у ствари је постало победник. Његов дух је завладао црквом. Његова учења, обичаји и празноверје увукли су се у веру и богослужење такозваних Христових следбеника. Овај компромис између многобоштва и
хришћанства имао је за последицу појављивање човека безакоња који је у пророчанству проречен као онај који се противи и уздиже изнад Бога. Овај огроман систем лажне религије је ремек дело Сотонске силе – споменик његових настојања да седне на престо и да управља Земљом по својој вољи. Сотона је једном покушао да начини компромис са Христом. Приступио је Божјем Сину у пустињи кушања и показујући Му сва светска царства и њихову славу, предложио је да ће све то дати у Његове руке, ако буде хтео да призна врховну власт кнеза таме. Христос је укорио дрског кушача и приморао га да се удаљи. Али, Сотона има више успеха
када са истим искушењима приступа човеку. Да би осигурала себи светска блага и почасти, црква је почела да тражи наклоност и подршку
великана ове земље, и одбацивши тако Христа, дошла је дотле да је обећала верност представнику Сотоне – римском бискупу. Једна од главних наука римокатолика јесте да је папа видљива глава опште Христове цркве и да он има врховну власт над бискупима и свештеницима свих делова света. Чак и више од тога, папа је себи присвојио и саму титулу Божанства. Он се назвао „Господ Бог Папа”, градећи се непогрешивим и захтевајући да му сви људи искажу поштовање.
Тако, исти захтев који је Сотона изнео у пустињи кушања, он још увек износи преко римске цркве и велики број људи је спреман да му искаже оданост. Али, они који се боје и поштују Бога, одбиће овај дрски предлог речима којима је Христос одбио покушај подмуклог непријатеља: „Поклони се Господу Богу свом и њему једином служи.” Лука 4, 8. Бог нигде у својој Речи није наговестио да ће неког човека поставити за
главу своје цркве. Наука о папској превласти је супротна науци Светог писма. Папа не може да има у Христовој цркви власт, осим ако је
противзаконито не присвоји. Римокатолици упорно оптужују протестанте
због кривоверја и пребацују им да су се самовољно одвојили од праве цркве, али те оптужбе би пре могле да се примене на њих саме. Они су ти који су се одрекли Христове заставе и одступили од вере која је једном била предана светима. Сотона је добро знао да ће Свето писмо
омогућити људима да упознају његове преваре и да се одупру његовој сили. Сам Спаситељ света одупро се сотонским нападима помоћу Светог писма. Сваки напад Христос је дочекао штитом вечне истине, рекавши: „Писано је”. Сваком наговарању непријатеља супроставио је мудрост и силу Божје речи. Да би Сотона одржао своју власт над људима и утемељио ауторитет папског узурпатора, мора да их држи у потпуном
непознавању Светог писма. Библија узвисује Бога и човеку одређује његово право место, зато је требало да њене свете истине остану
сакривене и забрањене. Ту логику је прихватила Римска црква. Стотинама година ширење Библије било је забрањено. Народу није било
допуштено да je чита, или је има у својим кућама, а несавесни свештеници и црквени великодостојници тумачили су је тако да подрже своје захтеве. Тако је дошло до тога да папа буде опште признат као намесник Божји на Земљи који има врховну власт над црквом и државом.
Пошто је одстрањена Књига која открива заблуде, Сотона је могао да ради по својој вољи. Пророчанство је објавило да ће папство „помишљати да промени времена и законе.” Данило 7, 25. Оно није оклевало да отпочне то дело. Да би се обраћенима из многобоштва
пружила замена за поштовање идола и тако помогло њихово привидно прихватање хришћанства, у хришћанско богуслужење постепено се уводило обожавање слика и реликвија. Наредба општег сабора најзад је утемељила овај систем папског идолопоклонства. Да би ово богохулно дело било потпуно, РИМ СЕ УСУДИО ДА ИЗ БОЖЈЕГ ЗАКОНА ИЗБРИШЕ ДРУГУ ЗАПОВЕСТ која забрањује обожавање слика, а да би број заповести остао непромењен, ДЕСЕТУ ПОДЕЛИО НА ДВЕ. Дух попуштања пред многобоштвом отворио је пут још већем непоштовању ауторитета Неба. Сотона је, такође, покушао да промени и четврту заповест, потискујући древну суботу, дан који је сам Бог благословио и посветио, уздижући уместо ње празник који су многобошци светковали као „часни дан сунца”. Та
се промена у почетку покушала извести тајно. У првим вековима сви хришћани су светковали праву суботу. Ревновали су за Божју
част, јер су били уверени у непроменљивост Његовог закона и љубоморно су пазили на његова света начела. Али, да би постигао свој циљ, Сотона је лукаво радио преко својих оруђа. Да би се пажња народа скренула на недељу, она је проглашена празником у част Христовог васкрсења. Тога дана одржавале су се верске службе, али ипак он се сматрао даном разоноде, док се субота и даље сматрала светом.