Bratino, profesor francuske knjizevnosti i jezika. Možemo da razgovaramo o Lakanu, ako hoćeš...

Није Човек постао од Мјмуна..

човек је био и остао Човек, као што је шимпанѕа био и остао Шимпанзом..

исто тако је горила био и остао Горилом

Слон је Слон, Медвед је Медвед..

неће од Орагутана или Бабијана или тамо неке Шимпанзе постати Човек и обрнуто.

свако по себи мутира (еволуција).

Толико о Дрвиновом туц, муц.

Ima mnogo toga stobise trebalo ispitivati, a zivot je tko kratak...
Recimo od milion poznati vrsta pticijeg sceta, samo jedna vrsta zna recui Dobro Jutro..A toje znase papagaj..Dakle ta vrsta ptice poseduje nešto sto druge jednostavno nemaju, iako su posvemu slične jedni drugima...Za mutaciju su potrebni milioni godina, i faktor u kojem se provodi mutacia Sredina)..

Vrlo interesantno, valja prostudirati. Poteškoće sa jezikom.
Pozdrav, Cartensius.

Gospodine Tehnologu, nisam primetio da je postavljač ove teme dao neki citat iz Biblije. Nisu to učinili ni njegovi sagovornici. Zašto čoveku kvarite temu? Uključite se sa Vašim dokazima ili protudokazima. Molim Vas ponašajte se ljudski.
Pozdrav, Cartensius.

Evo još jedan prilog. Primetite kako majmun Darwin evoluira pred vasim ocima:
http://pcwin.com/media/images/screen/67558-darwin_the_monkey.jpg

Brate Hugo,
hvala na slikama, bas sam se lepo nasmejao.

Hier irrte das Genie oder vielmehr die Vertreter seiner Lehre: Warum sprečhen wir von Finken, wo Darwin doch Drosseln untersuchte oder behauptete Darwin wirklich, dass wir vom Affen abstammen?
Der Darwin-Finke ist mittlerweile zum geflügelten Wort geworden. Angeblich machte Darwin anhand dieser Vogelart seine revolutionären Entdeckungen auf den Galapagos-Inseln. Wahr ist, dass ihm die Variationen einer Vogelart auf den verschiedenen Inseln aufgefallen war. Sie hatten sich an die jeweilige Umgebung angepasst. Wissenschaftler sprečhen hier von der Variation innerhalb einer Population. Allerdings hatte Darwin keine Finken untersucht, sondern Spottdrosseln.

Prva važna stvar u biografiji Alfreda Volasa jeste ta da je njemu, kao i Šekspiru, ali ne i Čarlsu Darvinu, nemaština bila majka inventivnosti. Bio je radoznao mladić iz porodice koja nije imala novca. Kada je imao 14 godina, 1837, napustio je školu i počeo da radi. Darvin, u to vreme mladi džentlmen od 28 godina, s bogatim ocem koji je finansirao njegove avanture, upravo se vratio kući s plovidbe brodom „Bigl”.
Volas je uglavnom bio samouk, često je posećivao gradske biblioteke i radničke institucije tokom decenije koju je proveo radeći kao geometar, zidar i učitelj u gradu Lesteru. Rano je otkrio dela Roberta Ovena, utemeljivača britanskog socijalizma, koji je postao njegov „prvi učitelj filozofije ljudske prirode”, kako se Volas kasnije prisećao, i delovao na oblikovanje njegovih socijalističkih uverenja. Dok je radio kao geometar, uglavnom u seoskim područjima Velsa, posmatrao je biljke i zainteresovao se za prirodu. Odlazio je u duge šetnje po poljanama i planinama, i vežbao da identifikuje biljne porodice uz pomoć jeftinog priručnika. Učiteljski posao mu je pružio dovoljno vremena za čitanje raznovrsnog štiva u kojem se našao i Humboltov „Lični prikaz putovanja”, kao i Maltusov „Esej o principu populacije”, koji je inspirisao Darvinova razmišljanja o borbi za opstanak, a inspirisaće takođe i Volasova. Iako je Volas tokom godine provedene u Lesteru otkrio da nije previše sklon učiteljskom pozivu, ona mu je donela jedan značajan događaj: sprijateljio se s mladim čovekom Henrijem Volterom Bejtsom, bivšim šegrtom proizvođača čarapa, koji ga je upoznao s dražima skupljanja insekata.
Za Volasa su knjige oduvek bile važne i on je posvedočio da su mu još dve pomogle u određivanju njegovog životnog puta. Jedna od njih je bila Darvinov dnevnik putovanja Biglom, uzbudljiv putopis u kome nema skoro ni najmanjeg nagoveštaja o ideji evolucije. Druga, mnogo smelija, bila je bestseler jednog anonimnog autora pod naslovom „Tragovi prirodne istorije stvaranja”, objavljen 1844. godine, koji je pružio jednu evolucionu viziju života na Zemlji, iako ne u onakvom obliku u kakvom bi je većina oštroumnih čitalaca smatrala uverljivom. Prevladavajuće pravoverje zapadne kulture tvrdilo je da je Bog oblikovao sve vrste posebnim činovima stvaranja i da je svaka vrsta u suštini nepromenljiva, nesposobna za veća odstupanja od idealnog tipa. Ta nepromenljivost nije bila samo verska nego i naučna dogma; filozof nauke Vilijam Hjuel, na primer, u to vreme je pisao: „Vrste u prirodi bezuslovno postoje i nema menjanja iz jedne u drugu.” Nasuprot takvom gledištu, Tragovi su postavljali hipotezu o „zakonu razvoja” u živim bićima, po kojem se jedna vrsta pretvara u drugu pod uticajima spoljnih okolnosti, kroz nizove postepenih promena, od jednostavnih oblika života pa do onih složenih, uključujući tu na kraju i čoveka. Posledica je bila prilagođavanje. Bog je i dalje u tome imao svoju ulogu, prema Tragovima, ali znatno udaljeniju – tek kao prvobitni kreator tog procesa.
Ta knjiga je bila mešavina zanimljivih činjenica, apsurdnih pseudočinjenica, slabašnih pretpostavki i zbrkanih deduktivnih skokova, koja je na svakojake načine zadovoljavala, odnosno zabavljala čitaoce u rangu od kraljice Viktorije, pa do Džona Stjuarta Mila i Florans Najtingejl. Darvin ju je, u najboljem slučaju, smatrao nepouzdanom. Volas, koji je bio mnogo mlađi i prijemčiviji, u njoj je video „ingenioznu hipotezu” koju tek treba dokazati ili opovrgnuti daljim istraživanjima. Njemu su Tragovi predstavljali kako podsticaj za prikupljanje prirodoslovnih podataka tako i privremenu teoriju koju bi nove činjenice mogle da testiraju. Podstaknuti na taj način, on i njegov prijatelj Bejts su skovali plan odlaska u amazonsku prašumu, u potragu za takvim činjenicama.
Kako su bili gotovo bez novca, svoje troškove su namirivali tako što su prodavali uzorke muzejima i privatnim zaljubljenicima. Uglavnom su se tražili leptiri, tvrdokrilci i ptice, a ako su ta stvorenja bila i retka i lepa, tim bolje. Njihov posrednik je bio Samjuel Stivens iz ulice Blumsberi u Londonu, čovek koji će odigrati važnu ulogu u Volasovom životu, povezujući ga s kupcima, a na kraju i sa engleskim naučnicima.
Volasova četvorogodišnja saga u Amazoniji – istraživanje zabačenih područja oko gornjih tokova pritoka reke Vaupes i drugde (dok je Bejts putovao zasebno), posmatranje, prikupljanje uzoraka, beleženje, skiciranje – bila je trijumf izdržljivosti, neprocenljiva kao vežba spremnosti, ali se nesrećno završila. Isplovio je prema domovini iz pokrajine Para (Beléma) u Brazilu, avgusta 1852. godine, na brodu Helen, koji je potonuo pošto ga je zahvatio plamen. Volas se spasao u čamcu za spasavanje, ali su sve zbirke koje je sa sobom poneo, a koje su se sastojale od hiljada insekata i verovatno stotina ptičjih koža, bile izgubljene. Potom je brod koji ga je spasao, brik pod imenom Jordeson, nesigurna i nezgrapna kada, naišao na užasnu oluju, pa je i on zamalo potonuo. „Pedeset puta sam se od odlaska iz provincije Para zavetovao”, pisao je Volas jednom prijatelju, „da se, ako se ikad dočepam Engleske, više nikad neću otisnuti preko okeana. Ali dobre odluke brzo izblede.” Pošto je nekoliko dana tumarao po kopnu, Volas je počeo da planira svoje sledeće putovanje. Ovog puta će otići na istok, u svet ostrva.

Takođe se sećao, iz čitanja trotomnog opusa zapisa o geologiji i fosilima Čarlsa Lajela, da slične vrste, po svemu sudeći, slede jedne iza drugih u vremenu. Spojivši te dve vrste dokaza, geografske i geološke, Volas je formulisao ono što je nazvao „zakonom” postanka vrsta: „Svaka vrsta nastaje podudarajući se u prostoru i vremenu s postojanjem prethodne bliske vrste.” Sastavio je članak o tome i poslao ga u London. Prikriveni smisao tog članka, jasan iako neiskazan, bio je evolucija – slične vrste pojavljuju se blizu jedna drugoj u geografskom prostoru i geološkom vremenu zato što potiču od zajedničkih predaka. Volas je sada bio sasvim uveren u to. Ali još nije mogao da ponudi objašnjenje mehanizma po kojem se taj preobražaj odvija.
Njegov članak je bez odlaganja objavljen u jednom dobrom prirodnjačkom časopisu, ali većina onih koji su ga pročitali, uključujući tu i Darvina, nisu u njemu uspeli da prepoznaju drugi značajan korak nepoznatog mladog prirodnjaka u pravcu teorije o evoluciji. Umesto pozitivne povratne informacije i intelektualne rasprave, čemu se Volas nadao, dobio je poruku od Samjuela Stivensa kako neki prirodnjaci gunđaju da bi mladom Volasu bilo bolje da se mane teoretisanja i da se radije prihvati prikupljanja činjenica.
On se na taj pokroviteljski savet nije obazirao. Tokom pauza na putovanjima, na ostrvima Bali i Lombok, koje razdvaja uzan ali dubok moreuz, primetio je još jedan skup obrazaca prisustva i odsustva. „Na Baliju imamo barbete, voćne drozdove i detliće”, pisao je kasnije. S druge strane, na Lomboku „ove vrste se više ne viđaju, ali postoji mnoštvo kakadua, medarica i dugonogih ćurki, koji su jednako nepoznati na Baliju, kao i na svim ostrvima dalje prema zapadu.” On će iste takve različitosti primetiti i između većih ostrva kao što su Borneo i Sulavesi, koja su nešto severnije, takođe razdvojena dubokim moreuzom. Borneo, na zapadnoj strani, udomljavao je mnoge vrste majmuna, divlje mačke, jelene, cibetke, vidre i razne vrste veverica. Sulavesi, na istočnoj, nastanjivale su autohtone vrste sisara, od kojih je jedan torbar kuskus, čije „srodne” vrste (ostali kuskusi i uopšteno torbari) mogu da se pronađu na istoku, preko Molučkih ostrva, do Nove Gvineje i Australije. Sve te činjenice se mnogo uverljivije uklapaju u evolutivnu viziju biogeografije nego u pobožnu dogmu o posebnom stvaranju.
Treći korak prema svojoj teoriji napravio je 1858. godine, negde na Ternateu ili u blizini, kada je iznenada povezao putokaze iz biogeografije s fenomenom varijacije unutar vrste, s Maltusovim uviđanjima o neumerenom rastu stanovništva, s činjenicom da su hrana i stanište ograničeni čak i ako brzina razmnožavanja nije ograničena, kao i sa spoznajom da najveći broj novorođenih bilo koje vrste ne uspeva da preživi. „Nejasno razmišljajući o enormnom i stalnom uništenju koje je to podrazumevalo, palo mi je na pamet pitanje: zašto jedni od njih umiru, a drugi preživljavaju?” Njegov odgovor je bio da preživljavaju one varijante koje su najbolje prilagođene okolnostima. „Antilope s kraćim ili slabijim nogama nužno će više stradati u napadima velikih mačaka”, kako je napisao. Dalje, taj proces mora da dovede do prilagodljivog usmerenog menjanja čitave vrste. Zašto žirafa ima dug vrat? Zato što one s kraćim vratovima nisu uspele da ostave potomstvo.
Uzbuđeno je poslao svoj rukopis gospodinu Darvinu, koga je poznavao kao srdačnog, ali pomalo suzdržanog naučnog prijatelja po peru. U propratnom pismu Volas je kazao kako se nada da će ta ideja biti nova i za Darvina koliko je bila i njemu.
Ali naravno da nije. Darvinu je ta ideja bila poznata već 20 godina i bila je njegova. Ali posle dve decenije neprekidnog istraživanja, doterivanja argumenata, skretanja u druge projekte i oklevanja, Darvin još ništa nije objavio čime bi mogao da dokaže svoje vlasništvo nad njom.
Alfred Volas je bio zaglavljen na obali Nove Gvineje, gde su ga okovali vlažni vremenski uslovi, glad i groznica, kad je te julske večeri njegov članak, zajedno s neobjavljenim Darvinovim tekstovima, pročitan u obliku zajedničkog izlaganja pred Lineovim društvom. Taj događaj, delikatan i nekako bahat kompromis koji je Darvinu pružio mogućnost da otkriće objavi zajedno s Volasom, isposlovala su dva Darvinova moćna prijatelja iz sveta nauke. Nisu konsultovali Volasa u vezi sa ovim događajem, iako je on bio srećan i polaskan kada je za njega čuo. U novembru sledeće godine, 1859, Volas se i dalje nalazio u Malajskom arhipelagu, jureći nove vrste leptirova i podnoseći fizičke tegobe, kada je Čarls Darvin objavio svoj Postanak vrsta, knjigu koju je žurno sastavio pošto ga je na delovanje naterao Volasov članak. Volasu je njegov primerak stigao poštanskim parobrodom, kao znak Darvinove ljubaznosti. Pročitao ga je pet ili šest puta, svaki put sve više impresioniran Darvinovim složenim pristupom. „To je 'Principia' prirodopisa”, pisao je jednom starom prijatelju. „Gospodin Darvin je dao svetu novu nauku i njegovo ime bi po mom uverenju trebalo da stoji iznad imena svih filozofa antičkih i modernih vremena. Moje divljenje ne može biti veće!!!” Ako bi Darvinovo ime stajalo iznad imena svih filozofa, onda bi ono sigurno stajalo i iznad Volasovog imena kao autora te teorije o evoluciji. Tako je i bilo. A Volas, čovek plemenitog duha, zadovoljan svojim sopstvenim mogućnostima i ograničenjima, nije mu na tome zavideo.
Otprilike u isto vreme poslao je još jedan članak u London, za objavljivanje u časopisu Lineovog društva, koji je nosio naslov „O zoološkoj geografiji Malajskog arhipelaga”. U njemu opsežno nastavlja da izlaže svoja zapažanja o rasprostranjenosti životinja i raspoznaje dve zasebne biogeografske regije, Indijsku i Australijsku. Povucite liniju duž moreuza između Bornea i Sulavesija, nastavite na jug između Balija i Lomboka, i zapadno od te linije naići ćete na primate, mesoždere (uključujući i tigra, sve do Balija, ali ne i dalje), insektivore, fazane, trogonke, slavuje i druge izrazito azijske vrste; istočno ćete moći da vidite kakadue, lorije, kazuare, kokošine, kuskuse i druge torbare, kao i mnogo veću raznolikost papagaja i veverica. Te dve regije, iako imaju sličan habitat i slične klimatske uslove, sadrže dve izrazito zasebne zbirke faune. „Činjenice poput ovih mogu da se objasne jedino hrabrim prihvatanjem ideje o ogromnim promenama na Zemljinoj površini”, pisao je Volas. Mislio je da kaže ovo: nisu Božji hirovi ti koji su smestili vrste tamo gde ih nalazimo. To je delo istorije, evolucije, ekološkog rasprostiranja i geoloških promena.
Osam godina kasnije, sjajni anatom i oduševljeni Darvinov pristalica Tomas Haksli je tu granicu između istoka i zapada nazvao „Volasovom linijom” i taj naziv se zadržao.
Iako je Volas ispravno zaključio da su Bali i Borneo ranije bili deo azijskog kopna, nije znao da su sniženi nivoi mora (tokom ledenih perioda) omogućili povremenu povezanost; niti je mogao da zamisli da je Sulavesi neobično ostrvo sastavljeno delovanjem tektonskih ploča. Pa ipak je predvideo ta saznanja kroz svoja naročita predstavljanja dokaza do kojih je došao u godinama posmatranja i prikupljanja. Volasova linija, koja deli Jugoistočnu azijsku regiju od Australijske, postala je jedna od temeljnih činjenica savremene biogeografije. Po sebi, ona je bila tek puko opisno razgraničenje; ali ono što ju je učinilo dubokom i korisnom bila su evolutivna, ekološka i geološka pitanja koja je dovela u žarište. Alfred Vegener, koji će početkom XX veka predložiti teoriju pomeranja kontinenata, biće jedan od mnogih naučnika koji za svoj rad duguju Alfredu Raselu Volasu.
VOLAS SE VRATIO u Englesku 1862. godine, a dotad je Postanak vrsta doživeo treće izdanje i Čarls Darvin je već bio daleko odmakao na svom putu slave i oštrih kritika širom sveta. Volas je stigao u London s dve žive rajske ptice koje je prodao zoološkim vrtovima. Darvin ga je srdačno dočekao kao uvaženog kolegu i pozvao ga u kućnu posetu maltene čim je Volas zakoračio s čamca na čvrsto tlo. Volas je izračunao da je tokom svoje malajske ekspedicije proputovao 22.500 kilometara unutar tog arhipelaga (ne računajući udaljenost između Londona i Singapura), obavio 60 ili 70 zasebnih putovanja i prikupio 125.660 uzoraka. Zahvaljujući Samjuelu Stivensu, dočekalo ga je i nešto novca.
Ali kasniji Volasov život nije bio lak. Izgubio je znatan deo svog kapitala kroz nerazumna ulaganja, a pružao je pomoć i ostalim članovima porodice, uključujući i majku. Pokušao je da se zaposli (muzejska administracija, upravljanje šumama), ali nije uspeo. Nastavio je da radi kao slobodni pisac članaka i knjiga, što mu je pružilo veliku mentalnu slobodu, ali nikakvu sigurnost. Do početka 1869. godine imao je suprugu i dvoje dece. Iste godine je objavio divnu priču – Malajski arhipelag – o svojim putovanjima po istočnim ostrvima. Godine 1880, dok se Volas borio da finansijski opstane, Darvin se založio za svog starog saučesnika u otkriću, uporno i uspešno lobirajući da mu se dodeli posebna državna penzija.
Volasovu kasniju karijeru i divergentne vektore njegovih razmišljanja najbolje predstavljaju same njegove publikacije. Između ostalih knjiga, tu su „Prilozi teoriji prirodne selekcije” (1870), „O čudima i savremenom spiritualizmu” (1875), „Geografska rasprostranjenost životinja” (1876), „Tropska priroda i drugi eseji” (1878), „Ostrvski život” (1880), „Nacionalizacija zemlje” (1882), „Loša vremena: esej o sadašnjoj krizi trgovine” (1885), „Da li je Mars nastanjiv? ” (1907) i „Pobuna demokratije” (1913). Godine 1889. objavio je celovit spis o prirodnoj selekciji, i s karakterističnom skromnošću mu dao naslov „Darvinizam”. Priznanja za njega nisu imala važnost; ideje jesu; ostao je izuzetno slobodan od svake brige oko toga ko je za šta zaslužan.
Imao je bogat život za čoveka bez mnogo obrazovanja i novca. Putovao je nadaleko i naširoko, koliko geografskim toliko i intelektualnim prostranstvima. On je znao koja je linija njegova. I nije joj bilo ravne.

Evo pirlog od Benina sadruge diskusije:

Interesantan video...

http://video.google.com/videoplay?docid=-8950549020166531913&ei=aiKoSprLA4TYrgLUh8G3Aw&q=Bruce+Lipton+-+As+. .. bove+So+Below%2C+An+Introduction+To+Fractal+Evoloution#

Evo ponovo:
http://www.fractal.org/Bewustzijns-Besturings-Model/Fractal-Evolution.htm

Mali muzicki intermezzo:
http://www.youtube.com/watch?v=Q8Tiz6INF7I&feature=related

Kada bi se interesovao za „fraktalnu evoluciju” video bi da nije spamovanje. Sve najbolje od Gospoda, Freelance !

Postoje validni dokazi da je prirodna mutacija najbolji dokaz u prilog Bozjeg stvaranja sveta.Trenutno nisam u mogućnosti(vremenski)da o tome pišem,a ni prostor ove teme to nebi dozvolio,zato predlazem da ovih dana(ako uspim)postiram novu temu u vezi toga.