Поздрав Полицију и Лимаркер!

Лимаркер,

Хришћанина не чини правим хришћанином само исповиједање вјере (припадање Хришћанству), него вјера и врлине које из вјере проистичу. (Св. Тихон Задонски).

Немогуће је бити хришћанин, не живећи по хришћански.

Ко не живи истински по хришћански, тај се налази у стању моралнога мртвила, идолослужења. Он, или бива жртвом твари, служећи умјесто Богу богатству, обожавајући трбух; или обратно: поставља себе за идола и тражи себи на жртву све што земља производи. (Филарет, митроп. Московски).

Име хришћанско без живљења по хришћански јесте лицемјерност. (Св. Тихон Задонски).

Као што Јуду, који је имао неваљале и зле мисли, намјере и предузећа, није заштитило звање апостола од веће казне, тако и нас звање хришћанина неће ослободити од сличне казне, ако се ми не будемо владали по закону Христову. (Андрија Југски).

Звање је хришћанина врло високо; треба се много старати да га испуниш. (Филарет, архиеп. Черниговски).

Хришћанин који не успијева (не напредује духовно) у Хришћанству није хришћанин.

Хришћанин не треба да се задовољи тиме што није идолопоклоник, што се клони свјетскога метежа, сујете, гордости, раскошности итд. Ко хоће да плови из старога у Нови свијет није доста да само уђе у лађу и окрене је Новоме свијету, већ треба да се непрекидно труди и путује ка Новоме свијету, док не стигне онамо куда је пошао. Исто тако бива и са старим и новим животом. Ако је спољашњи живот старога човјека на потребан начин очишћен, онда смо дужни старати се да се потпуно обучемо у новога човјека; потребно је савршено се очистити и просвјетити у унутрашњој дубини душиној.

Хришћанин је дужан да непрекидно иде напријед, али је корисно да се овдје ондје окрене и назад - на своју прошлост, да не би нешто рђаво понављао, те да би преступе заглађивао сузама покајања и започето добро усавршавао.

Права част хришћанинова јесте слава Божија; права ревност за част јесте пламена љубав према Богу и ближњима.

Хришћанин не треба да сматра да он има ма и једнога непријатеља у свијету, па макар му свијет не дао ни једнога пријатеља. (Филарет Московски).

Хришћански живот није ништа друго него ли свагдашње, до краја живота, покајање. (Св. Тихон Задонски).

Хришћани, или одрекавши се наслада страдају лишењем, или допуштајући себи насладе, морају страдати раскајањем. (Филарет Московски).

Хришћанин који се не каје, биће много строжије од незнабошца суђен.

Бог се не хули толико нечистим животом незнабошца, колико развратом хришћанина. (Св. Златоуст).

Богати хришћани, ако су они доиста прави хришћани, потпуно су сиромашни, а то стога што, упоредивши с вјечним небесним благима, сматрају све своје злато прашином, те га и не сматрају богатством, ни-ти се њиме усхићавају. (Блажени Августин).

Хришћани могу, слично путницима, да се без прекора користе својим земаљским добрима, као путничким трошком за вријеме свога путовања ка небесној отаџбини, само не треба да тај трошак одвише (тј. готовину) цијене, нити да му се срцем предају. (Прота П. Соколов).

Хришћанин треба по могућству да ограничава своје потребе; трезвеност и умјереност - најљепша је готовина која се може собом понијети на пут ка небу. (Климент Александријски).

Јадан је онај хришћанин који жели да се на овоме свијету обогати. (Св. Тихон Задонски).

Жалостан је онај хришћанин који много у овоме свијету изискује и тече. (Исти).

Хришћанин је онај који, уколико је то човјеку могуће, подражава Христа ријечима, дјелима и помислима. (Св. Јован Лествичник).

Свети Григорије упоређује хришћани-на са живописцем. „Сваки од нас, вели он, јесте живописац сопственога живота свога. Наша душа јесте платно; врлине су боје; Исус Христос јесте слика с које ми треба да копирамо”. - Прекрасно упоређење! Као што живописац има у уму, уобразиљи и пред очима предмет којега хоће да на платну наслика, тако и хришћанин у свима својим дјелима и дејствима треба да упире поглед свој на Исуса Христа. И као што четкица, покретана руком живописца, ставља на платно боје сличне онима које већ има у својој машти, тако и воља наша, потпомагана благодаћу, кроз извршавање врлина које се налазе у Исусу Христу, усиљава се да наслика Његову слику у души својој, и ми постајемо више мање хришћани, гледајући на то уколико више или мање имамо сличности са Исусом Христом.

Прави хришћанин јесте стални крстоноша, и хришћански живот јесте непрекидно ношење крста.

У свакога хришћанина мора бити свој крст, као у путника свој штап.

Ако нећеш узети крст свој и ићи за Исусом, или извршавати оно што је Он заповједио, буди увјерен да ниси хришћанин, макар и посјећивао хришћанску цркву.

Хришћанин који носи крст свој са тугом, а не са радошћу, још не разумије цијену његову.

Као што је крст Христов врата царства Божијег за све, тако је крст хришћански кључ царства за свакога сина царства. (Филарет Московски).

Мучан је и тежак за тијело живот правога хришћанина, али он за то добија обилну награду и заслужно уздарје од праведнога Дародавца.

Хришћанин који проводи живот у скрушености, умире у радости.

Хришћанин може слободно и са радошћу себи при наступању смрти говори-ти: „Гдје ти је, смрти, жалац[1]?? ” (1 Коринћ. 15, 55).

Прави хришћанин, живећи на земљи, одриче се чулних задовољстава, којима свијет угошћава своје слуге и љубитеље; али зато, по смрти, удостојава се таквих блага на небу, којих овдје, по ријечима Апостола, „око не видје, и ухо не чу ” и која „ у срце човјеку не дође” (1 Коринћ. 2, 9), тј. каква ни представити себи није могуће.

Хришћанин још на земљи добија себи утјеху од Бога, која га принуђава да заборавља, и чак да не осјећа оне невоље и лишења која прате судбину свакога сљедбеника Христова.

Прави хришћанин радује се и у страдању, расположен је и у невољама. „Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне,трпимо; кад хуле на нас, молимо” (1 Коринћ. 4, 13. 20), говоре о себи прави сљедбеници Христови. (Димитрије, архиеп. Волински).

Хришћанин бива омрзнут од свијета, али зато га Бог воли.

У човјека хришћанина само је једна једина несрећа, једна невоља може бити - Бога разгњевити. (Св. Златоуст).

САВЕТИ И УПУТСТВА

Завет Завет значи обећање. Заветовати се може сваки хришћанин, рецимо да празнује неког светитеља који пада у лан када му се нешто значајно, добро или лоше, догодило, када му је тај светитељ помогао. Заветовати се може човек да помаже сиротињу, да пости одређени дан или временски период, да даје одређени износ годишње прилога за добро своје куће и здравље својих укућана Хришћанин даје завет сам пред собом и пред Богом. Када се једном да завет, није добро да се обећање не одржи. Обично тада човека стиже казна. Наравно, заветовати се може само за неки позитиван посао. Не може се човек заветовати да убија, пљачка пали итд.

Аманет Аманет је завештање или тестамент. Аманет се оставља писмено или усмено. Обично то ради отац када умире. Он тада оставља својој породици извесне савете, упутства, жеље и наредбе. Све је то аманет. Аманет родитеља се у нашем народу дубоко поштује. То је када је аманет у складу са хришћанским моралом. Међутим, ако је аманет уперен против некога или на штету некога, он се не мора поштовати и испуњавати. Најбоље је тада, посаветовати се са свештеником.

Заклетва Заклетва није у складу са хришћанским моралом. Христос је рекао: „Не куните се!

Ваша реч нека буде да да и не не, што је више од тога од зла је”. Ово се односи на свакодневни живот човеков. Али има момената када црква одобрава заклетву. Например, заклетва у војсци, свештеничка заклетва, заклетва на суду и сл. То је онда, када су у питању виши интереси једне заједнице, и тада у томе учествује црква на начин који је прописан и одређен.

Клетва Клетва или проклињање, није одобрена од стране цркве. Пре свега, што проклињање излази из душе која је пуна гнева и Мржње, жеље за осветом, оправдане или неоправдане, свеједно. У Светом писму је речено: благосиљајте оне који вас куну. Увек се треба молити Богу за све људе, па и за своје непријатеље. Своје срце не треба тровати мржњом и осветом. Божија правда је увек достижна.

Врачање Црква од најстаријих времена најенергичније осуђује свако врачање и сваке враџбине. Врачање се увек врши помоћу злих духова ђавола Таквим примера има много у Светом писму. Свако сујеверје, празноверје, веровање у хороскоп, гатање у шољу, карте, длан, пасуљ, прорицање судбине, чини, црна и бела магија, разни пророци и пророчице, све то црква најоштрије осуђује и црквени канони предвиђају чак искључење из црквене заједнице, за оне хришћане који у томе учествују.

Човек данас, опседнут разним недаћама, невољама, болестима и физичким и психичким, тражи лека свуда и од свакога Треба знати, да је црква неисцрпна ризница лекова, пре свега духовних и благодатних, и да има две хиљаде година дуго искуство како помоћи својим члановима. У богослужбеној књизи Требник постоје молитве за разне прилике и случајеве. Зато се у свакој прилици треба обратити својој цркви и од н>е тражити помоћ. То знају чак и врачари и гатари, па и они шаљу народ у цркву да пале свеће, дају прилоге итд. Па зашто би се онда радило посредно, кад је боље обратити се директно своме свештенику и својој цркви.

Ношење медаљона, крстића, иконица Пошто је човек у овоземаљском животу изложен насртајима злих духова и сила, потребно је да поред вере коју носи у свом срцу и души, има и видљива хришћанска знамења и светиње као одбрану од злих сила. Зато хришћани око врата на ланчићу носе, крстиће, медаљоне са ликом Господа Христа, мајке Божије или некога светитеља. Треба знати да се то не носи због моде и украса, него са дубоком вером, да светиња помаже и штити човека у свакодневном животу. Није хришћански носити велике крстове преко нападне одеће, који више делују саблажњавајуће и обесвећују цео смисао ношења крста и иконица

Поклоничка путовања хаџилуци Поред поштовања и одлажења на богослужења у свој месни храм или манастир, добро је, једанпут бар годишње, да сваки хришћанин посети неко свето место ближе или даље. Познато је да постоје велике светиње, где верници долазе на поклоњење. Код Срба су то: манастир Острог, Девич, Студеница, Жича, Хиландар итд. Поклоњење тим светињама је велико духовно освежење и велика потпора у животу сваког хришћанина. Зато треба што чешће, организовано или појединачно посећивати те светиње и поклонити се у њима. То је радио и наш свети Сава, посетио је сва места од Свете Горе до Јерусалима, и то у времену тешких комуникација, и тешких услова за путовање на такве даљине. Најбоље је ако се може посетити највеће хришћанско светилиште Јерусалим, када поклоник добије звање хаџије.

Однос верника према секташима и припадницима друге вере Српски народ је одувек красила верска толерантност. Са друге стране, Срби никада на силу нису прекрштавали друге народе и наметали им своју веру. Напротив, увек се гледало, да се према ономе, ко је друге вере, топлије и учтивије понаша, да не би осетио некакву нелагодност и непријатност међу православнима Али српски народ је због своје широке душе био често мета насртаја других вера, вероисповести, секти и верских заједница, који су се појављивали у данима великих духовних пометњи, недаћа и тешкоћа, који су настојали да Србе одврате од своје вере и да им наметну своје учење. То су пет векова радили Турци, а у најновије време то раде бројне хришћанске секте чије су централе на Западу. >>>>>>>>>

Брат Пројштина је начуо да тамо наки „женик” долази, било би ред да му ти објасниш ко је тај „женик” и када ће он доћи;)

Сретна вам 2010!