SerbosBL
10. јун 2009. у 07.08
Верујемо као што смо научени да верујемо у тако називану и у самој ствари такву, то јест Свету, васељенску, апостолску Цркву, која обухвата све и свуда ма ко они били који верују у Христа који сада, налазећи се у земаљском животу, нису још обитавали у небеској отаџбини. Али никако не мешамо Цркву војујућу са Црквом која је достигла отаџбину, само зато како мисле неки од јеретика, што и ова и она постоји; што оне обе сачињавају као два стада једног Првопастира Бога и што се освећују једним Светим Духом. Такво мешање истих неумесно је и немогуће, јер једна се бори и налази се још на путу, а друга већ слави победу, достигла је отаџбину и добила је награду, што ће бити са свом васељенском Црквом. Како је човек потчињен смрти и како не може бити стална глава Цркве; то сам наш Господ Исус Христос, као Глава, држећи кормило управљања Црквом, управља њом посредством Светих Отаца. Зато је Дух Свети поставио у појединим Црквама законито основаним и које се по закону састоје из чланова: епископе као управитеље, пастире, главе и началнике, који су такви не по злоупотреби, већ по закону, показујући у овим пастирима лик Началника и Савршитеља нашег спасења, да би заједнице верних под том управом достигле силу Његову. Како су међу осталим безбожним мишљењима јеретици и то тврдили да су обичан свештеник и архијереј једнаки међу собом, да се може бити и без архијереја, да неколико свештеника могу управљати Црквом, да свештеника може рукоположити не само архијереј, већ и свештеник, и да неколико свештеника могу рукоположити архијереја, и што разглашавају да источна Црква дели с њима ову заблуду; то ми сходно мишљењу које одавно влада у источној Цркви, тврдимо да је звање епископа тако потребно у Цркви, да без њега не може ни Црква Црквом бити, већ ни називати се.
Јер је епископ као наследник Апостола рукополагањем и призивањем Светог Духа добивши наследно дану му од Бога власт да разрешује и веже, живи лик Бога на земљи, по свештенодејственој сили Духа Светог, обилни извор свих тајни васељенске Цркве, кроз које добијамо спасење. Ми тврдимо да је епископ толико потребан Цркви колико дисање за човека и Сунце за свет. Према томе неки лепо говоре у похвалу архијерејског чина: „Што је Бог у Цркви прворођених на небесима и Сунце у свету, - то је сваки архијереј у својој појединој Цркви; тако да се њиме паства просвећује, загрева и постаје храм Божји”. Да је велика тајна и звање епископа до нас дошло путем наслеђа, то је очигледно. Господ који је обећао да ће бити с нама довека, премда се налази и под другим видом, пребива и сједињује се са нама посредством светих тајни, којих је први вршилац и свештенодејствитељ по сили Духа управо епископ, и не допушта нам да паднемо у јерес. Зато Свети Јован Дамаскин говори у свом четвртом писму Африканцима да је Црква васељенска уопште била поверена епископима; да се (епископи) као Петрови наследници сматрају: у Риму Климент први епископ, у Антиохији Еводије, у Александрији Марко; да је Свети Андреј поставио на престо у Цариграду Стахија; да је у великом светом граду Јерусалиму Господ поставио Јакова за епископа после кога је био други епископ, а после њега опет други, и тако све до нашег доба. Зато назива и Тертулијан у писму Папијану све епископе наследницима Апостола. О њиховом наследству, апостолском достојанству власти сведочи исто тако и Јевсевије Памфил (Кесаријски) и многи од Отаца које би било излишно набрајати, а тако исто општи и древни обичај васељенске Цркве. Исто тако је очевидно да се чин епископа разликује од чина обичног свештеника. Јер свештеника рукополаже епископ, а епископа не рукополажу свештеници, већ по апостолском правилу два или три архијереја. Осим тога свештеника бира епископ, а архијереја не бирају свештеници или презвитери, и не световна (мирска) власт, већ сабор веће Цркве онога краја где се налази град за који се одређује епископ који се има рукополагати, или макар сабор оне области где треба епископ. Понекад уосталом бира и читав град али не просто, већ избор свој подноси сабору; ако се нађе да одговара правилима, то изабраног производе помоћу епископског рукополагања, кроз призивање Светог Духа. Осим тога свештеник добија власт и благодат свештенства само за себе, епископ пак предаје ову другима. Први, примивши од епископа свештенство савршава само свето крштење са молитвама, приноси бескрвну Жртву, раздаје народу свето Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, помазује крштене светим миром, венчава оне који благочестиво и по закону ступају у брак, моли се за болеснике, за спасење и да сви људи дођу до познаша истине, а понајвише за опраштање и отпуштење грехова православнима, живима и уснулим, и најпосле пошто се он одликује знањем и врлинама, то по власти датом му од епископа поучава оне међу православнима који њему долазе показујући им пут да задобију Царство небеско, и постаје проповедник светог Јеванђеља. Али архијереј, осим тога што свршава све ово (јер је он као што је речено по сили Светог Духа), сам искључиво свршава освећење мира; њему је једином дато посвећивање у све степене и дужности црквене; он нарочито и по преимућству има власт да веже и разрешује и да чини по заповести Господњој суд пријатан Богу; он проповеда свето Јеванђеље и утврђује православне у вери, а непокорне као незнабошце и царинике одлучује од Цркве и своју душу полаже за овце. Одасвуда се открива непобитна разлика између епископа и обичног свештеника, а уједно и то да осим њега могу сви у свету свештеници напасати Цркву Божију и савршено њом управљати. Али, праведно је приметио један од Отаца да није лако наћи међу јеретицима човека разборита; јер остављајући Цркву оставља и њих Дух Свети, и у њима не остаје ни знање ни светлост, већ тама и заслепљеност. Јер ако то не би било с њима, то они не би одбацивали оно што је најочевидније, какво је на пример заиста велико тајинство епископима, о коме говори Писмо, спомиње црквена историја и списи светих, и које је увек признавала и исповедала сва васељенска Црква.
