U narednom tekstu, koji je uvod u siru temu (o tumacenju Biblije i nadahnutosti proroka), obradjeno je isto pitanje:

Ispravno razumevanje Božjih otkrivenja u Svetom pismu, kao jedan od bitnih pojmova verskog života, prvi je i osnovni uslov duhovnog razvoja svakog vernika. Osim uverenja da je Biblija Božja Reč, razumevanje njenih učenja zahteva i poznavanje uslova pod kojima je ova Sveta knjiga nastala, jer je delo više autora iz različitih vremena, koji su, i pored savršenstva Božjih otkrivenja, u ovo delo utisnuli i lični pečat, sazdan u zavisnosti od kulturnog nasleđa, obrazovanja i lične moći rasuđivanja o važnosti predmeta o kojima svedoče, dok je sama suština otkrivenja, kao Božanski pečat na Svetim Spisima, slobodna ne samo od moguće pogrešivosti grešne ljudske prirode, već i od prirodne ograničenosti stvorenog bića u odnosu na Božju svemoć.

Potvrda ovog stava (da je suština Biblijskih otkrivenja nenarušena) ima uporište upravo u Božjoj svemoći i nepromenljivom savršenstvu Njegovog karaktera, zasnovanom na bezgraničnoj ljubavi, iskazanoj već postojanjem stvorenih dela jer je zlo, kao drugi bitan činilac našeg sveta, suprotno dobru; ono, naime, deluje razorno. Stoga je, budući da je Bog Jedan, zaključak da uzročnik zla može biti samo stvoreno biće - neminovan. Drugim rečima: niko ne gradi da bi rušio, niti iz jednog izvora teče gorko i slatko već ili jedno, ili drugo; ili je tama, ili svetlost.

Budući da dokazivanje Božjeg postojanja i autentičnosti Biblije nije osnovni cilj studije, ove činjenice će biti predstavljene minimalno, tek da bi pažnja, u potpunosti, bila usmerena na osnovne teme, predstavljene naslovom.

Bog

Jedan od najrasprostranjenijih svedoka Božjeg postojanja jeste sama misao o tome, jer je stvoren um nemoćan da izmisli išta što nema ni najmanju osnovu u njemu samom ili delima koja ga okružuju. U to se svako može uveriti.

Drugi i još očigledniji dokaz Božjeg postojanja jeste zakon uzroka i posledice, jer je opšte poznato da ništa ne nastaje bez uzroka. Dakle, kao što nema dana bez Sunca, reke bez izvora, cvrkuta bez ptica, nema ni same tvari bez Tvorca. To je činjenica.

Po istom zakonu, posmatrajući Božja dela, zaključujemo da je u Njemu, kao Uzroku svega stvorenog, i izvor života i inteligencije - najviših vrednosti Univerzuma, čija jednocentričnost, kao jedini održiv sistem, svedoči da Bog može biti samo Jedan, jer sve mora poći iz jedne tačke. Po ovim - dobro poznatim činjenicama, zaključujemo da i prava religija mora biti Jednobožačka, što je jedan od odgovora na pitanje:

Zašto Biblija?

Kada smo, suočeni sa ovim nedvosmislenim činjenicama, osvedočeni u Božje postojanje, kao Jedinog i Svemogućeg Tvorca {jer On, Koji je stvorio vreme i prostor (dakle, ograničen svet), mora biti suprotan njima - Neograničen, Svemoćan}, pitanja koja se prirodno nameću jesu Njegova prisutnost i plan za čovečanstvo, kao i postojanje zla i njegovih strašnih posledica: smrti, bolesti i, uopšte, svih patnji. To su neka od pitanja na koja prava religija mora da pruži sveobuhvatan i primenljiv odgovor.

Pre svega, kada je reč o pravoj religiji, nakon opravdanog zaključka da problem smrtnosti, o čijoj prolaznosti svedoči strah od večnog gubitka života, mora biti rešen primenom njenih načela, stvaranje njene definicije iziskuje i potvrdu, što podrazumeva sklad sa Božjim otkrivenjem kroz savest i prirodu, koja, kao što smo videli, otkriva da je suština Božjeg bića ljubav i da On, kao Tvorac, Izvor života, inteligencije i svega dobrog, može biti samo Jedan dok je savest, kao čovekov vodič, sudija i kritičar (tzv. griža savesti) u pitanjima morala, dimenzija više; ona je živi Božji glas.

Ova Božja otkrivenja (kroz savest i prirodu), preduslov su za razumevanje svrhovitosti i sveobuhvatnosti prave religije jer ona, kao što znamo, nije dostupna svima. Naime, kako saznajemo iz Biblije, ali i na osnovu zdravog razuma i svesti o Božjoj bezgraničnoj ljubavi i pravednosti, problem smrtnosti svih kojima prava religija nije bila dostupna, rešen je prosudom njihovog odnosa prema glasu savesti (Rimljanima 2,12-15), uključujući i spremnost da se, kao i vernici, koji su bolje upoznati sa Božjim načelima, pokaju za svaki prestup savesti. Na taj način, Plan spasenja pokriva sva ljudska bića dok prava religija, u kojoj vernici imaju značajnu ulogu u sprovođenju Plana spasenja, koja ih, ujedno, sprema za budući život, u savršenom svetu, predstavlja veći i plodotvorniji podsticaj na pokajanje onih koji su prezreli Božji glas kroz savest. To je jedna od najznačajnijih svrha prave religije, koja se postiže višim i podsticajnijim otkrivenjem Božje ljubavi - kroz Njegovo Utelovljenje u ljudsku prirodu, savršeno primeran život i smrt radi otkupa i spasenja čoveka.

Sledeće obeležje prave religije, koje nalazi sklad i potvrdu u svima poznatoj prirodi, jeste zakonitost. Naime, kao što se sva priroda podvrgava brojnim zakonima, bez kojih ne bi bilo reda i života, tako i prava religija, iz istih razloga, mora da bude zasnovana na večnom i nepromenljivom zakonu, u njenoj oblasti - Moralnom. Od svih knjiga koje nose epitet svetinje, samo je Biblija zasnovana upravo na jednostavnom, sveobuhvatnom i očigledno nepromenljivom Zakonu, savršeno usklađenom sa zdravom savešću i razumom. Savršenstvo ovog Zakona, izraženog u vidu Deset zapovesti, koje čovek nema u svom iskustvu, jer smo svi, izuzev Spasitelja, rođeni sa grešnom prirodom, jedan je od dva Božanska pečata Svetog pisma.

Drugi nesumnjivo Božanski pečat Biblije, jesu brojna i nedvosmislena proročanstva, od kojih je najveći broj ispunjen, dok su ostala uslovna ili se odnose na ostatak vremena do skorog Božjeg Dolaska, kao i na vreme Hiljadugodišnjeg suda za nepokajane grešnike i konačno uništenje greha i svih nepokajanih grešnika iz svih vremena, koji će, u posebnom vaskrsenju, ustati da se suoče sa posledicama pogrešnog izbora (Otkrivenje, 20. pogl.).

Naredna karakteristika prave religije je njena starost, koja mora biti najveća, što Hrišćanska religija takođe ispunjava jer iako Biblija, kako se smatra, nije najstarija religijska knjiga, njeni potvrđeni izveštaji svedoče o usmenom predanju Spasonosne nauke već od čovekovog pada u greh i smrtno stanje a vredi pomenuti i nepromenljivost suštinski važnih učenja, koja su njeni pisci beležili i zastupali u rasponu od oko 1600 godina dok je Sam Hristos, iako Prezren i Pogubljen kao najveći zločinac, prorekao da će se Spasonosna nauka propovedati do kraja vremena milosti (Matej 24,14), čemu i sami prisustvujemo.

To su, ukratko, osnovni odgovori na pitanje: Zašto Biblija.

Prava religija je, u odredjenom smislu (Bozjim otkrivenjem kroz dela prirode, savest, nadahnuca i prosvetljenje razuma), i ponudjena svima samo sto mnogi to ne znaju. Naime, kao sto je receno (u uvodnim tekstovima), Plan spasenja, koji je sustina prave religije, ne obuhvata samo one koji su informisani o njemu već i sve koji za Hrista nisu čuli ali su bili verni zdravoj savesti i razumu, kajuci se, pritom, za sve prestupe.

Ovo je pomenuti deo teksta:

„...problem smrtnosti svih kojima prava religija nije bila dostupna, rešen je prosudom njihovog odnosa prema glasu savesti (Rimljanima 2,12-15), uključujući i spremnost da se, kao i vernici, koji su bolje upoznati sa Božjim načelima, pokaju za svaki prestup savesti. Na taj način, Plan spasenja pokriva sva ljudska bića dok prava religija, u kojoj vernici imaju značajnu ulogu u sprovođenju Plana spasenja, koja ih, ujedno, sprema za budući život, u savršenom svetu, predstavlja veći i plodotvorniji podsticaj na pokajanje onih koji su prezreli Božji glas kroz savest. To je jedna od najznačajnijih svrha prave religije, koja se postiže višim i podsticajnijim otkrivenjem Božje ljubavi - kroz Njegovo Utelovljenje u ljudsku prirodu, savršeno primeran život i smrt radi otkupa i spasenja čoveka.”

Dakle, poznavanje Plana spasenja nije neophodno u svim slučajevima (pod uslovom da nismo imali pravu priliku da ga upoznamo) te nije ni bio dostupan svima (delimicno i zbog udela Crkve, koja ga, zbog nedoslednosti nacelima, nije ispunila), zbog čega, između mnogih religija, svakako vredi znati kako naći pravu.