»Različite istine u svetu su kao nebrojeno lišće, što se samo čini različito, ali koje je na istom stablu. Istina je Bog.«
(Gandi)

Ima onih koji žele da zatvore Apsolutnu Istinu, međutim kada bi im i tako nešto pošlo za rukom, Ona bi i dalje ostala Istina, Ona bi i u zatvoru nastavila večno da živi. Ali i pomisao na tako nešto predstavlja necelishodan pokušaj. Sile tame jednom prilikom su to pokušale i kada je izgledalo da je sve svršeno, u tom trenutku spustila se tama, zemlja je počela da se trese i Istina je porušila stege zatvora – izašla je iz groba, Hristos, Večna Istina, vaskrsao je.
Zavisnosti bilo koje istine od Majke Istine mogli bismo predstaviti jednim primerom: Sunce, neka bude izvor energije kao Apsolutna Istina, a Mesec kao objektivna istina. Sve dok Sunce šalje svoju svetlost Mesecu, Mesec će je dalje proslediti, ali kada Sunce prestane da šalje svoju svetlost u pravcu Meseca, Mesec ostaje u mraku. Apsolutna Istina je po sebi i za sebe Istina.
Relativna istina može do te mere da se transformiše da u jednom trenutku ona više i ne bude istina, već postaje neistina. Upravo to se dogodilo prilikom čovekovog pada u greh. Suštinski istina se nije promenila, ali gledanje na nju doživelo je promenu. Čovek je odvratio svoj pogled od Istine, otuđio se od nje i ona je morala da se udalji od čoveka. Među njima je nastao ponor i Istina je postala nešto skriveno i nedohvatljivo za čoveka. Čovek beži od Istine, ali kada shvati da mu je potrebna ponovo traga za njom. Kada je pronađe ponovo se njom služi, mereći moralne principe i vrednosti pomoću njenih odrednica koje normiraju kvalitet, kvantitet, pravac…
Dok neki smatraju da je istina progresivna, drugi tvrde da je naše saznanje progresivno. Kada se radi o onome što možemo videti i opipati, kažemo da su to stvarne istine, jer ih opažamo. U vezi sa tim Aristotel smatra da je opažaj uvek istinit, a mišljenje može biti i pravilno i pogrešno, zavisno od toga kako je izrečen sud. (Grčka filozofija str.133.)
Pitanje istine je zaista vrlo delikatno, sveobuhvatno i neiscrpno. Za njegovo rešenje potreban je napor. Međutim, iako taj put nije nimalo lak, veoma je zanimljiv.
Na primer, stolica je od drveta. Mnogo je lakše ustanoviti da je ona zaista od drveta i može se reći da tu raspolažemo potpunom istinom. Malo je teže utvrditi od koje vrste drveta je stolica, ali i tu smo blizu potpune istine. Ako idemo dalje, pa nas zanima samo drvo od koga je napravljena spomenuta stolica, već se pojavljuje problem. Da li je to drvo poniklo iz semena ili kao izdanak iz korena? Koliko je drvo bilo staro takođje možemo samo otprilike znati. Ako je izniklo iz semena, mogu se pojaviti različiti momenti, ako želimo da dokučimo kada je to drvo postalo drvo. Neko će reći: »Poseci onu šibljiku«, a neko za istu šibljiku: »Poseci ono drvo!«. I šibljika i drvo mogu biti istina. Naše saznanje može biti ogromno, ali pronaći Apsolutnu Istinu od kog momenta šibljika više nije šibljika nego drvo, to je već teže. To nas dovodi do zaključka da je potrebna ona prethodna podela na relativnu i Apsolutnu Istinu i da mešanje pojmova relativnog i apsolutnog stvara velike teškoće.
Nije lako tumačiti ni relativnu istinu, tj. istinu o sebi i za sebe, ali nam je dozvoljeno da počnemo od neke pretpostavke i da određeni trenutak proglasimo kao početak, odnosno dan kada seme postaje šibljika, ili šibljika drvo. Isto tako, moguće je da, kada naše saznanje poraste, istu (relativnu istinu) dopunimo, pa čak i izmenimo. Mi se moramo služiti relativnom istinom da bismo izbegli pitanja koja se u nedogled pojavljuju i postavljaju. Jer ako bismo išli dalje mogli bismo postaviti i sledeća pitanja: Od kojeg drveta je došlo to seme?
Zato se pojavljuje filozofija kao nauka koja pokušava da taj problem razreši, objasni. Pomoću svojih bezbrojnih načina ona prilično rasvetljava taj put, put do istine. Dok jedan broj filozofa smatra da je i sama filozofija kao nauka idealistička (npr. Hegel), ima i onih koji smatraju da je moguć i materijalistički pristup filozofiji. Zato je zanimljivo upoznati ne samo dijalektički način razmišljanja, nego i materijalističko – dijalektički.
Nezavisno od toga što je metafizički način dosta kritikovan od mnogih filozofa, njim se služio i Aristotel. Postoje stotine načina i puteva, i svaki od njih je doneo neku korist ljudskom saznanju istine. Aristotel je, da bi se uverio u jednu istinu, svaki dan razbijao po jedno jaje (na kojima je ležala kvočka) da bi pratio razvoj embriona. On je dao sledeću definiciju istine: »Istina je sud kojim se tvrdi da postojeće postoji ili nepostojeće ne postoji!«
Apsolutnu Istinu moguće je upoznati, ali ne i razumeti. Nju je moguće prihvatiti, voleti i doživljavati.
Prava istina može da bude pouzdan temelj nekoj religiji, ideologiji, nekom sistemu i nekoj vladavini. Ako nije tako, onda takav sistem ili vladavina brzo propada, jer su njihovi tvorci u postojeću stvarnost uneli svoje ciljeve: profit, primenljivost, slavu itd.