Da li je ovim odgovorom rešen problem? Za one koji mogu da veruju - da, a za one koji to ne mogu - ne. Znači da postoje dve grupe ljudi: verujući i neverujući. To ne mora da znači da je nemoguće da jedni ili drugi promene svoje mišljenje. To nam dozvoljava i naše okruženje, a takođe i naša slobodna volja (o kojoj će u kasnijem izlaganju biti reči). Dakle, to je naše pravo. Što je ovaj izazov veći, utoliko će biti veća i čovekova želja da okupi i pokrene sve svoje ljudske mogućnosti i napore da pronađe taj, toliko željeni, odgovor. Takvih pokušaja bilo je puno do danas, pa i ovo je jedan.
Da ponovimo: ako smo svesni da smo ljudska bića, i to relativno, ograničenih mogućnosti, kratkog veka, smrtni i često nemoćni, nemojmo se razočarati što Apsolutne pojmove ne možemo dodirnuti, opipati, razumeti, a isto tako nemojmo ni precenjivati sebe, pa »Apsolutno« tumačiti svojim smrtnim, »relativnim« jezikom, ili čak »Apsolutno« negirati. Negiranje i negacija ne rešavaju problem. Treba živeti u nadi da će osvanuti dan kada će čovek dobiti odgovor, i to apsolutan. Do tada nam ostaje da verujemo, kao i da ne verujemo, da sumnjamo i mislimo onako kako umemo i kako želimo, da pretpostavljamo, izvodimo teorije i tražimo.
Stari mudrac Aristotel je rekao: »Ako kažeš istinu navuči ćeš srdžbu ljudi, ako je ne kažeš, srdžbu Božju!«
I u ovoj izjavi iskazana je istina o Istini. Prava istina je prepoznatljiva, i ako se primeni princip proveravanja u praksi, koji većina filozofa predlaže, onda nije teško uveriti se u istinitost ove mudre izreke. Ostaje samo lična odluka pojedinca koje će rešenje odabrati i braniti: ugoditi Bogu ili sviđati se, odnosno, ugađati ljudima. Ovim je prvi problem rešen. Ostaje drugi problem - sama istina. Zapažamo da mudra izreka i ovde ima svoju istinu!
I pitanja se javljaju:
1. Ko ima istinu?
2. Da li čovek ima svoju istinu?
3. Da li su objekti okruženi svojom istinom?
Postoje laka i teška pitanja. Pošto je ovo jedno od lakih pitanja, odgovorićemo odmah. Sve ima svoju istinu!
Što znači:
• Sve se odlikuje svojom istinom!
• Dete ima svoju istinu!
• Čovek ima svoju istinu!
• Vazduh, takođe, ima svoju istinu!
• Misao ima svoju suštinu istine!
• Juče ima svoju istinu!
• Danas ima svoju istinu!
• I sutra ima svoju istinu!
Dakle, sve ima svoju istinu!
Dalje se postavlja pitanje: Koliko istina ima? Kao što je lanac sastavljen od karika i može da se u nedogled nastavlja, tako je i Istina (misli se na apsolutnu) sastavljena od mnogo istina.
I Vreme i Prostor, i Istina ima svoju istinu! Kada izgovaramo reč istina, naizgled izgovaramo samo jedan apstraktni smisao. Kada kažemo: Sto je načinjen od drveta i to drvo imenujemo, ta apstraktna misao (istina) je tada već iz misaonog prešla u suštinu postojanja jednog objekta - oblasti, stvari ili nameštaja. Sto možemo zamisliti, ali sto možemo i gledati. Neko je napravio sto, onda: obojen je željenom bojom, zatim možemo se zanimati i za činjenice - ko ga je napravio, koliko je star, kolikih je dimenzija? Itd.
Znači, postojanje stola karakteriše više istina.
Pitanje: Da li su svi ovi podaci o stolu i njegovim istinama istiniti?
Odgovor: Treba proveriti ili verovati.
Rekli smo da u istraživanju pitanja istine treba koristiti i veru kao važan činilac u oblastima u koje je čoveku fizički nemoguće da prodre. Ovde nije reč o slepom verovanju, već o veri koja ima podrške u činjenicama, i stvarnom delu. Međutim, pored uloge vere i slobodne volje, moramo pridodati i delovanje savesti. Istina je takođe povezana i sa ljudskim moralom. I vreme radi u prilog istini. Ipak, u svemu treba biti oprezan! Neki principi, pa i zakoni prirode, koji su važili hiljadama godina mogu se preokrenuti i ostaviti nas u zabludi. Evo primera:
Poznata nam je istina o stalaktitima i stalagmitima - da je za 1 metar taloženja potreban vrlo dugačak vremenski period, kao i da se na osnovu njihovog taloženja donekle može, utvrditi starost okoline i njih samih. Takve opise slušali su posetioci Postojinske pećine godine 1981. Međutim, na ovome svetu postoje i čuda. Kad nas je devojka (vodič) provela kroz pećinu i dovela u jednu dvoranu, tzv. »Dvoranu špageti«, rekla nam je da je ta sala restaurirana 1956. godine i da su od tada »špageti« (stalaktiti) porasli čak 10 - 15 cm. Dakle, ako se oslanjamo na neka naučna merenja, normalno oni bi trebalo da za sto godina porastu oko 10 mm. zato je ona ovu pojavu objašnjavala kao čudo prirode. Na kraju smo mogli da postavljamo pitanja.
Postavio sam pitanje: »Možemo li se onda osloniti na princip ili zakon o određivanju starosti na osnovu taloženja koja su stvorila stalaktite i stalagmite, ako ima odstupanja od toga kao »čuda prirode«. Možda je takvih vremenskih perioda bilo često i u prošlosti?« Devojka se samo nasmešila, ostavivši me da sam pronađem odgovor.
Ovim primerom hteo sam samo da ukažem na opreznost, a ne i na pokušaj odustajanja od traganja za odgovorom na naše pitanje.
Pre nego što nastavimo dalje razmatranje da pogledamo kako Enciklopedija (Prosveta, Beograd 1978) tumači i objašnjava reč - pojam istina. Na 733. strani čitamo:
»Istina, vrednost koja se realizuje u procesu saznavanja svakodnevnog i naučnog. Različite teorije tumače na svoj način u čemu se sastoji ta vrednost; većina teorija shvata je kao odnos između saznanja formulisanog u sudovima i objekta na koji se ta saznanja odnose, a razlikuju se po tome kakav karakter pripisuju tom odnosu (odraz, korespondencija itd), i šta smatraju za kriterijum istine; tako kriterijum istine za marksiste predstavlja praksa, odnosno praktična proverljivost. Neke, tzv. ’neklasične’ teorije istine smatraju da se istinitost sastoji u neprotivrečnosti skupa sudova ili u koristi koju pojedinac ili društvo mogu steći na osnovu saznanja, pragmatička teorija.
Apsolutna istina, ideal kome se ljudsko saznanje približava mnogim relativnim istinama, ali ga nikad ne dosegne u potpunosti. Istina koju nikakvo naknadno saznanje ne može da izmeni, itd.«