Dijagnoza enureze se postavlja ako se nekontrolisano mokrenje javlja redovno (barem dvaput nedeljno) tokom dužeg perioda (par meseci).

Enureza se deli na primarnu i sekundarnu . Primarna enureza je naziv za nekontrolisano mokrenje kod deteta koje nikad nije uspostavilo kontrolu mokrenja. Sekundarna enureza još se naziva regresijska, a nastaje naknadno, nakon što je neko vreme postojala kontrola mokrenja. Najčešće se javlja u dobi od 5-8 godina.

Prognoza enureze je povoljna jer ona u velikoj većini slučajeva prestaje tokom odrastanja, odnosno, deca je prerastu. Potrebno je mnogo strpljenja s roditeljima koji su obično vrlo zabrinuti.

Dijagnoza

U dijagnostici neophodno je isključiti organska oboljenja urotrakta i centralnog nervnog sistema. Potrebno je i urodinamsko ispitivanje.

Lečenje
U terapiji primenjuje se dijetetski režim, trening bešike, psiho i farmakoterapija. Ukoliko se ne postigne uspeh, naročito ako se radi o dugotrajnoj enurezi, lečenje se sprovodi alarmnim uređajima, lekovima i psihoterapijom. Posebni alarmni uređaj, tzv. „bedwetting alarm”, se uključuje nakon što počne mokrenje i tako budi dete. Dete spava na posebnoj podlozi koja se oglašava zvučnim signalom kad se nakvasi. Ova metoda uči dete da reaguje na punu bešiku, a deluje po principu izazivanja uslovnog refleksa.

Lekovi koji se danas koriste su imipramin (antidepresiv) i DDAVP (sintetski antidiuretski hormon, dezamino-D-arginin-vazopresin;). Ovi lekovi deluju samo dok ih dete uzima. Imaju i nuspojave pa se nikako ne bi smeli uzimati bez preporuke lekara i pregleda deteta. Koriste se kad nijedna druga terapija nije uspešna ili u posebnim situacijama, kad npr. dete spava kod nekog drugog ili ide na izlet, ekskurziju.

Psihoterapija može se sprovoditi individualno ili porodično, a preporučuje se kad dete ima dodatnih emocionalnih problema, nedostatak samopouzdanja i slabiji društveni kontakt.

U odnosu sa detetom treba se pridržavati: ne kriviti dete niti mu nametati grižu savesti zbog mokrenja u krevetu, dete se zbog toga ne sme kažnjavati, a treba osigurati da ga niko zbog toga ne ponižava i sramoti, roditelji mlađe dece mogu zajedno s njima voditi dnevnik mokrenja i nagrađivati ih za svaku suvu noć nekom malom, simboličnom nagradom, nakon poslednjeg obroka uzetog pre spavanja dete ne bi smelo da unosi tečnost, dete treba da mokri neposredno pre spavanja, dete treba da pokuša da poveća razmak između mokrenja tokom dana kako bi se mokraćna bešika proširila i kako bi naučilo da zadrži mokraću preko noći.

S obzirom da se ne desava nocu nego samo uvece, treba pratiti šta se desava da izazove to mokrenje.
Najverovatnije da nije nikakav fizicki uzrok nego psihicke prirode.
Malo vise razgovora i obracanje paznje i biće u redu.

Lično mislim da dijete samo treba malo cesce pitati da li treba piskiti. Djeca se jednostavno zaigraju, ići piskiti im je gubljenje vremena i eto tako se desi mala nezgoda koja naravno roditelje odmah zabrine.
Ja bih kao majka tako pokusala. Mislim da to nije nikakav problem dok je dijete nocu suho.