21. Јединство бића Божјег



Бескрајан, вечан, апсолутан, свесавршен бићем Бог је, уисто време, Један и Једини. Друкчије и не може бити. Јер кад би поред Бога постојао још неко раван Њему, онда Он не би био бескрајан већ крајан, не би био апсолутан већ релативан, не би био свесавршен већ полусавршен, не би био безграничан већ ограничен. Једном речју: Он не би био Бог. Јер „ако Бог није Један, онда не постоји”.[1] Оличавајући сва савршенства у њиховој безграничној реалности, Бог мора бити један. „Јер Бог, ако je савршен, не може бити него jeдан”.[2] Сам појам о апсолутном неминовно претпоставља и појам о једном. Јер апсолутно биће је тиме апсолутно што је једно, пошто два или више апсолута не могу постојати а да не престану бити апсолутни. Другим речима, два или много богова не могу постојати. „Бог је савршен, вели свети Дамаскин, и без недостатка и у доброти, и у премудрости, и у сили, беспочетан, бесконачан, вечан, неограничен; просто речено: савршен у свему (κατά πάντα). Ако се дакле допусти лостојање многих богова, мораће се признати разлика међу њима многима. Јер ако међу њима нема разлике, онда нису многи већ један; ако пак постоји разлика међу њима, где је, онда, савршенство (ή τελειότης)? Јер ако недостатка савр­шенства буде или у доброти, или у сили, или у премудро­сти, или у времену, или у месту — тада неће бити ни Бога. Али истоветност (ή ταυτότης) у свему показује пре једног Бога, а не многе. Сем тога, када би било много богова, како би се очувала неограниченост? Јер где би био један, тамо не би био други... Дакле, један је Бог, савршен, неограничен, творац света, одржилац и управитељ, изнад и испред сваког савршенства (ύπερτελής και προτέλειος”.[3]

Вера у јединство Божанства основна је догма Светог Откривења. Јер први знак истинског богопоштовања јесте: веровати и исповедати да је Бог Један и Једини (εις και μόνος).[4] Ту догматску истину божанског Откривења васељенска Црква је изразила почетним речима Символа вере: Верую во единаго Бога (Πιστεύω είς ενά Θεόν). Α пре тога она се налази у свима символима помесних цркава,[5] и у вероисповедањима светих Отаца и Учитеља Цркве.[6]

Основна божанска истина старозаветног Откривења јесте вера у једног и јединог истинитог Бога и Господа. Она је душа свих осталих старозаветних истина, и оне су њоме и због ње истините и божанске. Избраништво Израшьа и састоји се у држању и чувању богооткривене вере у једног јединог Бога и Господа. Јехова је не само врховни Бог, Бог над боговима,[7] него и један једини и истинити Бог: Увеси и обратишися умомъ, яко Господь Богъ твой сей Богь на небеси гopе) и на земли долу, и несть разве его.[8] Истину о једном и једином истинитом Богу и захтев да се верује у Њега као таквог садржи прва од Десет заповести, које је сам Бог предао пророку Мојсеју: Азъ есмь Господь Богь твой,... да не будуть тебй бози инш разве мене.[9] Стога касније боговидац Mojcej говори народу: Слыши Израилю: Господь Богь Гос­подь единъ есть.[10] Величајући превасходство једног и јединог истинитог Бога над лажним назнабожачким боговима, надахнути псалмопевац кличе Богу живом и истинитом: Несть подобенъ тебе въ бозехъ, Господи, и несть по деломъ твоимъ... Яко велiй еси ты и творяй чудеса, ты еси Богъ единъ.[11] Устима богонадахнутог Исаије сам Бог Саваот гово­ри: Азъ Господь Богъ и несть разве мене еще Бога:[12] азъ пер­вый и азъ по сихъ, кромъ мене несть Бога;[13] прежде мене не бысть инъ Богъ, и по мне не будетъ;[14] азъ Богъ, и несть разве мене спасаяй.[15]

dalje:
http://svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavn eCrkve22.htm