Како су времена промењена?


Иста власт поново се спомиње у 17. глави Књиге Откривења, где је представљена као сила која влада царствима и царевима земаљским и прогони праве Божје свеце. Ова сила је променила времена на сваки могући начин:

· Бог започиње нови дан са заласком сунца. „Мали рог” је то изменио, тако да данас свет следи људско рачунање времена по коме нови дан почиње усред ноћи.

· Бог почиње нову седмицу са завршетком правог дана одмора - Суботе (Шабата), седмог дана у недељи! Свет почиње радну седмицу другог дана у недељи - у поноћ.

· Бог почиње нови календарски месец са појавом младог месеца на небу! „Мали рог” подстице свет да рачуна календарске месеце по траљаво скројеном човековом паганском календару.

· Бог започиње нову годину у рано пролеће, када природа на сваком кораку цвета новим животом! Древни пагански Рим је учинио да свет почиње нову годину усред мртве зиме.

· Бог је подарио Својој деци седми дан у недељи као прави дан одмора, с циљем да их то стално држи у спознаји о истинитом Богу коме ће исправно служити тога дана и да тај дан - седми дан у недељи (Субота) - буде спомен на стварање света! „Мали рог” је „притегао” заведени свет да светкује дане у које су пагани обожавали Сунце - првог дана у недељи који се на енглеском зове „СУНдаy” (дан сунца)!



Паганско порекло.

Паганске светковине старог Рима су оковале немарни, преварени свет. Неки од тих римских фестивала су годишњи празници: Нова година, Божић, Ускрс и многи други. Сви ти пагански дани користе се као подстицај купопродаје свакојаке робе на тржишту. Озбиљан трагач за истином ће, након поштене студије, схватити да сви ти дани нису светог порекла него имају паганско значење и да у њима не треба имати удела! Да ли је данашњи хришћанин остављен без иједног празника у години? Зар Бог није дао Свом народу и годишње Празнике поред седмичне Суботе? Нису ли годишње римске светковине чиста патворина правих Бозјих Празника, баш као што је недеља патворина истините Суботе (Шабата)?



Стоп предрасудама!

Отворимо искрено наше Библије и истразимо их уз молитву. У Библији нам се казе да све испитујемо не зато да бисмо се свађали и побијали њена уцења, него да се показемо врснима пред Богом и сазнамо шта је воља Бозија. Нама хришцанима заповедено је да растемо како у знању, тако и у благодати (Друга Петрова 3:18). Цело Писмо дато је по Бозјем надахнуцу и корисно је за поправљање и укор уколико се открије да смо погрешили у својим претпоставкама, нетацном уцењу и предрасудама.

Већина људи претпоставља да су све израелске годишње Суботе и Празници укинути Христовом смрћу. Упркос томе, црквена историја доказује да је рана истинита Црква наставила да држи и светкује Богом дане годишње Празнике и то најмање 400 година после Христовог васкрсења, ако не и дуже! Пошто је свако ко држи недељу склон да одмах посматра сваки аргумент у корист седмичне Суботе са предрасудом (сматрајући га за јерес) и да сваки такав аргумент проучава само у циљу побијања истог, тако је за нас сасвим људски (природно) посматрати презентацију о годишњим библијским Суботама са истим духом предрасуде уколико се не чувамо од таквог става. Па ипак не заборавите да „ко одговара пре него чује, то му је лудост и срамота” (Приче Соломунове 18:13).

Стога понизно затражимо од Бога да нас води Његов Свети Дух и да се својевољно покоримо Њему и Његовој вољи; да нам срце буде ослобођено од предрасуда, да се повинујемо Њему и проучимо ову тему отвореног ума; да жеља за истином буде јача од личних жеља да идемо својим путевима и да ову тему простудирамо дрхтећи пред освеченом, светом Речју Божјом! Са таквом молитвом и добровољном покорношћу у којој и даље влада обазривост, упустимо се у ово проверавање свега, као што нам Библија и налаже у Првој посланици Солуњанима 5:20

ПС. замолио бих вас, да се уздржите од лупања минуса, дозволите да завршим, дајте себи шансу као и мени, јер ово може бити поучно за многе.

Претходница Мојсијевом Закону.

У дванаестом поглављу у Другој књизи Мојсијевој (када су синови Израелови још увек били у Египту), много пре него што је дат иједан Мојсијев Закон - дакле пре него што је Бог открио Мојсију и Израелцима да ће склопити са њима Стари завет - налазимо да су се светковали годишњи Бозји Празници. У 23. поглављу Треће књиге Мојсијеве налазимо режиме тих утврђених годишњих светковина.

Створивши Суботу ради човека, Бог му је дао дан одмора који има богато значење и сврху и рекао је Својој Цркви у пустињи да је Субота заветни знак између Њега и Његовог народа. Знак представља натприродан доказ нечијег идентитета и по том знаку знамо да је реч о правом Богу!

Како нам тај знак доказује идентитет правог Бога? „Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, а у седми дан почину и одмори се”. Дакле, Субота је спомен на стварање света. Божја творевина је доказ Његовог постојања и она идентификује Бога! Субота је седмицна спомен на стварање света, седмични подсетник на Божју стваралацку моћ. Стога нам она идентификује Бога - одржава исправно сећање на истинитог Бога и исправно служење том Богу! Стога ниједан други дан, осим седмог дана у недељи не може да има тако велик значај и дубоко значење у себи. У Библији је одређено светковање овог дана с циљем да тај чин одржава наше знање о исправном начину служења истинитом Богу.



Сврха светих Празника

Бог је на исти начин у Својој мудрости имао на уму нешто велико када је дао Својој Цркви седам годишњих Субота. И ови дани су дати да би код Божје деце одрзали исправно сећање на истинитог Бога и правилно служење Богу, пошто у њима увек схватамо велики Божји план за искупљење човечанства. Наиме, сваке године у те дане пред очима нам стоји слика о различитим епохама у плану духовног стварања. Свети Празници заправо означавају различите етапе испуњења тог плана и описују значење свих фаза у Божјем спасавању човечанства. У те дане је требало поново испричати целу причу о духовној регенерацији која непрекидно тече из године у годину. Свети Празници садрже у себи кључну симболику и имају важно значење.

Историја показује да је сваки народ, који је оскврнио свети Божји седмични Шабат, временом изгубио знање и везу са истинитим Богом и одао се идолопоклонству. Једини народ који одувек држи божанску Суботу је једини и одржао право обожавање и сећање на истинитог Бога и то само док је држао ту Суботу. Чим су стари Израелци почели да скрнаве Бозју Суботу, кренули су да се клањају идолима! Исто тако, када ми као народ и појединци оманемо у светковању годишњих Божјих Шабата у ово новозаветно време, остајемо без знања о правом Божјем плану по коме Бог жели да репродукује Самог Себе!

Такозване хришћанске цркве нити разумеју, нити подучавају шта је грех и то да грех мора бити уклоњен из зивота једног верника. Те цркве не разумеју ни шта је човек, ни сврху живота, ни шта значи бити наново рођен, као ни настањивање и присуство Светога Духа у верницима. Те цркве не схватају да Божја Црква данас не постоји зато да би преобратила цео свет, него да објави Јеванђеље о Царству за сведочанство, да надвлада грех у овом животу, истраје до краја и да би они који превазиђу грех једнога дана као цареви и свештеници царевали са Христом у Његовом Царству! Те цркве не разумеју да Христос поново долази, а они који проповедају Други Христов Долазак не схватају ни значење, а ни сврху Његовог доласка. Оне немају знање ни представу о једином правом Новозаветном Библијском Јеванђељу - добрим вестима о долазећем Царству Божјем! Будући да не разумеју виталне кораке у истинитом плану за регенерацију свега, хришћанске цркве уче да је Божји Закон укинут на крсту, као и паганске доктрине о бесмртности душе, моменталном одласку на небо или у пакао након смрти, а и то да је смрт једини живот за човека.

продужићу после кратке паузе...

ПAСХА ЈЕ САМО ПОЧЕТАК.

Египћани тога времена су променили и исправан датум за почетак године! Због тога је Бог, приликом ослобађања Свог народа из Египта (греха), исправио њихово рачунање времена. И као што је наше спасење започело Христовом смрћу на крсту, тако вели Бог: „Овај (пролећни) месец да вам је почетак месецима, да вам је први месец у години” (Друга књига Мојсијева 12:2).

Мали број људи слави Пасху - почетак Божјих Празника спашења, али никада не крену корак даље у спознавање „дубине богатства” Божје благодати која се крије у потоњим Празницима! Христос је не само зачетник, него и усавршитељ нашег спасења - Онај који ће га и довршити! Израелцима је наложено да десетог дана у првом месецу узму јагње без мане и да га чувају до 14. дана истог месеца. Дакле, инструкција гласи да се јагње чува до - а не после - 14. дана у првом месецу! То Пасхално јагње је требало заклати у сумрак (измеду две вечери - као што стоји у изворном хебрејском тексту), то јест између заласка сунца и потпуног помрачења - четрнаестог дана и никако касније! Израелци су проливали јагњећу крв која је представљала будућу Христову жртву. Те ноћи су пекли заклано Пасхално јагње, а у поноћ је дошао анђео смрти и прошао изнад сваке куће пошкропљене јагњећом крвљу. У овој уредби постоје веома вазни и кључни детаљи које морамо узети у обзир, а које можда нисте раније уочили. Ти детаљи су доказ да Пасху треба светковати четрнаестог дана у првом месецу, а не петнаестог.



Пасха - 14. дана у првом месецу

Обратите пажњу на Другу књигу Мојсијеву 12, где шести стих каже да су Израелци клали јагње у сумрак (званичан јеврејски превод Старог завета). У 8. стиху се казе да су исте ноћи - дакле 14. дана у првом месецу - јели заклано јагње. Стихови 9-11 кажу да исте ноћи треба пећи и јести заклано јагње. Стих 12: „Јер ћу проћи по земљи Мисирској (египатској) ту ноћ, и побићу све првенце у земљи Мисирској” - и даље се ту говори о ноћи која тече 14-ог дана у првом месецу.

Пажљиво прочитајте пасус који почиње у 21. стиху. Он садржи детаљнија упутства за мазање крви на довратак. Као што је горе доказано, то је требало учинити у ноћи 14-ог дана у првом месецу. Приметите 22. стих: „... покропите горњи праг и оба довратка крвљу, која ће бити у здели и ниједан од вас да не излази на врата кућна до јутра”. Пажљиво погледајте овај стих - те ноћи никоме није било допуштено да излази из куће! Израелци су остали у својим домовима све до јутра, што значи да су целу ноћ провели код куће!

Сада погледајте шта пише у 29. стиху. У поноћ (четрнаестог дана) Господ је побио све египатске првенце. У 30. стиху читамо да се Фараон пробудио после поноћи, након што је анђео смрти прошао по земљи, што га је нагнало да дозове Мојсија и Арона! Требало је времена да Мојсије и Арон буду пронађени, а цела радња се и даље дешава исте ноћи. У 33. стиху египатски народ пожурује Израелце да напусте земљу у зељи да их се што пре отараси. У 35. стиху Израелци узајмљују од Египћана тражеци од њих сребро, злато и одећу. Поставља се питање када су то учинили? Сигурно је да је ово позајмљивање потрајало неколико сати јер су Израелци живели у земљи Гесемској, одвојено од Египцана и било им је забрањено да излазе из својих кућа све до јутра, тако да су сва та добра могли да заплене и позајме тек када је освануо дан - 14. дан првог месеца по светом календару!

прод...

14. Авива, никако касније.

Да бисмо повезали још једну кључну ставку са овим чињеницама, окрените четврту књигу Мојсијеву 28:16-17: „А првога месеца четрнаести дан да је Пасха Господу (не након четрнаестог дана, него у тај дан!). А петнаести дан тога месеца (не пре петнаестог дана!) Празник: седам дана једите пресне хлебове”. Исто пише и у Трећој књизи Мојсијевој 23:5-6. Обратите пажњу на то да се Пасха не одржава петнаестог дана у првом месецу, него четрнаестог: „четрнаестога дана првога месеца увече Пасха је Господња” - нигде не каже да Пасху треба држати након завршетка четрнаестог дана! Такође приметите да Празник који се ту спомиње не пада четрнаестог дана (иако се на другим местима у Библији Пасха назива празником), него петнаестог дана у првом месецу.

Седмодневни Празник пресних хлебова почиње петнаестог дана у првом месецу. Петнаести дан је први од седам дана тог Празника у које се једу бесквасни хлебови. Пошто су Израелци четрнаестог дана уклањали квасац из својих кућа, онда се до времена када је написан Нови завет одомашила пракса да се Пасха уброји у дане бесквасних хлебова. Зато се под термином „дани бесквасних хлебова” подразумева осам дана. У Новом завету понекад се употребљава термин „Пасха”, при чему се мисли на свих осам дана. Али седмодневни период у коме се једу бесквасни хлебови почиње петнаестог дана, дакле након завршетка 14. Авива, односно Пасхе.

Пасха - четрнаести дан у првом месецу - прва је светковина по Богу, али није Празник о коме говоре ови стихови! Празник долази петнаестог дана у првом месецу и зато је врло битно направити јасну разлику између та два дана. Петнаестог дана пада Празник, а четрнаестог Пасха! Празник почиње када се Пасха заврши!

Сада када су нам ове чињенице добро познате, вратимо се у Другу књигу Мојсијеву 12. Обратите пажњу на то шта пише на почетку четрнаестог стиха: „И тај ће вам дан бити за спомен, и празноваћете га Господу од колена до колена; празнујте га законом вечним. Седам дана једите хлебове пресне, и првога дана уклоните квасац из кућа својих; и ко би год јео шта с квасцем од првога дана до седмога, истребиће се она душа из Израела. Први дан биће свети сабор;” Који дан је успостављен као спомен - не као сенка закона, него спомен? Који то Празник треба заувек држати? Видите, то је дан када почиње Празник, јер за њега пише „празнујте га законом вечним”. То је дакле дан Празника - 15., а не 14. Авив, односно Пасха!

Дакле, тај петнаести дан је празничан дан - спомен који се заувек држи као Шабат (односно свети сабор)! Употреба бесквасних хлебова у исхрани почиње од тог дана и траје све до завршетка седмог дана, а Библија нам показује да тај седмодневни период у коме се једу хлебови без квасца почиње 15. Авива, када проде Пасха: „А првога месеца четрнаести дан да је Пасха Господу; А петнаести дан тога месеца празник: седам дана једите пресне хлебове”. На основу овога стиха многи верују да је Пасха - 14. Авив - дан који је Бог заувек успоставио, али није! Дан о коме се ту говори је Празник који почиње петнаестог дана у првом месецу.

Тог петнаестог дана одређено је одрзавање светог сабора. Божанском силом и ауторитетом је заповеђено људима да се тога дана окупе на такав сабор. „Свети сабор” је религијски скуп који се одржава зарад богослужења. Седмицна Субота је, као и 15. Авив, свети сабор. Божја сила и ауторитет заповедају нам да присуствујемо тим саборима! Но, наставимо са темом и погледајмо како почиње 16. стих: „Први дан (од тих седам дана, дакле 15. Авив) биће свети сабор... И држите дан пресних хлебова, јер у тај дан изведох војске ваше из земље Мисирске; држите тај дан (петнаести, а не четрнаести дан Авива) од колена до колена законом вецним” (Друга књига Мојсијева 12:16-17).

Ето Дана бесквасних хлебова и то још пре него што је Бог дао Мојсију церемонијални закон! Дакле, тај дан у који су Израелци изашли из Египта заувек је установљен као Шабат, односно свети сабор. А Израелци су изашли из Египта 15., а не 14. Авива (четврта књига Мојсијева 33:3). Тај дан је спомен на одређени догађај, а не сенка закона који је прикован на крст. Он представља спомен на избављење из Египта и осликава ослобађање од греха!

Да бисмо се стално сећали те драгоцене чињенице да су нам греси опроштени Христовом крвљу (која је осликана у мазању крви јагњета на довратак на дан 14-ог Авива), не треба да се зауставимо на том сазнању и да и даље останемо у греху, него да изађемо и склонимо се од њега! Зашто светкујемо четрнаести дан првог месеца који описује опроштење предашњих грехова, ако затим одбијамо да наставимо држање Празника бесквасних хлебова који описује излазак из греха? Седам дана бесквасних хлебова су симбол и слика потпуног уклањања греха из нашег зивота! Другим речима, ти дани симболишу држање Божјих заповести.

Сврха Празника 15. Авива

Проучимо до краја тај феномен! Зашто је Бог уредио те празничне дане? Шта је имао на уму и који је циљ тих празника? Погледајте трећи стих из Друге књиге Мојсијеве 13: „И Мојсије рече народу: памтите овај дан, у који изиђосте из Мисира, из дома ропскога, јер вас руком крепком изведе Господ оданде; нека се дакле не једе ништа с квасцем”. Дан када је Бог извео Израелце из Египта био је 15. Авив! Стихови 6-10: „Седам дана једи хлебове пресне, а седми дан нека је празник Господњи... И нека ти буде као знак на руци твојој” - то јест нешто што има и будуће значење - „и као спомен пред очима твојим” - што очигледно има везе са људским делима и људском вољом! А зашто? - „да ти закон Господњи буде у устима; јер те је руком крепком извео Господ из Мисира. Зато врши закон овај на време, од године до године”.

Да ли уочавате предивно значење ове светковине и да ли схватате право значење онога што се крије у њој? Да ли видите шта је Божја намисао у том Празнику? Пасха оличава само Христову смрт за опроштење прошлих греха (Римљанима 3:25), али прихватање Христове крви не опрашта грехе које ћемо можда касније починити. Прихватање Христове крви не даје нам слободу да наставимо живот у греху. Зато наши греси бивају опроштени када прихватимо Његову крв само до тренутка када смо је прихватили, што ће рећи да се опраштају само греси из прошлости.

Да ли зелимо да се зауставимо само на томе да нам буду опроштени греси из прошлости будући да смо и даље људи од крви и меса, што значи да ћемо патити од искушења да починимо грех? Грех нас је држао у шаци - били смо његови робови, робови његове силе. Ми немамо снагу да сами себе ослободимо стеге греха који нас је заробио! Покушајмо да схватимо слику, односно значење овог Празника.



У потпуности престати са грехом.

До које границе треба уклонити грех из свог живота? Одговор гласи: не делимично, већ у потпуности! Квасац је један од библијских симбола греха (Прва Коринцанима 5:8), будући да се грех надима попут квасца. А пошто је седам божански број - симбол целовитости, комплетности и савршенства - након Пасхе треба наставити празновање седам Дана бесквасних хлебова! Сама Пасха не употпуњује значење и симболизам слике Божјег плана за човечанство. Она оличава прихватање Христове крви за опроштење греха из прошлости и осликава распетог (мртвог) Христа. Хоћемо ли симболично да оставимо Христа да виси на крсту?

Седам Дана бесквасних хлебова, који долазе одмах иза Пасхе, описују нам потпуно уклањање греха из живота - држање Божјих заповести након што су нам опроштени прошли греси. Они осликавају живот и дело васкрслог Христа, нашег Првосвештеника, који се узнео до Божјег престола где сада активно посредује у наше име чистећи нас од греха и сасвим нас ослобађајући од силе коју грех поседује! Одржати само Пасху, а потом не празновати седам Дана бесквасних хлебова симболично би значило прихватити Христову крв и наставити са гресима - погрешно сматрати да је Божји Закон укинут на крсту - да живимо само под благодацу, што фактички значи слободу да наставимо живот у греху! Седмодневни Празник бесквасних хлебова оличава држање Божјих Заповести, што је само друкчији израз за уклањање греха.

Истинита Божја Црква треба да практикује празничне дане по Богу од којих први представља спомен на ослобођење од греха, који стоји као Божји знак на нашој десној руци и челу („пред очима”) опомињући нас да држимо Божје заповести. Чело, центар човекове интелектуалне моћи, симболише прихватање нечега, док је десна рука симбол рада. Овај Божји знак носимо на десној руци и на челу прихватањем истине о Светим Празницима и Данима бесквасних хлебова тиме што у те свете дане не радимо! Не само да је седмицни Шабат Божји знак (Друга књига Мојсијева 31:12-17), већ су то и годишње Суботе!

Погледајте илустрацију те уредбе која чудесно осликава Божји план за искупљење човечанства: једне године, током последње годишње Суботе, 21. Авива, једна домаћица је споменула да је за време Дана бесквасних хлебова пронашла пола кришке хлеба иза неких ствари у кући. Наравно, морала је истог тренутка да је уклони из куће; друга је рекла да је пронашла полупразну кутију прашка за пециво, а да није ни знала да јој стоји у кући; трећа је наишла на кришку хлеба и нешто квасца. Све су уклониле тај квасац из куће чим су га откриле. Како је само та слика истинита! Колико често нам се деси када већ мислимо да смо уклонили грех, да откријемо скривене грехе или навике за које нисмо ни знали да их имамо, или оне за које мислимо да смо их одавно превазишли? Такве грехе и навике треба надвладати и уклонити чим се открију.