sve zavisi ko je kakve crece u kom stadijumu je otkrivena leukemija i koja vrsta leukemije,to što ona ide na transfuziju krvi to neznaci da je neizlecivo,ja sam jedna od izlecenih od leukemije i sad sam dobro pa dajte podrsku oboleloj osobi,netreba gubiti nadu bolesnoj osobi želim sto brzi oporavak

tugo,šta je zivot..

ne treba se predati brojanju dana i kad će umreti nego se aktivirajte da joj olaksate sa obavezama i da trazite pomoć sa vise strana.

ako ona ne vidi razlog i svrhu zašto da živi, pored toga sto ima decu koja se još nisu nisu osamostalila (gde ćeš većeg razloga od tog), zaista je u velikom bedaku.

možda neki psiholog/psihijatar ne bi joj skodio.

kada sam ja ove godine saznala da imam tumor na mozgu, najpre sam bila uzasno šokirana, jer nisam mogla da verujem da će mene u zivotu ikada bilo kakav tumor da snadje (plus sto u mojoj rodbini niko nije imao tumore i kancere), a kamoli tako nešto na mozgu.
nisam imala pojma šta znaci to, a nisam imala ni simptome, osim jedne noćikad sam pala u nesvest...
kada sam se pribrala od šoka (najpre sam imala ideju da ne idem na operaciju, jer mi je sama ideja da mi neko otvara glavu i operise mozak bila uzasna, i mislila sam kako ću ostati intelektualni invalid i sl. posle toga) rekla sam sebi da želim još da živim, da je još rano da umrem i sl. i da još mnogo toga ima u životu što nisam doživela.

da stvar u početku bude gora, u zgradi u kojoj sam živela 5 ljudi je za 5 godina umrlo od raka mozga, pa sam razmišljala šta može biti uzrok tolikoj koincidenciji.

ali zaista ni u jednom trenutku nisam pozelela da umrem.