rudolf
12. септембар 2009. у 14.48
Poštovani
U našem narodu vlada uverenje da su manastiri svetinje, i da su kaluđeri sveti ljudi, tako da su manastiri sa svojim stanovnicima kod nas „nedodirljivi”. Prateći stare spise sa područja zapadne Evrope nalazimo, da se već u 13 veku pojavljuju raznorazne afere po manastirima. Prvu javnu podijumsku diskusiju sa temom „manastirski život, pro i kontra”, koja je bila dostupna javnosti srećemo 2005 godine. Organizovana je u Nemačkoj od strane evangelističke crkve u čast 500 godišnjice Luther-ovog odlaska u manastir. Pri tome iznenađuje, da je organizator dozvolio da je jedan od duhovnika veoma argumentovano dokazivao da manastirski život nije u skladu sa Hristovim učenjem.
Pogledajmo šta nam o tome veoma živopisno govori Hristos, u sedmoj knjizi „Jovanovo Veliko Evanđelje”:
1. Rekoše fariseji : „Gospode i Učitelju! Mnogo teškoća imamo da bi postigli unutrašnju životnu potpunost, ali isto tako bezbrojne prednosti dobijene iz tvojih zaista Božjih usta. Teškoće nas nisu obeshrabrile da svašta činimo što god nam Ti propišeš. Ako treba da se osakatimo i pod najvećim bolovima i za to smo spremni!”
2. Hristos odgovori: „To bi bila najveća ludost, jer ko hoće zaista da pobedi svog neprijatelja, taj mora da mu se suprotstavi na otvorenom polju a ne da se sakriva iza kojekakvih bedema, šančeva i zaštita. Kada neprijatelj vidi šančeve, sigurno je da će se na trenutak zaustaviti te će zaključiti da ovako ušančenom protivniku nije dorastao; zato će opkoliti zaštićenog protivnika, te će sa svih strana dovesti pojačanja. Kada se oseti dovoljno moćnim tada napada još uvek ušančenog protivnika te ga pobedi bez muke.
3. Zamislimo sada slučaj, da neprijatelj ušančenom protivniku ništa ne može naškoditi dokle god je ovaj ušančen iza dobrog bedema. No protivnik iz straha od jačeg neprijatelja nemože večito da čući u svom šancu. Jednom će napustiti zaštitni rov te će se pojaviti na otvorenom polju. Kako li će mu tada biti, kada ga negde pritajen neprijatelj iznenada napadne? Kažem vam, ova druga otvorena borba biće mu mnogo teža, nego da je odmah pri prvom napadu prihvatio borbu!
4. Sasvim prirodno je da se čovek svojom slobodnom voljom može povuči sasvim od sveta, kao pustinjaci sa brda Karmel i Sion, koji ne vide nikakvu ženu i koji se hrane slabo i bedno, korenjem, raznim jagodama, divljim medom, rogačem i slično. Često se uškope, i to zbog kraljevstva Božjeg, jer tada ne mogu doći u iskušenje da neki od Mojsijevih zakona ne povrede. Nemaju nikakvog vlasništva, napustili su roditelje, nemaju žene ni decu a nemaju ni svoju muškost. Stanuju u divljim planinskim pećinama i rupama da ih ne bi nadraživala lepota okolne prirode, ne druže se i ne govore međusobno kako ne bi došli u situaciju da se zbog komšije nerviraju.
5. Pod takvim krajnje glupo – atraktivnim uslovima života i pod takvim čuvanjem od mogućnosti da sretnu neki greh, naravno da se drže Mojsijevog zakona; ali na čiju korist i dobrotu? Kažem vam, sve to njima ništa ne koristi ali ni drugim ljudima! Bog je dao čoveku različite mogućnosti, sklonosti i sposobnosti ne zato da ih u nekoj ćeliji kao pustinjak prespava, več da po ispoljenoj Božjoj volji bude radan – aktivan i time da bude od koristi sebi i svom bližnjem.
6. Dakle Bog nikada nije rekao čoveku: ‘Osakati se i uškopi se da te ne bi meso žene nadražilo, i kako bi se sačuvao od kurvarstva i brakolomstva’, već je Bog rekao Adamu, kada mu je dao Evu za ženu: ‘idite, množite se i naselite zemlju!’ Kod Mojsija se kaže: ‘Ne čini preljubu i kurvarstvo, ne poželi žene bližnjega svoga i ne čini brakolomstva!’
7. Znači, čovek mora da bude u svetu aktivan – radan, da deluje i sasvim dobrovoljno da se odupre svim zlim iskušenjima. Na takav način on jača svoju dušu, tako da snaga Svetoga Duha sve više prožima dušu. Ako živimo život na način jedne lenje životinje, sa takvim življenjem čovek ne može niti da priđe istinitom i večnom životu, koji u sebi uslovljava najviše i potpuno razvijene delatnosti u svim, bezbrojno mnogim životnim slojevima i sferama.
8. Sasvim normalno je da takvi ljudi malo greše, isto kao što i kamen malo greši i da li je to neka zasluga kamenu ? Jednoga dana duša će da odloži - napusti svoje zakržljalo telo, šta će činiti u onostranom svetu u svojoj potpunoj slabosti, dosadašnjoj celokupnoj neaktivnosti i potpunoj zakržljalosti ?
9. Tamo će je stići raznorazne provere, koje treba da je pobude na punu i stvarnu životnu aktivnost, kako će moći sve te provere uspešno da obavi, kada se one obavljaju sa ovozemaljskim sposobnostima naše duše, koja je bila totalno neaktivna, umrtvljena i skoro nepostojeća. Kako da onostrano misli i čini kada je uvek bila prigušivana i učutkivana, jer šta duša (u onostranstvu) pomisli, to se kao u stvarnosti i ostvari.
10. Ovde (ovostrano) naša duša ima posla sa nevidljivim mislima i idejama sa kojima se lakše bori i zbog kojih mnogo ne brine; ali tamo gde misli i ideje postaju vidljiva realnost postavlja se pitanje: kako da se slaba duša bori sa svojim lično stvorenim svetom ? Kada več ovde (ovostrano) obična misao, na primer, na komšijinu mladu i lepu ženu, čoveka ispuni goreća strast, kako će mu biti kada onostrana misao o komšijinoj ženi se ostvari i to sasvim po njegovoj volji i u punoj stvarnosti iako samo prividno (dovoljna je samo trenutna pomisao na komšiju ili nešto drugo i on ili ono je več tu) ?!
11. Zato će tamo (onostrano) biti mnogo gore sa iskušenjima nego ovde (ovostrano). Šta će moći duša da učini da bi se oslobodila iz nemilosrdnog zarobljeništva svojevoljno stvorenih ličnih zabluda i strasti?
Ipak će tamo (onostrano) duša morati da bude mnogo samostalnija, kako bi mogla da se oslobodi svih vlastitih suludih misli, ideja i slika; jer ako ona sama, prva, ne započne sa radom na svom buđenju, nikakvu pomoć ne može očekivati niti od neposredne Božje milosti, niti od bilo kojih drugih duhova (Anđela , Arhanđela ….), kao što je to uostalom i ovde na zemlji najčešće slučaj.
12. Ko Boga ne traži ozbiljno, već se predaje zadovoljstvima ovoga sveta, taj će izgubiti Boga, i Bog mu neće dati znakova po kojima će moći da prepozna koliko je več daleko odstranio od Boga. Tek kada iz vlastite pobude i potrebe počne da traži Boga, Bog će početi da mu se približava i dozvoliće da onaj ko ga traži zaista i nađe, naravno pod uslovom da onaj ko traži, istinito i ozbiljno traži sa gorućom željom da nađe i spozna Boga.
13. Zato, takozvani pobožan zanos u sebi ne sadrži baš ničega i predamnom nema nikakvu vrednost”! (Izvod iz sedme knjige„Veliko Jovanovo Evanđelje” zapisano od strane Jakob Lorber-a, jl.GEJ.07.156)
sa poštovanjem
