Kantovo razmišljanje

»Filozofski sistemi su potpuno istiniti samo za utemeljivač.«
(Niče)

»Kant je u svom kapitalnom delu ’Kritika čistoga uma’ zastupao stanovište da se prirodnim putem ne može shvatiti ono što je transcendentalno i natprirodno. Zato, po njemu, nije moguće shvatiti i definisati ni Božju egzistenciju, jer iako se ona može dokazivati, ne može se dokazati; iako se može opovrgavati, ne može se i opovrgnuti. U nju se jednostavno mora verovati, jer je ona najviši regulativni princip uma koji omogućava jedinstvo saznanja, nemoguće ju je pomoću dokaza pretvoriti u realnost. Stoga je odbacio sve racionalne dokaze o Božjoj egzistenciji koji uzimaju činjenice iz filozofije ili istorije, osim moralnog koji je još i produbio. Sam moral je shvatio kao osnov praktičnog delanja o čemu govori u svojoj knjizi ’Kritika praktičnog uma’. Ova ideja Kantove filozofije povezuje empirizam sa pozitivizmom i neopozitivizmom (pragmatizmom), filozofskim pravcima u kojima je kao glavno merilo valjanosti istaknut praktičan život – moral, vaspitanje, osećanje, dakle nešto imanentno čoveku, nešto subjektivno.« (Dimitrije Kalezić: Iz istorije i filozofije religije, str. 17.18)
Jedan od razloga za ovakav stav o dokazima Božjeg postojanja, kojih ima veoma mnogo, nalazi se u tome što on s jedne strane vidi ljudsku nemoć, a s druge strane Božju savršenost u Njegovim delima. Kant na taj način uzdiže Boga, diveći se moralnom zakonu i divno uređenom kosmosu. Zbog zanemarivanja metafizičkih i drugih dokaza o Božjoj egzistenciji, Kanta su mnogi filozofi i teolozi proglasili materijalistom. Kant smatra da ljudski um koji je nesavršen, neapsolutan, svojim saznanjem može da dosegne nivo empirijskog, ali ne i transcendentnog sveta.
Kant naglašava važnost čovekovog verovanja u Božje postojanje, ali smatra da dokazi nisu potrebni, nisu obavezni pa ni mogući, jer se znanje dobija posredstvom pet čula. Pošto je naglasio važnost moralnog zakona i visoko ga uzdigao, rekao je sledeće: »Dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem što se više i istrajnije razmišljanje bavi njima: zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni.« (Kritika praktičnog uma, 185 str. Isto 191 str.)
Iako su Kantovi filozofski stavovi teški za razumevanje, ove prethodne reči su vrlo razumljive u svojoj sažetosti. Zbog nekih njegovih drugih stavova, koji se Crkvi u to vreme nisu svideli, Kanta su prozvali »mrtvim psom«. Njegova nova forma i alegorijska tumačenja Biblije povredili su ondašnje teologe tako da su katolički sveštenici svojim psima davali ime Kant. Poznat Kantov kategorički imperativ postao je osnovna teza hrišćana koji su prihvatili taj njegov stav. Kant je bio protiv tzv. vladavine školskog dogmatizma, čije učenje potiče iz dela Tome Akvinskog, a što je dovelo do nekih reformi u sistemu vaspitanja. Tražeći smisao čovekovog postojanja u Kantovoj filozofiji nalazimo tri pitanja: 1. Šta mogu da znam? 2. Šta mogu da činim? 3. Čemu smem da se nadam?
Kant pokušava da dokaže da verovanje u Boga nije objektivna dužnost, već subjektivna potreba. Često naglašavan pojam »najviše dobro«, kao objekat i najviši cilj, čistog praktičnog uma vodi moralni zakon u religiju, tj. u spoznaju svih dužnosti kao Božjih zapovesti. Kant takođe smatra, da je religija moral u odnosu prema Bogu kao Zakonodavcu. Iako je ovde reč o Kantu, i njegovoj filozofiji, vredno bi bilo pomenuti to da je jednu njegovu ideju prihvatio i proširio Fihte (Fichte) koji dokazuje da je pravo verovanje ono, kojim se veruje u moralni red kosmosa i da egzistenciju Boga ne bismo smeli dokazivati samo postojanjem sveta, jer svet može propasti a onda bi bilo postavljeno pitanje i o postojanju Boga.
Svi religiozni pojmovi, smatra Fihte mogu se izvesti nezavisno iz postulata praktičnog uma. Fihte je zbog nekih svojih stavova i teza optužen i proglašen za ateistu zbog čega je izgubio svoje radno mesto, kao profesor u Jeni, pa je morao da pređe u Berlin. On je, takođe, smatrao da se religija sme kritikovati, što je u to vreme bilo nepodobno. Ipak, pisao je da u Bogu vlada samo moralni zakon i da je Bog moralni Zakonodavac, a prema postulatima uma Bog mora večno da postoji, da bi mogao da bude večan kao i moralni zakon koji nezavisno važi. Fihte tako zaključuje da principi praktičnog uma vrede večno, da egzistencija Boga nikada ne može biti predmet iskustva (empirije), da Bog nije predmet znanja i da »mi o Bogu imamo samo moralni pojam, koji nam je dat čistim praktičnim umom«. (Filozofija i Hrišćanstvo str. 340)
Božja volja, nastavlja Fihte, je u skladu sa moralnim zakonom i ne može biti u protivrečnosti sa onim što Bog hoće i što zakon traži. Da se ponovo vratimo Kantu, koji je može se reći, napravio pravu reformu teologije stvorivši verovanje, koje je reformisalo um. Neki Kantovi stavovi su vrlo teški za razumevanje, čak je i Hegel za takve stavove rekao da bi trebalo pitati samog Kanta šta je nečim hteo da kaže, ali u svakom slučaju, sve ono što je rekao, pokazuje da je Kant bio teista a ne ateista, da je ne samo uzdigao moralni zakon već i Zakonodavca.
Kant je mislilac bez koga bi istorija filozofije bila osiromašena. On je među prvima uočio razliku između biblijske teologije i filozofske teologije i da je zadatak i dužnost svakog čoveka da učvrsti svoj karakter, da sebe koriguje i popravi svoje navike do onog maksimalnog, i da to bude jedini cilj, cilj moralnog popravljanja, čime se približava Božjem carstvu. U svojoj »Kritici čistoga uma« Kant objašnjava da se dokazima ne može ni dokazivati niti opovrgavati.
»Dakle ako se egzistencija Boga ne može dokazati ne može se ni osporiti.« (Sociologija religije, str. 361)
Kant smatra da postoje tri osnovna dokaza za egzistenciju Boga: ontološki, kosmološki i fizikoteološki. (Ibid, str. 352)
Ontološki dokaz koji proizilazi iz pojma i ideje o Bogu, među prvima je postavio Anselmo Kenterberijski. Ovaj dokaz je proširio i učvrstio Dekart a kasnije i Kant. Na kraju zaključka ontološkog dokaza vredno je ponoviti Anselmove reči: »Doista ima dakle nešto od čega se ništa veće ne da misliti, tako da se i ne može zamišljati neobstojnim (nepostojećim); a to si Ti, Gospode Bože moj.« (Et hoc est tu, Domine, Deus Noster, Ibid 354.355.)
Dekart, u vezi sa ontološkim dokazom, između ostalog, naglašava da ideja o Savršenom i Apsolutnom Biću ne može poticati od nesavršenog i ograničenog bića, već samo od stvarno postojećeg savršenog Bića. Kant je poricanje ovog dokaza, koji je uporedio sa negiranjem da trougao ima tri ugla, potvrdio ovaj dokaz. Primerom od sto zamišljenih i sto stvarnih talira je stavljeno do znanja da je samo imovno stanje povećano sa sto realnih talira, inače sto zamišljenih je pojmovno isto.
Kosmološki dokaz dosta je razvio Toma Akvinski. Sastoji se iz shvatanja principa kauzaliteta i naziva se i dokaz na osnovu kontingentnosti (nenužnosti, slučajnosti) sveta. U Lajbnicovoj verziji koju Kant reprodukuje, dokaz glasi: »Ako postoji ma koja stvar, onda mora postojati i neko apsolutno nužno biće... Postojim bar ja sam: dakle postoji neko apsolutno nužno biće.« (Ibid, str. 358)
Kant takođe naglašava da nam je ideja o Bogu potrebna radi podržavanja vere i mogućnosti postizanja najvišeg dobra, a ono je moguće ako se prihvati jedan vrhovni uzrok prirode koji ima kauzalitet usklađen s moralnim nastrojenjem. »Bog može biti samo predmet vere, a ne znanja.« (Ibid, str. 362) Ovo bi bilo u vezi sa ontološkim i kosmološkim dokazima koji sadrže i fizikoteološki dokaz.
Fizikološki dokaz ukazuje na svrsishodnost, celovitost i red u prirodi. I na kraju da ponovimo Kantove misli o Jevanđelju i o pomenutim dokazima: »Samo su Jevanđelja u potpunosti odgovarala unutrašnjim potrebama čovekovim. Ništa me toliko ne oduševljava koliko zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni; ovo dvoje mi govori da postoji Bog.«