Дискусије : Религија

 Коментар
Све о Крштењу у Води.
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 06.27


Спашени смо благодацу, ВЕРОМ - у то немојте ни да посумњате. Али, и за то спасење постоје услови! Милиони људи су преварени, заведени да мисле како су спашени, а у ствари нису! Њих лажно подучавају да је „Христос на крсту довршио план спасења”. А тај план је, заправо, тек почео да се спроводи у дело када је он разапнут на крст. Популарне вероисповести уче следеће: „Само ПОВЕРУЈ - то је све што је потребно; поверуј у Господа Исуса Христа и тог момента бићеш спашен!” То учење је погрешно! А због преваре - због тога што је ИСТИНИТО ЈЕВАНЂЕЉЕ Исуса Христа било све само не заувек уништено у последњих 1900 година, услед проповедања лажног јеванђеља о личности Исуса Христа (што су често пута чинили лажни Христоси) - милиони људи данас обожавају Христову личност. А све је то узалуд! „Узалуд ме поштују”, каже Исус, „учећи науке које су људске заповести” (Јевандеље по Марку 7:7).

Човек је смртно биће; бесмртност му није својствена. Од свих људи који су икада живели, једино је Исус Христос одувек био бесмртан (Прва Тимотеју 6:16). Казна за грех је СМРТ - друга или вечна смрт, из које нече бити васкрсења. Пошто су СВИ људи сагрешили, потпали су под ову осуду. Једино БОГ има вечни живот који је својствен Његовом личном карактеру (Јеванђеље по Јовану 5:26). Једино Бог може човеку да подари вечни живот. И, као што Отац има живот својствен својој личности, тако га је дао и Сину, Христу, да има урођен у себи вечни живот. А кроз Христа, Бог даје вечни живот нама (Прва Јованова 5:11-12) - а ко год нема Христа, нема ни вечни живот. Вечни живот је ДАР који нема ниједан човек све док га не прими као Божији ДАР (Римљанима 6:23).

КРВ Христова не значи да је човек аутоматски дефинитивно спашен. Смрт Христова је платила казну за грехе уместо нас. Она брише прошле грехе и једино нас спашава од СМРТНЕ КАЗНЕ - уклања оно што нас је одвајало од Бога и мири нас са Њим.

Али, ми смо СПАШЕНИ - то јест, дат нам је непролазан живот - због тога што је Христос ЖИВ, а не због Његове смрти (Римљанима 5:10). Христос је живи Спаситељ! Он није мртав, Он је устао из мртвих! Да Он није устао из мртвих, ми никада не бисмо могли да будемо спашени само Његовом крвљу (Прва Коринцанима 15:17-18).

Ми смо смртни, вечни живот нам није урођен, а уколико не будемо спашени прети нам казна вечне СМРТИ због наших греха! Да бисмо се спасили, морамо да се родимо од Бога који је Дух. Живот су нам подарили наши биолошки родитељи, па смо стога и ми обично тело, прах земаљски, начињени од земље (Јеванђеље по Јовану 3:3, 6; Прва књига Мојсијева 2:7; 3:19; Прва Коринцанима 15:47-49). Да бисмо се родили од Бога, прво морамо да примимо од Господа оплодни ЖИВОТ - Свети Дух - у овом садашњем животу. Као што је случај са још нерођеном бебом у мајчиној утроби, ми тада бивамо само духовно зачети, а да још увек нисмо заиста РОЧЕНИ. У том тренутку постајемо само завештани НАСЛЕДНИЦИ Царства, а да још увек нисмо добили наследство.

Обратити се Богу подразумева промене у личном животу. Када неко прими Свети Божији Дух, сва његова размишљања, погледи на свет, намере, циљеви - све - почиње да се МЕЊА! То је обнова РАЗУМА, јер сам Дух је Дух здравог разума. Али, човек у том стадијуму је још увек само зачет. И, као што још неродена беба мора да се храни преко своје мајке и да се физички развија и расте пре него што уопште може да се роди, тако и преобраценик, који је сада духовно зацет, мора да се храни духовном храном из Божије Речи и да РАСТЕ ДУХОВНО у милости и познању Христа, онако како Он открива то духовно знање кроз Своју Реч (Друга Петрова 3:18). Он мора да САВЛАДА своју људску природу и постигне самодисциплину. Мора да се научи СТРПЉЕЊУ, развије ЉУБАВ, ВЕРУ и РАЗУМЕВАЊЕ. Он мора да чини ДЕЛА Христова; и у том духовном развоју - овом животу активног служења другима - он мора да ПРЕТРПИ прогоне, мучења и искушења ДО САМОГ КРАЈА! Само онима који током свог - Духом зачетог - хришћанског живота расту у знању и милости, савладују своју природу, духовно се развијају, чине дела Христова и трпе до краја, на крају ће бити дата БЕСМРТНОСТ. Они ће се на крају, у време другог Христовог доласка, променити из смртног у БЕСМРТНО (Прва Коринцанима 15:53-54). Дакле, као што кажемо, бити преобрачен - примањем Светог Божијег Духа - је само поцетак, јер након тога започиње период ЖИВОТА под Божијом ВЛАШЋУ - по Божијим законима у којима је изражена Његова воља, уместо да живимо по нашој вољи и жељама. Особа није цчак ни зачета од Бога ако не припада Христу (Прва Јованова 5:12), а не може да припада Христу ако не прими Свети Дух (Римљанима 8:9). Човек није нити преобрачен - духовно зачет - нити је чак крочио на пут ка коначном спашењу све док од Бога не ПРИМИ СВЕТИ ДУХ! Дакле, питање о томе шта је први корак ка хришћанству и како започети хришћански живот који води у вечан живот, везано је за личне промене и примање Божијег Светог Духа!

ПС. мислим да вам овако писање боље одговара:)))
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 07.22
„Шта да чинимо?”

Обратите пажњу на сам почетак Јеванђеља Исуса Христа (Марко 1:15). Исус рече, „ПОКАЈТЕ СЕ и ВЕРУЈТЕ у Јеванђеље”. Прве речи, које је Он објавио на самом почетку Свог Јеванђеља, имале су за циљ да нареде ДВА УСЛОВА под којима неко може да постане хришћанин: ПОКАЈАЊЕ И ВЕРА. То су две ствари које морамо да учинимо! Покајање се упућује Богу, а вера Христу. Покајање значи престанак сагрешења, а грех је прекршај Божијег духовног ЗАКОНА! Тако, дакле, покајање значи почетак живљења по Божијим Заповестима! Исус је рекао „верујте у Јеванђеље”. А ЈЕВАНЂЕЉЕ је добра вест о Божијем Царству, које значи Божију ВЛАДУ, а влада подразумева покорност ЗАКОНИМА. У овом случају то су Божији закони, који исказују Божију вољу - владање по ВОЉИ Божијој и престанак владања по људској самовољи!

Након што је Исус завршио своју службу на земљи, платио казну за ваше грехе, устао из мртвих и вазнео се на небо, Свети Дух је послат на дан Педесетница (Пентекост). На тај празник хиљаде људи се нашло у Јерусалиму. Када је тог јутра Божији Дух доспео до Исусових ученика и у њих, хиљаде људи се нашло у чуду и осетило страхопоштовање током тог величанственог призора. Петар је онда дао своју прву надахнуту проповед у тој почетној фази развоја хришћанске цркве. Хиљаде људи су се у срцу осетили кривим за смрт Исуса Христа. Схватили су да су били изгубљени. Схватили су да је Христос заиста Месија - СПАСИТЕЉ! „Шта да чинимо?” повикали су пред Петром и ученицима. „КАКО ЋЕМО СЕ СПАСИТИ?” Петар је у том тренутку био надахнут, па је стигао брз и директан одговор: „ПОКАЈТЕ СЕ!”, викнуо је надахнути Петар у великој сили, „и нека се свако од вас КРСТИ у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, па Ћете примити дар ДУХА СВЕТОГ!” (Дела апостолска 2:38). То су услови за спашење! Има их само два и то су исти они услови које Исус наводи још на самом почетку свог Јеванђеља - ПОКАЈАЊЕ и ВЕРА! Јер човек се не може ваљано крстити уколико не поверује (Дела апостолска 8:37). Крштење је обред који представља ВЕРУ у смрт, сахрану и васкрсење Исуса Христа. Када се једном испуне ови услови, Бог је обавезан својим ОБЕЋАЊЕМ да у покајаног верника стави СВОЈ ДУХ. Тај Дух у себи носи Божију љубав, веру, разумевање, љубазност, доброту, силу итд. Другим речима, Дух нам даје божански ум. То је Дух здравог разума, сам Божији живот - оваплоцење и зачеће вечног живота и Дух који у себи садржи сам Божији карактер! Свети Дух МЕЊА особу у којој се налази! „Јер је за вас то обећање, и за вашу децу, и за све даљне колико год их позове Господ Бог наш” (Дела апостолска 2:39). СТОГА ЈЕ КРШТЕЊЕ НЕОПХОДНА ЕТАПА НА ПУТУ КА СПАСЕЊУ!
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 07.28
Исусов пример

Исус нам је све показао лицним примером, да бисмо Га следили у стопу. Он је као појединац био пример правог хришцанина, а исто тако и живи пример за оне које је позвао да буду проповедници (Прва Петрова 2:21). Иако није поцинио никакав грех за који му је потребан опроштај, Исус се крстио у води да би оставио нама лицни пример за то шта нам ваља цинити. О томе можете да процитате у Јевандељу по Матеју 3:13-17. Када се крштавао, Исус је био уроњен у воду (а не пошкропљен или поливен) зато што је „Исус, када је био крштен, изашао из воде”. Дух Божији је одмах сишао на Њега (у том слуцају Дух је могао да се види голим оком), а глас са неба је рекао: „Ово је мој вољени Син, који је по мојој вољи”. Нека Бог помогне нама да, уз Његову помоц, снагу и милост буде омогуцено да и ми живимо такав живот у коме цемо превазилазити нашу грешну природу, како би Он на крају могао да каже исто и за нас!

Исус је такоде оставио пример и за проповеднике Јевандеља. Да ли сте знали да је Исус крстио више уценика него Јован Крститељ? Цујте: „После тога доде Исус са својим уценицима у Јудеју, онде је боравио с њима и крштавао. Кад, дакле Господ сазна да су фарисеји цули како Исус стице више уценика и крштава него Јован - премда Исус сам није крштавао, него његови уценици” (Јевандеље по Јовану 3:22 и 4:1-2).

Шта значи фраза „у име Исуса Христа”?

Фраза „у име Исуса Христа” је веома важна. Исус заправо није сам обављао крштавање људи, већ су то за Њега чинили Његови ученици! То што су они чинили под Његовом влашћу и по Његовим наредбама, приписивано је Њему! Дакле, то је било исто као да их је сам Исус крстио. Ево једне врло важне истине: Његови ученици су крстили У ЊЕГОВО ИМЕ - то јест, уместо њега. То су чинили за Њега, влашћу Његовом, па се то сматрало као да је сам Исус директно обавио та крштења! Заправо, Свети Дух је директно надахнуо изјаву да је Исус крстио више ученика од Јована Крститеља. Када су, по његовом упутству и по Његовој власти, Његови изабрани ученици (Исус их је лично изабрао), чинили то за Њега, то је било као да је ИСУС обављао чин крштавања. Другим речима, Он је то чинио посредством Својих ученика!

Тражити било шта у молитви или чинити било шта У ИМЕ ИСУСА ХРИСТА значи тражити и чинити то ВЛАШЦУ ЊЕГОВОМ, то јест делати за Њега или чинити нешто за Њега уместо Њега. Такво делање подразумева да постоји опуномоћеник који ради за Њега и да је Он пренео своју власт на нас. Он је то заиста и учинио, јер нам је заповедено да све чинимо У ИМЕ ИСУСА ХРИСТА!

ПС. продужићу касније.
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 09.59
Исус заповеда крштавање.

Покушајте да себи јасно предочите слику о истинитом Јеванђељу. Истинито Јеванђеље Исуса Христа је порука коју је Бог ПОСЛАО свету. Христос, Божији посланик, донео је и објавио ту поруку. Та порука се није првенствено односила на Њега (Христа), већ на Царство, ВЛАСТ Божију. Исус је провео три и по године подучавајуци Своју дванаесторицу апостола овој поруци Јеванђеља. После Свог васкрсења, Исус им је дао последњу ЕВАНЂЕОСКУ дужност за ово доба, у којој је заповедио крштење као обавезан обред у ширењу Јеванђеља: „И рече им: идите у сав свет и објавите еванђеље” (то је порука коју је послао Бог, а коју је објавио Христос) „сваком створењу. Ко поверује и крсти се - биће спашен, а ко не поверује - биће осуђен” (Марко 16:15-16). Обратите пажњу шта се истиче у тим стиховима: ЈЕВАНÐЕЉЕ, које треба да се проповеда, није порука која се чује у садашње време о Личности Исуса Христа, већ порука коју је Исус Христос донео и проповедао, а то је добра вест о ВЛАДИ Божијој!

У шта је неопходно да ВЕРУЈЕТЕ да бисте се спасили? У оно што је проповедано - у ЈЕВАНЂЕЉЕ! Данашњи проповедници, који искорењују Божији ЗАКОН, укидају и владу (Царство) Божије (јер без закона не може бити владе) - они поричу оно у шта се мора веровати да би се човек спасио. Зато њихови следбеници не могу бити спашени. Они су само преварени. Исто тако, само „онај који је крштен” биће спашен, јер је то део онога што је Бог наложио, односно обред који је потребан за спасење! Погледајте верзију апостола Матеја када је реч о тој Великој наредби:

„Зато идите и начините све народе...” (извесно је да су ученици требали да уче ове народе ономе што је Исус њих подучавао - поруку коју Му је Бог послао да преда и објави свету - добре вести о влади Божијој - поруку која није била проповедана током 1800 и више година!) „... крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам наложио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка света” (Јеванђеље по Матеју 28:19-20). Овде је Исус, у последњој Великој наредби за проповеђање Јеванђеља у наше време, поново заповедио КРШТЕЊЕ. И ту је нарочито изјавио да се људи крштавају „у име Оца, и Сина, и Светога Духа”.
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 10.03
Само у име Исуса Христа.

Пошто се неки данас крсте наново „САМО у име Исуса”, са циљем да уклоне Оца и Светог Духа, потребно је да размотримо и ту проблематику. Дилема ових људи је то да је тај одељак у Матеју 28:19 једино место у Библији где се заповеда крштавање, како у име Исуса Христа, тако и у име Оца и Светога Духа. Они размишљају на следећи начин: ствар мора бити доказана „у устима два или више сведока”, а пошто они тврде да је ово једино место где стоји оваква заповест, онда се то мора одбацити, јер сви други библијски одломци спомињу само Исусово име. Објашњење се крије у томе да је само у случају ЉУДСКОГ сведочења, где једна страна оптужује другу, потребно имати два или више сведока. Тај пропис се не односи на божанског Сведока, надахнутог Светим Духом, а ако би се подразумевало да се односи на Њега, онда то скоро да представља хулу на Светог Духа! Напротив, „СВЕ писмо је надахнуто од Бога, и корисно је...” И ПИСМО НЕ МОЖЕ ДА СЕ ПРЕКИДА! Ако бисте могли да прекинете, оповргнете, одбаците или искључите овај део из Библије, онда имате право да то учините и са свим осталим стиховима! Реч која је преведена у том стиху као „у”, требала би правилно да се преведе са „унутар”, што онда значи да се покајани верници крсте у оквиру Бога Оца, Сина Христа и Светог Духа. Али онај који урања новог верника у воду, извршава тај чин У ИМЕ - по власти - ИСУСА ХРИСТА. Зашто? Зато што је Исус рекао: „СВА СИЛА” - а то подразумева и сву власт - „дата је мени, на небесима и на земљи”. Он има СВУ власт, па се самим тим чин крштења обавља или Његовом влашцу, или без икакве власти!
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 10.13
Новозаветна уредба.

Апостоли су то схватили као божанску Обавезу и Заповест. Они су је извршаваили и увек крштавали покајане вернике. Прва надахнута проповед, након што је Свети Дух дошао да преобрати Петра и апостоле, већ је споменута. Петар је свима заповедио да се покају и крсте. И „тако се крстише они који су примили његову реч и додаде се онога дана Цркви око три хиљаде душа” (Дела апостолска 2:41). „Тако Филип дође у главни град Самарије и проповедаше им Христа. Када пак повероваше Филипу, који је проповедао еванћеље о царству Божијем и о имену Исуса Христа, крштаваху се људи и жене” (Дела апостолска 8:5, 12).

Неки људи, који не верују у крштење, могу да кажу како то крштење није било крштење водом, него Светим Духом. Али касније, када су апостоли послали Петра и Јована к људима у Самарији, „који сиђоше и помолише се Богу за њих - да приме Духа Светога; још, наиме, ни на једног од њих не беше сишао, него су били само крштени у име Господа Исуса” (стих 15 и 16). До тада нико од тих људи није био крштен Светим Духом, мада су већ били крштени. Пошто нису били крштени Светим Духом, очито је да су били крштени у води.

Крштење - дефинитивно заповедено!

Као што је Петар изрекао своју прву надахнуту проповед, након силаска Светог Духа и заповедио јерусалимским Јеврејима да се крсте, тако је Бог, десет година касније, такође послао прво Петра да проповеда Јевандеље незнабошцима (нејеврејима). То се први пут догодило у кући веома побожног незнабошца, Корнелија. Али, колико год био побожан, Корнелије није разумевао спасење - није поседовао ЗНАЊА о томе. Он није знао ништа боље, него да падне на ноге Петру, обичном човеку и да му се клања. Бог је зато послао Петра да подучи Корнелија.

Петар је проповедао Корнелијевој породици „Реч коју је Бог послао” - поруку коју је Бог послао преко Свог весника, Исуса Христа. „Док је Петар још говорио ове речи, сиђе Дух Свети на све који су слушали говор” (Дела апостолска 10:44). Овај феномен је у 45. стиху описан као „дар Светога Духа”. Реч „такође” означава истоветно „крштење” Светим Духом које су примили и Петар и апостоли. У Делима апостолским 11:15-17, то је јасно описано као ИСТО „крштење” Светим Духом које су апостоли примили. Дакле, они јесу примили „крштење” Духом.

„Јер су их слушали како говоре језике и величају Бога. Тада одговори Петар: може ли ко да ускрати воду, да се не крсте ови који су примили Духа Светога као и ми? И заповеди да их крсте у име Исуса Христа. Тада га замолише да остане још неколико дана” (Дела апостолска 10:46-48).

Ту стоји коначна, надахнута ЗАПОВЕСТ о крштавању у ВОДИ.

Уроњавање, шкропљење или поливање?

Као и у свим другим доктринама, данашње цркве се налазе у највећој забуни: неке практикују поливање водом, неке шкропљење, а друге уроњавање. Неки кажу да нема разлике у томе како се изводи крштење. Они који практикују шкропљење водом, обично то примењују на деци.
__

Хоће неко да продужи или да терам даље?

:)))
limarker
23. септембар 2009. у 11.44
imam zaista jedno pitanje, mislim sve mi je jasno, ali kako će se krstena beba pokajati i uzverovati?
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 12.04
limarker, нисам очекивао овако питање;))))
али, верујем, доста зависи од родитеља, али свеједно, пре или касније у свом узрасту она ће учинити свој лични избор.

Боље да продужим - може бити да сам одговор, можеш наћи у даљем тексту.
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 12.31
КРШТЕЊЕ.

Реч „крштење” долази од грчке речи „баптизо” (Нови Завет је писан на грчком језику). Док су у већини језика преводиоци оставили грчку реч „баптизо” непреведену на свој матерњи језик, код нас је употребљена реч „крштење”. Медутим, оригинална грчка реч значи „ПОТОПИТИ”, односно „уронити, утопити или загњурити”. Она пак не значи „пошкропити” или „полити”. Грчка реч за шкропљење је рантидзо, а за поливање - хео. Свети Дух није надахнуо записивање тих речи, већ реч „баптизо” која знаци „ПОТОПИТИ, УРОНИТИ”. Стога шкропљење и поливање водом не представљају крштење!

Када неко схвати шта значе Богом надахнуте речи, онда је смешно говорити о томе „коју форму или начин крштења да користимо - шкропљење, поливање или потапање”. То је исто толико смешно колико и питање који вид ПОТАПАЊА треба користити: шкропљење, поливање или потапање! То би било исто као када би неко питао: „На који вид или начин ћемо се скијати: пливањем, клизањем или скијањем?” Пливање и клизање нису исто што и скијање. Стога шкропљење и поливање не значе крштавање.

Јован је крштавао близу Енона, недалеко од Јерусалима, „јер је било пуно воде тамо” (Јован 3:23). Да се тај обред обављао шкропљењем, Јовану не би требало више воде од једне шоље, док би му за поливање био довољан један крчаг. Али, крштење (баптизо, тј. уроњавање) захтева „МНОГО ВОДЕ” која тече у реци. Овај стих такође указује на то да је Јован крштавао људе са много воде, а не тако што би сипао воду из шоље на главу верника.

Исус нам је дао пример у Свом личном чину крштења. Његово крштење није имало никакву другу сврху, осим за личан пример нама. Он је био уроњен будући да је изашао ИЗ воде! Филип и евнух су сишли у воду (Дела апостолска 8:38). Филип заиста није имао никакав разлог да улази у воду, осим ако није постојао неки други начин да потопи евнуха у реку. У 39. стиху пише да су обојица изашли ИЗ воде.

Шта знаци крштење?

Крштење представља ПОГРЕБ и УСТАЈАЊЕ из гробнице (погледајте шта пише у посланици Колошанима 2:12: „Кад сте у крштењу с њим сахрањени; у њему сте заједно с њим васкрснути вером у делотворну силу Бога који га је васкрсао из мртвих”. Ни шкропљење, ни поливање водом не представља погреб, а из те воде се не може ни устати. Чин прскања или поливања водом не осликава симболиЧно знаЧење које се крије у обреду крштења, па стога таква пракса не садржи у себи никакав смисао.

Када је особа уроњена у воду, она се наде у „воденом” гробу. Када би та особа остала под водом, она не би живела дуже од десет минута уколико не УСТАНЕ из таквог једног воденог гроба. Стога, заправо, особа која се потопи у воду, у једном тренутку се наде у буквалном гробу. Видите шта се даље каже о крштењу: „Или не знате да смо сви ми, који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер када смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења” (Римљанима 6:3-5). Овај стих описује дивну симболику - право значење крштења! Крштење симболично осликава смрт, погреб и васкрсење Исуса Христа.

Али, крштење је слика ДУАЛНОСТИ, пошто све у Божијем Плану има ДВОЈНО дејство. Симболика крштења такоде осликава распињање старог Ја (стихови 6-7) или распеце грешног живота и погреб свог грешног Ја. Излазак из воденог гроба симболички представља ИЗМЕЊЕНУ особу која васкрсава у нови праведан, духовни живот у Христу Исусу. Улазак у воду осликава СМРТ Христову, као и старог Ја. Погреб у води представља Христову, као и сахрану старог Ја. Излазак из воде осликава Христово ВАСКРСЕЊЕ, као и духовно васкрслу особу која од сада па надаље хода „у обновљењу живота”.

Крштење је обред који је одредио Христос. Њиме исказујемо своју ВЕРУ у Христа као Спаситеља - то јест да ПРИХВАТАМО Његову смрт, погреб и васкрсење за нас, као и наше покајање од старог живота и сахрањивање истог, из чега се подижемо у нови и виши живот од тог тренутка надаље. Ова дивна заповест је пуна значења!
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 12.41
Не постоји крштење у вероисповест

Ако пажљиво приметите - ми смо „КРШТЕНИ У ХРИСТА ИСУСА” (стих 3, горе) или, као што је Исус то казао у Јеванђељу по Матеју 28:19, у Оца, Сина и Светога Духа. Другим речима, нисмо се крстили у НЕКУ ОД ЦРКВЕНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА ИЛИ ВЕРОИСПОВЕСТИ. У многим секташким црквама данас проповедници одбијају да крсте оне који неће да приступе њиховим црквама - групи или организацији људи којој ти проповедници припадају. То и није исправно крштење будући да је за све нас потребно да се крстимо у божанску породицу - породицу од Бога. А то треба да буде учињено у име - ауторитетом - Исуса Христа. У многим црквама обред крштења се изопачио у ритуал или церемонију уласка у братство секташке организације. То се сада више нимало не разликује од неког ритуала којим се људи учлањују у масонску ложу или неки друштвени клуб!

Добро обратите пажњу на следеће чињенице: неко може да се „учлани” у ложу, друштвени клуб и организовану групу људи (многе данашње цркве претвориле су се у обичне клубове за дружење). Али човек се не може придружити истинитој Божијој Цркви! У њу је немогуће УЋИ својом сопственом вољом, јер је Бог тај који мора да вас постави у њу. Ниједан човек то не може да уради, нити сте ви сами у стању то да учините!

Како се стиче приступ у истиниту Цркву? „ЈЕДНИМ ДУХОМ смо сви крштени у једно тело” - Тело Христа - у истиниту Цркву Божију. Крстити, тј. „баптизо” знаци „УБАЦИТИ”. Када примимо Свети Дух Божији, који мења нашу личност како би нас начинио новим створењима у Христу - тада постајемо оплођени од Бога за живот вечни. То је сама клица живота која долази од Бога Оца - Дух „посинаштва” којим постајемо ЊЕГОВА ДЕЦА и којим можемо да га зовемо „ОЧЕ” (Римљанима 8:14-15). Црква Божија је Божији дом који се састоји од Божије ДЕЦЕ. Не можемо да постанемо деца Божија док нас Он сам не зачне, то јест док не примимо Његов Дух, а самим тим и Његову Природу и Његов Живот. Када примимо Божији Дух аутоматски бивамо СТАВЉЕНИ У Његову породицу - Његову ЦРКВУ! Придруживање неком од друштвених клубова који се зове „црква” не значи да је неко метнут у Божију Цркву!

Дакле, крштавање водом је неопходан УСЛОВ да би неко примио Свети Дух. Људи у Самарији и Ефесу нису примили Свети Дух све док се нису крстили у води (Дела апостолска 8:14-17; 19:1-6). Додуше, Корнелијеви укућани су примили Свети Дух, услед чега их је Дух већ био крстио у Цркву још пре него што су се крстили водом. Али, прво што је Петар урадио било је да им заповеди да се крсте у води. Овај редак изузетак од правила, очито није искључио само правило - заповест да се људи крсте у води!

МЕÐУТИМ, НИГДЕ У БИБЛИЈИ НЕ ПОСТОЈИ ОБЕЋАЊЕ ДА ЋЕ БИЛО КО ПРИМИТИ СВЕТИ ДУХ ПРЕ НЕГО ШТО СЕ КРСТИ У ВОДИ - чак и ако Бог, у Својој мудрости и љубави, у ретким приликама може да начини изузетак. Заповест гласи: „Покајте се и крстите се” - и ОНДА „ћете добити дар од Духа Светога”.
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 12.56

Злочинац на крсту поред Исусовог.

Да ли је крштење есенцијално за спасење, јер шта се догодило у случају са „злочинцем на крсту”? Одговор гласи: БОГ ЗАПОВЕДА КРШТЕЊЕ! Чин крштења, сам по себи, нас не спасава. Иако заповедено за „опроштај греха”, оно је само симбол чина којим се праштају наши греси - ХРИСТОВЕ СМРТИ. Исто тако, иако крштење осликава и васкрсење Исуса Христа, којим смо у ствари спасени, оно само представља симбол те стварности, а не и саму стварност.

Чињенично је стање да „злочинац на крсту” није био у стању да се крсти. А пошто крштење није то што нас спасава од смртне казне, чини од нас праведнике и додељује нам вечни живот, злочинац није могао да изгуби спасење због околности које су биле ван његове контроле. Бог омогућава изузетак у таквим случајевима. Али, Бог заповеда да се крштење обавља у води, тако да онај КО ЈЕ У МОГУЋНОСТИ да пркоси тој заповести, да је одбије, занемари, па чак и да јој се прекасно покори, свакако би такав чин непокорности, сам по себи, наметнуо КАЗНУ за грех и као последицу имао губитак спасења. Не треба бринути о злочинцу који је био разапнут на крст или некоме ко није сасвим у могућности да се крсти. Треба се, медутим, МНОГО бринути о нама који смо у стању да се крстимо и о томе да ли се покоравамо тој заповести. Крштење је суштинско за спасење човека будући да то Бог заповеда. Несагласност са том заповешћу представља непокорност која би значила губитак спасења.

Колико дуго чекати?

Тако долазимо до питања колико брзо је потребно радити на томе да се крстимо? У једној или двема вероисповестима инсистира се да крштавање мора да се одлаже док се кандидат не докаже - то јест док не докаже да у себи има Свети Дух, да живи духовним животом праведника или да је достигао извесно духовно ЗНАЊЕ. Једна деноминација неће да крштава људе док не схвате и не прихвате Божији закон и њене многобројне остале доктрине. У њој се обично практикује шестомесечни период пробе кандидата за крштење.

Павле каже да је Божији закон духован и да телесни (непреобрацени) ум није потчињен том закону, нити може бити (Римљанима 7:14 и 8:7). Божија заповест иде овим редоследом:

1) Проповедати Јеванђеље, што доводи до тога да грех буде осуђен у срцима оних које Бог позива, што потом доводи до ПОКАЈАЊА и ВЕРЕ у Христа;

2) КРШТЕЊЕ и

3) такве особе ће примити Свети Дух, који обнавља њихов ум, подучава их и открива им духовну истину. Пошто човек не може духовно да разуме Божији духовни Закон и духовне ствари ДОК не прими Свети Дух, а и пошто мора да се крсти пре него што се оствари обећање да ће примити Свети Дух, таква особа најпре мора да се крсти. СВАКО зна да је сагрешио и живео противно Божијој вољи, мада не мора ту исту Божију вољу и духовно да разуме. Бог може да подари покајање телесном уму пре него што се ум такве особе уопште преобрати. Значи, није потребно имати образовање библијских наука са неког духовног факултета да би се неко покајао и био крштен у Христу. Редослед догађаја из Исусовог примера је био:

1) ПРОПОВЕДАТИ ЈЕВАНÐЕЉЕ,

2) КРСТИТИ покајане вернике,

3) НАУЧИТИ ИХ ЗАПОВЕСТИМА (Јевандеље по Матеју 28:19-20). Стога следи питање: колико дуго треба одгадати крштење? Одговор је: чим је неко уверен (осуђен) у свом срцу за своје грехе из прошлости и свој грешан живот - чим схвати да је његов начин живота био ПОГРЕШАН, постане уморан и буде му доста таквог живота; обрати се од сопствених и пожели да открије Божије путеве и да по њима живи; искрено се ПОКАЈЕ због претходног живота пуног греха, ПОВЕРУЈЕ у Исуса Христа и прихвати га као личног Спаситеља коме одсада мора да се покорава, те ЖЕЛИ ДА СЕ ОКРЕНЕ ИЗМЕЊЕНОМ, ДРУКЧИЈЕМ, НОВОМ И СРЕћНОМ ЖИВОТУ У ВЕРИ У ИСУСА ХРИСТА и да постане дете Божије - онда такву особу треба крстити по могућству ОДМАХ. Ако је није могуће крстити одмах, онда то треба учинити ЧИМ неко од искрених Божијих слуга буде на располагању да обави чин крштења.
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 13.09
Крштење никад не одлагати!

Крштење може да се занемари док не постане сувише касно! Сваки случај крштења који се спомиње у Новом Завету, показује да су покајани верници крштавани ОДМАХ. На дан Педесетница (Пентекост), крштено је три хиљаде људи ТОГ ИСТОГ ДАНА. Филип је ОДМАХ крстио евнуха. Бог је послао Ананију да крсти Савла, чије је име промењено у Павле (који касније постаје апостол). Одмах након што се срео са Савлом, Ананија је рекао: „И што сад оклеваш? Устани, крсти се, призови Његово име и спери своје грехе” (Дела апостолска 22:16). Павле је крстио тамничара из Филипије и све из његове куће „истог часа у ноћи” - а било је после поноћи (Дела апостолска 16:33). Они чак нису сачекали ни зора да сване!

Да ли крстити децу?

Нико не може да се крсти док се у потпуности не ПОКАЈЕ од својих греха. Само онај ко ВЕРУЈЕ у истинито ЈЕВАНЂЕЉЕ (поруку коју је Исус објавио о Царству - Влади Божијој) и у Исуса Христа као свог личног Спаситеља, може да се крсти (види Дела апостолска 2:38; 8:37; 16:31). Деца немају ту зрелост која је потребна за самодисциплину искреног покајања и веровања. Често (у црквама у којима се крштавају и деца) крштавана деца убрзо постају још самовољнија, непокорнија и грешнија него раније. Када су се неки Самаричани покајали, чувши Филипову проповед, „били су крштени, и мушкарци и жене” (Дела апостолска 8:12). Само одрасле особе су довољно сазреле да буду спремне за крштење. Просечна особа не доживи потпуну емотивну зрелост до око 25. године живота, мада има и честих изузетака. Само мали број људи сазри и постане трезвен и сталожен у својим погледима на свет у 16. години, у ретким случајевима чак и раније.

Незрела особа може да доживи осећање пролазне гриже савести, што може бити погрешно протумачено као ПОКАЈАЊЕ, које је у ствари само краткотрајно осећање, које траје тренутно и брзо се заборавља. То је као „дечија љубав”. Колико само тинејџера старости од 13-17 година има пролазна емотивна искуства и осећање да су сигурно заљубљени! Наравно, они сами су сигурни у то и нико их не може убедити да нису у праву. Касније они обично прерасту таква осећања, мада, наравно, у ретким случајевима тинејџери заиста могу да „знају шта стварно мисле и осећају” - иако су то ретки случајеви који нису правило. Исти је случај са покајањем и вером. Дете које се крсти може да буде врло озбиљно о том чину у једном тренутку. Али када одрасте, долази до потпуно новог искуства у животу - пада под „тинејџерске” утицаје, који се данас поприлично разликују од искустава прошле или претпрошле генерације. Данас тинејџери морају да наиђу на многа искушења, која су својствена за ту енергичну, динамичну, неуморну младост у цвату сексуалних захтева који жуде за изненађењима. Искуство показује да чак ни један од хиљаду не може да буде искрено „преобраћен” пре тог доба и да то и ОСТАНЕ и да непрестано ДУХОВНО РАСТЕ, све ближе Христу и Његовом Царству, током тих искушавајућих година. Немогуће је установити правило о томе у којој години живота је најадекватније да се неко крсти. Али, скоро је апсолутно немогуће бити СИГУРАН да млади људи испод 21. или 25. године живота - а нарочито испод 18 - су у адекватном старосном добу када би могли да се крсте. Јер, како човек може да буде потпуно СИГУРАН да се млада особа у том добу заиста покајала од самовоље и светског начина размишљања? Такву особу треба охрабрити да живи у складу са Божијом Речју, али да се уздржи од крштења док не буде сигурна у то што ради. Јован Крститељ је инсистирао да кандидати донесу „плодове достојне крштења”, то јест да докажу своје покајање плодовима (правде) у свом животу. Млади би требало да сачекају неколико година док такви плодови не докажу њихово покајање, трајну искреност и озбиљност. Одрасли би требали да буду крштени ОДМАХ, или чим је то могуће извести, након што је утврдено да су се одистински покајали и поверовали
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 13.19
У случају неких наших читалаца који чекају на крштење, а који нису у могућности да пронаду човека од Бога који је квалификован да то учини, та потреба их приморава да сачекају док се не сретну са проповедником. Тамо где оправдани разлози онемогућавају да до крштења дође одмах, као у случају злочинца на крсту, Бог разуме и узима то у обзир. Али избегавајте било какво одлагање ако то није неопходно.

Да ли крштење морају да обаве само рукоположени проповедници?

Најзад, ко је надлежан да обавља обред крштења? Мора ли само рукоположени проповедник да буде тај који ће крстити покајаног верника? Колико успех крштења зависи од доброте, вере и духовности човека који обавља тај чин? Погледајмо прво пример крштења Исуса Христа, потом Христова упутства о том обреду и најзад учење и праксу у раној новозаветној Цркви.

Да ли је сам Исус био „рукоположени проповедник”, који је деловао по постављању и одобрењу једне од популарних деноминација у Његовом окружењу? Не! Он је у њиховим очима био презрен и одбачен. Чланови тих деноминација су Му се супротстављали, прогонили и понижавали Га пошто је Он био неконформиста. А Он је крштавао више ученика него Јован Крститељ. Чак ни Јован Крститељ није био признат, постављен од било које популарне групе или цркве у то време, нити је уживао било какву подршку од њих. Са њихове тачке гледишта, Јован Крститељ је био „ванземаљац”.

Сам Исус, заправо, никога није уронио у воду сопственим рукама, као што већ рекосмо. То су за Њега чинили Његови ученици под Његовим ауторитетом. Управо то је поента која даје одговор на цело питање. Свако ко је квалификован да зароњава покајане вернике, увек мора да то учини у ИМЕ ИСУСА ХРИСТА, што значи Његовом влашћу, као Христов ученик. Принцип је да је ХРИСТОС ТАЈ КОЈИ ВАС КРШТАВА. Човек који вас урања у воду само обавља тај физицки чин за Христа, уместо Њега. На Вама није да тражите неког одреденог човека, него да савесно покушате да одете до оног за кога искрено осећате да је то човек Божији, позван од Христа, кога Христос користи у раду Своје истините Цркве. Ако тај човек касније крене погрешним путем, ваше спасење не зависи од њега (или било ког другог смртника), НЕГО САМО ОД ХРИСТА! Стога, у том случају нема разлога да вас неко други поново крштава.

Увек постоји могућност да се преварите у човека за кога верујете да је квалификован да обави обред крштења за Христа. Кад би ваше крштење зависило од тог човека, морали бисте да имате божанску моћ да читате мисли и срца како бисте били сигурни да је то права особа. Могли бисте да будете уроњени и 50 пута пре него што сте апсолутно сигурни у човека који је то учинио! Па чак и тада можете да погрешите. Ваше је да будете што пажљивији - колико вам Бог даје да видите - приликом избора човека који дела за Христа када требате да се крстите. Али, у том чину НЕ ГЛЕДАЈТЕ ЧОВЕКА - ГЛЕДАЈТЕ У ХРИСТА. Сматрајте да Вас Христос крштава посредством човека. Чак и да се човек који посредује покаже несавршеним, не заборавите да су сви људи несавршени и да је крштење учињено за и у име јединог који је икада био савршен. Пошто је чин крштења у стварности учинио ХРИСТОС, онда то никада не треба понављати уз посредство било ког другог човека.
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 13.33
Ко да обавља чин крштења?

Вратимо се на Христов пример. У Његовој сопственој земаљској служби урањање покајаних верника чинили су за Њега Његови ученици. У то време ученици чак нису били ни преобраћени - још нису примили Свети Дух, пошто Свети Дух још није био дат (Јеванђеље по Јовану 7:39) - будући да се Исус још није био вазнео на небо, са којег је требало да пошаље Свети Дух (Јеванђеље по Јовану 16:7). Свети Дух је први пут ушао и преобратио Христове ученике на дан Педесетница. Петар је био вода Христових ученика, па чак и након тог крштења Петар се три пута одрекао Исуса. Да вас је којим случајем Петар крстио у Христово име, да ли бисте, пошто чујете да се одрекао Исуса, отишли да се поново крстите?

Ови људи, који су крштавали за Исуса док је Он био са њима у људском лику, нису били професионални свештеници, нити признати од стране иједне популарне цркве. Они су у то време једноставно били само Исусови УЧЕНИЦИ које је Он поучао и још увек нису били спремни да буду послати као Његови апостоли и проповедници. Рекло би се да су сви они били млади људи, вероватно недовољно стари да буду проповедници или јеванђелисти. Не само да они нису били савршени, него чак нису били ни преобраћени (Лука 22:32).

Размотрите сада Христово учење. Они који се баве поучавањем или проповедањем Његовог Јеванђеља (вечина популарних вероисповести проповеда друкчије јеванђеље) су људи за које је Он заповедио и поставио их на дужност да обављају крштење (Матеј 28:19-20). Размотрите пример обреда крштења у раној хришћанској Цркви која је била надахнута од Бога. Филип није био апостол, ни редован свештеник, већ обичан дакон кога је Црква поставила на дужност да само обавља физичке послове, као што је рецимо служење око столова (Дела апостолска 6:2-5). Ипак, Филип је сишао у Самарију и проповедао Христа и Његово Царство, те су они који су поверовали били крштени (Дела апостолска 8:5-6, 12). У тексту се чак не тврди да је Филип обавио крштење. Могуће је чак да су неки од његових новопреобраћених крштеника то учинили. Ако проучите ову тему у Новом Завету, видећете да се у њему не придаје велики значај томе ко урања верника у воду, пошто се сматра да је Христос тај који крштава. Свети Дух је касније послао Филипа да крсти евнуха (Дела апостолска 8:26-39). Медутим, уочавате у Новом Завету да је онај који врши церемонију крштења у сваком случају представник (иако није нужно да буде и рукоположени проповедник) истинске Цркве Божије. Ту Цркву основао је Исус (Матеј 16:18).
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 13.40
Апостол Павле је крстио неколицину.

Размотримо, најзад, пример из рада апостола Павла и његово учење на тему крштења. Црква у Коринту је била завадена око тога ког човека треба следити. Једни су хтели да следе Павла и да оснују цркву са њим на челу, други су пак хтели да следе Петра, трећи Аполоса.

„Је ли Христ подељен?” питао их је Павле (Прва Коринцанима 1:13). „Да ли се Христос разделио? да није Павле распет за вас? или сте крштени у име Павлово? Хвала Богу што ни једнога од вас нисам крстио осим Криспа и Гаја, да не би ко рекао да сте у моје име крштени. Крстио сам још и Стефанин дом; даље не знам да ли сам кога другог крстио. Мене, уосталом, Христос није послао да крштавам, него да проповедам еванђеље, и то не у рецитој мудрости - да Христов крст не би изгубио своју вредност” (Прва Коринцанима 1:13-17).

Обратите пажњу на то да је ПАВЛЕ КРСТИО ВЕОМА МАЛИ БРОЈ ЉУДИ. Други, међу којима је вероватно било и неколико неискусних чланова, који уопште нису били рукоположени проповедници, чинили су то за Христа. Павле је био проповедник позван од Бога, посредством кога је Христос пренео Јеванђеље незнабошцима. Кроз њега је ХРИСТОС, као глава Цркве, управљао црквама које су настале услед Павловог проповедања и проповедања младих људи које је Павле подучавао и слао да раде под његовом управом. Павле није сматрао да је било важно или суштински битно да он лично крсти све оне који су се преобратили током проповедања, кроз службу коју је Бог извео кроз Павла као онога који је ту службу надзирао. „Христ ме није послао да крстим”, рекао је он. За Павла су то чинили други рукоположени проповедници и помоћници - ПОД ПАВЛОВИМ РУКОВОДСТВОМ. Као што је то био случај и у време апостола Павла, тако и данас постоји опасност да се људи превише брину о човеку (људском посреднику кога Бог користи), уместо да гледају на Христа, Главу истинске Цркве Божије.

И тако, као што је чинио Павле, данас имамо друге освећене и посвећене људе, који нису рукоположени да обављају крштење. То се ради У ИМЕ ИСУСА ХРИСТА - ХРИСТОС је заправо тај који обавља крштење посредством људи. Човек који то ради, служи искључиво као слуга, или Христов посредник - јер било која служба се ионако никад не обавља на веру, славу или част онога који служи.
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 13.51
Саветовање око крштења.

Црква Божија има посвећене, преобраћене, рукоположене проповеднике и асистенте у многим крајевима света. Они вам стоје на располагању да одговоре на питања о покајању и крштењу и објасне вам Библију ако то затражите. Сви ти људи су потпуно упућени у обављање обреда крштења. Наравно, они неће наваљивати на вас да се крстите. Бог је сваког човека начинио као биће слободне моралне воље. Он тера сваког човека да сам доноси сопствене одлуке. Истинити Бог вас никада неће приморати да се преобратите.

Стотине, чак хиљаде људи, преобраћају се Богу. Њихови животи се мењају посредством овог Божијег Дела и службе Цркве Божије. Неки су се, не схватајући да један од самих - од Бога - позваних и посвећених проповедника, који може да одговори на питања и обави чин крштења, придружили једној од цркава овога света. Истинитој Божијој Цркви не можете да се придружите - Свемоцни Бог вас ставља у њу. Али, ако имате питања о дружењу, доктрини или пракси, покајању и крштавању - или било какво питање везано за Библију или хришћански начин живота, Бог је дао много искрено позваних и изабраних људи који могу да се посаветују са вама и одговоре на ваша питања. Добро процените ЧИЊЕНИЦЕ, у складу са вашом сопственом Библијом. Онда донесите одлуку и крените путем који вам Бог покаже.
REGULUS_GAVRILO
(Signal from Heaven)
23. септембар 2009. у 13.55
Толико за данас, надам се да је за неке било поучно, хвала на пажњи и до скорог читања,

Гаврило.
limarker
23. септембар 2009. у 14.24
pa i, da li si krsten?
limarker
24. септембар 2009. у 08.03
hvala i tebi na lep tekst :)
creasuisse
26. септембар 2009. у 07.00
regulus.. mene ta tema zanima. ali posto je sve na cirilicu (a dok ja to procitam, pola dan prode) de mi reci: jesili zato da se krsti covek kao beba ili u godine gde može sam da odluci dali hoće da se krsti?

a pogotovo: gde da se krsti?
-stavra_
(bgdkrovovi)
25. децембар 2009. у 19.53
El, moz' to malo skraceno.
Stavio sam kamilicu na ochi..
 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Oil Diffuser Necklaces Sterling Silver?
.