Ovim primerima, koje ćemo navesti, možemo zaključiti da na ovome svetu ima mnogo susreta koje su ljudi imali sa Bogom. Čitaocu je preko ovih redova upućena molba da poželi sličan susret sa Bogom, susret danas dobrovoljan i veoma značajan i prihvatljiv, a ne onaj na Božjem sudu na kome će Boga sresti i oni koji to danas ne žele.
U svakodnevnom životu, na ovome svetu, ima mnogo planiranih a isto tako i neplaniranih, možda, slučajnih susreta. Sreću se ljudi, žene, deca, prijatelji... Sreću se i neprijatelji objavom rata ili bez objave rata. Skoro svaki susret ima neki svoj cilj, možda neki obostrani ili poseban, poželjan ili nepoželjan.
Izdvojio sam jedav vrlo specifičan susret. Susret koji je očekivan nekoliko hiljada godina. Jevrejski narod željno je očekivao svoga »Mesiju«. U svom nadanju i iščekivanju nestrpljivo su želeli vreme u kome će ih Mesija osloboditi rimskog ropstva i nacionalnog i verskog poniženja. Od dugog čekanja, njihova nada je izbledela i nažalost, kada je to vreme došlo, ljudi više nisu bili zainteresovani, nisu bili ni spremni pa ni upućivani za to.
Zato je malo ljudi, koji su to iskreno želeli i očekivali, doživelo taj dugo očekivani susret. Koga su sreli? Sreli su bebu u kojoj su prepoznali »Mesiju«, u kojoj su prepoznali Boga. Kada je Isusu Hristu bilo 40 dana, Njegova majka, Marija, donela ga je u jerusalimski hram da prinese zahvalnu žrtvu, onako kako su propisi nalagali, da Ga ondašnji sveštenici po propisima posvete Bogu. Simeunu, pobožnom starcu, Duh Sveti je obznanio, da će još za života videti i sresti Mesiju. On je to verovao i doživeo. Dok je proročica Ana prorokovala o Hristu, Simeun je malog Isusa uzeo na ruke, podigao i u molitvi izrekao sledeće reči:
»Sad otpuštaš s mirom slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj; Jer vidješe oči moje spasenije tvoje, koje si ugotovio pred licem sviju naroda, Vidjelo, da obasja neznabošce, i slavu naroda tvojega Izrailja«.
(Jevanđelje po Luci 2, 29-32)
Ovaj Simeunov susret sa Mesijom, odnosno sa Isusom, poznat je u narodu kao »SRETENjE GOSPODNjE«.
Tri mladića poznata u Bibliji kao:Sedrah, Misah i Avdenago, zato što nisu hteli da se poklone idolu vavilonskog cara, bili su bačeni u užarenu peć, koja je za tu priliku bila užarena sedam puta više, predstavljala je užasnu kaznu zbog neprihvatanja carske zapovesti. Posle nekoliko trenutaka, zaprepašćeni car je video da su živi, da im vatra nije naudila i da sa njima vidi još jednog čoveka. Odmah je zaključio i izjavio da je u raspaljenoj peći lično sin Božji.
Najveći, najmasovniji, najsvečaniji i najveličanstveniji susret je pred vratima. Za taj susret ljudi se danas, svesno ili nesvesno, spremaju na dva načina:
Prvi način i grupa ljudi već danas uče pozdravne reči koje će izgovoriti prilikom tog susreta koje glase:
»I reći će se u ono vrijeme: gle, ovo je Bog naš, njega čekasmo i spašće nas; ovo je Gospod, njega čekasmo; radovaćemo se i veselićemo se za spasenje njegovo«.
(Isaija 25, 9)
Drugi način susreta i druga grupa ljudi, izgovoriće reči koje danas ne moraju učiti, a onda ći ih znati. One glase:
»I carevi zemaljski, i boljari, i bogati, i vojvode, i silni, i svaki rob, i svaki slobodnjak, sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskijem; i govoraše gorama i kamenju: padnite na nas, i sakrijte nas od lica onoga što sjedi na prijestolu, i od gnjeva jagnjetova. Jer dođe veliki dan gnjeva njegova, i ko može opstati?«
(Otkrivenje Jovanovo 6,15-17)
Ovaj susret, neke će uputiti u večnost, a nekima biti susret za večni rastanak. Prema tome ostaje saznanje da svako može da odluči i opredeli se za onaj željeni.