5. Даља погрешка спиритиста је њихова вера да се душе покојних могу по вољи јављати људима и давати одговоре на њихову љубопитљивост. Јављање пророка Мојсија и Илије на Тавору, као и јављање духа Самуиловог Саулу, изузетне су појаве у Светом писму с циљем да покажу да је Исус Христос Господ живих и мртвих и да није против Закона и Пророка, као што су говорили фарисеји (Јов. 9,10). Јављање духа Самуиловог допуштено је да изобличи грех Саулов, одступања од Бога и обраћања жени „с врачарским духом”. У том истом смислу треба схватити јављања душа упокојених о којима се говори у Житијама Светих. Овајављања су „искључиви случајеви који су се догодили по особитом Божјем благоволењу према Његовим избраницима”.[13] И према учењу Светих отаца, немогуће је да се душе покојника јављају по вољи и жељи живих. Свети Јован Златоуст вели: „Није могуће овуда блудити души која се већ одселила од тела”, јер је „Бог за душама умрлих запро врата вечности и ниједној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио дозволом да може шкодити и варати људе”.[14] Зато је јасно да се на спиритистичким сеансама јављају демони, као што вели Блажени Августин: „Никаква моћ ђаволска, никакво заклињање не може дозвати душе умрлих, и отуда, се јављају не душе умрлих, него демони”.[15]



6. Спиритисти греше и у томе што знају да њихови духови износе више пута лажи, а затим наредбе које су у моралном погледу недопустиве. Или као што каже проф. Титов да њихови духови могу побуђивати људе на преступе и мистифицирати оне који их из простог љубопитства изазивају... Осим тога, привидна откривења духова и њихови зли савети често су доводили до ослабљења морала, растројства начела породичног живота и сваковрсних злочина„.[16] Многи спиритисти, по наређењу духова побратиме се и посестриме (што Црква забрањује), ”духовно се везују„, као што они веле, али се често те ”духовне„ везе завршавају телесно, блудом и другим гресима. Разуме се само по себи да би то било немогуће кад би та наређења долазила од Духа Светог, анђела, или душа Светих.

И у погледу телесног здравља, дуже бављење спиритизмом има тешке последице ”растројавајући нервни систем учесника сеансе, изнурује здравље, каткад води самоубиству и лудилу„.[17] То је примећено још пре више од сто година, кад је бављење спиритизмом узело маха у Америци, те су многи грађани својим представкама указивали властима ”да занимање спиритизмом показује штетан уплив на физички састав и морални карактер народа„. Заиста, како даље вели проф. Титов: ”Није могуће у исто доба бити веран хришћанству и занимати се спиритизмом„.[18] Поготово што многи спиритисти верују у реинкарнацију, тј. поновно рађање у другом телу, и долазак на свет уколико у овом животу на земљи не остваре спасење.



7. Спиритисти су доспели до ових погрешних схватања и удаљили се од Цркве већином покренути гордошћу. Преластили су се жељом да мимо Цркве, мимо свештенства, имају непосредну везу са небеским светим, Духом Светим, анђелима, апостолима и душама покојника кад год зажеле. Слично Монтану који је из прекомерне жеље за првенством потчинио себе противнику (ђаволу), и лажним пророцима који, како вели Јерма, уздижу себе и желе да имају првенство, тако и ови из сујете сматрају себе изабраницима Божјим, духовним људима којима је спасење осигурано. Свакако да се тим путем не може доћи Богу, ”јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат„ (1 Петр. 5,5). Какво се добро може наћи код оног коме се Бог противи?

Но морамо признати да у томе што су ови људи напустили ”извор воде живе, и ископали себи студенце испроваљиване који не могу да држе воду„ (Јер. 2, 13), има кривице и до нас свештеника. Својим лакомисленим поступцима, прекомерном бригом за ствари овог света делујемо саблажњиво на верне да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Велики део кривице да једна таква личност као што је био Тертулијан скрене у монтанизам, имали су савремени недостаци црквеног живота, поготово свештенство. ”0н је горко иронисао да су апостоли зато основали Цркву да би се епископи користили црквеним приходима пажљиво се ограђујући од било каквих опасности са стране римске власти„.[19] И Оригенове критике ондашњих прилика су беспоштедне. Уместо да будемо свима слуге за спасење, ”ми или не схватајући шта хоће Исус својом науком, или презирући толике савете Спаситељеве, такви смо да понекад превазилазимо сујетом и рђаве кнезове незнабожаца...„[20] Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас, верне који желе пунији, интензивнији религиозни живот, препуштамо саме себи. Завршимо богослужење, или другу свештену радњу, на застарелом, неразумљивом језику, не проговоривши ни речи објашњења прочитаног Светог писма, или кога православног учења, повлачимо се у стан, својој породици. Верни остаје сам са проблемима своје вере, без еванђелског одговора на питања која им постављају разни сектанти, или атеисти. Нити их као добри пастири водимо на добру пашу еванђелске науке, нити будно стражаримо над својом и њиховом вером да одмах приметимо долазак непријатеља, укажемо на њега и његово криво учење, на шта смо се заклели приликом рукоположења. И кад нас упитају, одговарамо с досадом и суво: ”Не слушај их, то сујеретици, или безбожници!„ без изношења разлога и озбиљнијег објашњења. Без свега онога што је вернима давао богомољачки покрет, није чудо да они које све то озбиљније интересује потраже објашњење од суботара, адвентиста, спиритиста. Или наставе да падају све ниже и ниже у најпримитивнију побожност, која не може дати одговор ни себи, ни другима о својој вери ни на најпростија питања, а камоли она која проналазе и постављају извежбани противници. Корак у безверје одатле је кратак.



Не заборавимо да смо дужни да своју веру, не намећући је, проповедамо речима и у време и невреме, а хришћанским животом свагда. Јер нас Часни крст, свете Тајне и припадност православљу не спасавају механички. Потребна је жива вера која кроз љубав дејствује (Гал.5,6).



”НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ„, Београд 1998”

Serbos, u tekstu kaže da je Isus bog mrtvih i živih („...изузетне су појаве у Светом писму с циљем да покажу да је Исус Христос Господ живих и мртвих и да није против Закона и Пророка, као што су говорили фарисеји (Јов. 9,10).” ). Na nekoliko mesta piše da je Bog, Bog živih a ne mrtvih (gde se obraca sa „Ja sam Bog otaca vasih...” a to se u principu misli na to da su Jakov, Avram i Isak još uvek živi, odnosno da su uzneseni na nebo („i bi pribran k narodu svome). Zato sam ti navela i reference. Iskreno, malo sam se zanela pa skrenula sa glavne teme a to što sam totalno nejasna kada pišem, ne znam ni sama objasniti. Sve ocekujem da će neko već znati na šta mislim :o)))
...

Ja mislim da se u ovom djelu radi o tome da je Isus dosao da se kroz njega spase sav narod i onaj mimo zakona (znaci ne judejski, do Isusa mrtvi narod)

Isus je govorio u metaforama, pa treba biti jako oprezan u tumacenju. To mi se ne svidja kod rotestanata sto sebi svako uzima za pravo da tumaci Sv. Pismo.

Za Sv. Apostola Petra:
Pa ispuni se pismo i kod Sv. Apostola Petra. Sazida Gospod crkvu na petru. Petar je mnogo propovjedao u Judeji i bliskom istoku, i sazida crkvu gospod na njemu, a onda ode da propovjeda rimljanima, a oni ga uhvatise ubise, i sazidase hram na njemu...
To je isto kad gospod prica u metafori za Vinogradare i platu, a neko shvati da je plata ovozemaljska, ili kako su judejci shvatili da je Gospod Car Judejski, i da treba da bude Car ovozemaljski, pa vidjevsi Ga u prnjama i na magaretu ne shvatise da on nije car od ocoga svijeta.

”