Reumatoidni artritis je hronična, progresivna, sistemska zapaljenska bolest, koja prvenstveno napada zglobove. Bolest najčešće napada zglobove šaka i stopala, ali može biti zahvaćen bilo koji zglob uključujući i kičmeni stub.
Uzrok reumatoidnog artritisa nije poznat i za sada se smatra da nastaje kao posledica genetske predispozicije i infekcije, ali se ne isključuje i određena uloga hormona i izloženost stresu. Pripada grupi autoimunih oboljenja, što znači da iz nekog, za sada neutvrđenog razloga, naš imuni sistem napada i uništava sam sebe. Iako se uglavnom javlja u starijem životnom dobu, od juvenilnog idiopatskog artritisa (koji je po određenim osobinama sličan reumatoidnom artritisu) obolevaju i deca. Kod mladih žena ponekad se početak bolesti vezuje za prethodnu stresnu situaciju, jaku infekciju, porođaj ili pobačaj.

TERAPIJA I LEČENJE
Reumatolozi, koji se bave terapijom reumatoidnog artritisa, generalno nisu zadovoljni dosadašnjim načinom lečenja. Osnovni cilj jeste da se bolesniku ublaže svakodnevni bolovi, da se zaustavi dalja progresija bolesti i održi funkcionalnost koštano-zglobnog sistema. Sa lečenjem bi trebalo započeti što ranije. Bazičnu terapiju čine takozvani bolest-modifikujući lekovi (BML). Lek prvog izbora je svakako metotreksat, a koriste se i antimalarici, sulfasalazin, soli zlata, itd. Svi ti lekovi su u izvesnoj meri opasni za organizam i dugotrajno uzimanje povećava rizik od neželjenih dejstava. Zbog toga je potrebna dobra saradnja lekara i pacijenta i redovno praćenje, kako pozitivnih tako i eventualnih neželjenih efekata primenjene terapije. Sastavni deo terapije čine i analgetici (paracetamol) i nesteroidni antiinflamatorni lekovi (meloksikam, diklofenak, nimesulid). U poslednjih desetak godina aktuelna je biološka terapija, a to su lekovi koji direktno deluju na imunološki sistem (T i B limfocite). Za sada daju zadovoljavajuće rezultate, mada i tu postoje velike razlike u terapijskom odgovoru svakog pacijenta ponaosob. U visokorazvijenim zemljama ovi lekovi se nalaze na pozitivnoj listi, jer su veoma skupi, ali je procenjeno da je isplativije uložiti u aktivno lečenje obolelih nego kasnije socijalno zbrinjavanje osoba sa ispoljenim invaliditetom. U našoj zemlji zdravstveni fond odobrava sredstva samo za obolelu decu i manji broj odraslih bolesnika, ali postoje indicije da će u budućnosti taj broj biti veći.

Generalno, prognoza bolesti je nepovoljna. Pritom se ne misli na smrtni ishod, već na nemogućnost obavljanja svakodnevnih poslova i potrebu za tuđom negom i pomoći. Ono što se često sreće u svakodnevnoj lekarskoj praksi je da mnogi pacijenti samoinicijativno prekidaju sa uzimanjem lekova, neki jer se plaše neželjenih efekata, neki jer im primenom terapije bude bolje i smatraju da im lek više nije potreban, a nažalost, ima i onih koji nisu u materijalnoj mogućnosti da nabave određeni lek.
Zbog toga je veoma važno da se između lekara reumatologa i bolesnika uspostavi dobar odnos zasnovan na poverenju. Lekar je dužan da primeni najsavremeniju dostupnu terapiju, da bude uz svog pacijenta, objasni koliko je važno da uzima redovno lekove i da svakodnevno vežba, i da mu pruži volju da istraje u lečenju, koje je doživotno. Najbolji rezultati se postižu upravo kod onih bolesnika gde je ostvarena saradnja lekara opšte prakse, reumatologa, fizijatra, dijetetičara, fizioterapeuta i socijalnog radnika, a sve to uz podršku i ljubav porodice obolelog.

ZDRAVA ISHRANA POMAŽE
Prema nekim istraživanjima, odgovarajući način ishrane može da pomogne. Tu se prvenstveno misli na izbegavanje mesa, jaja, citrusa, belog šećera i kofeina, a forsiranje ribljeg ulja, integralnog pirinča, lisnatog povrća, voća tipa trešnji ili ananasa i žitarica. Trebalo bi težiti idealnoj telesnoj masi. Pušenje je zabranjeno. Oboleli od reumatoidnog artritisa ne bi smeli da se bave poslovima koji se obavljaju u vlažnim i neprovetrenim prostorijama. Žene u reproduktivnom periodu bi trebalo da u zavisnosti od aktivnosti bolesti planiraju trudnoću.