Možda zvuci surovo i hladno,znam,
ali tu su i staracki domovi koji imaju strucno medicinsko osoblje i 24h negu.
Šta da ti kažem,
možda ako uspes da vidis sa doktorkom da mu salju negovateljicu(medicinski strucnu),s obzirom da ti je i majka stara i narusenog zdravlja,ali to ti nije dugorocno rešenje.

Ne znam u kom gradu u Srbiji žive tvoji roditelji, al svakako najbolje rešenje za oboje (na prvom mestu za tvoju majku) je da ode u dom penzionera. I tvoja majka pretpostavljam da nije bas mlada, i ako se i njoj narusi zdravlje šta ćeš onda. Price o tome da uzmes neku ženu, hm... Ja sam imala slično iskustvo, moja majka nije bila dementna, već samo nepokretna i tri godine sam se sita naplacala i nadonosila poklona i nikad dosta i nikad zadovoljne, stalno ti nabijaju grizu savesti kako su uradile ovo ili ono, a ti dresi kesu...
Zato je dom najispravnije rešenje, pa lepo mesecno placas i znaš šta placas, redovne obroke, lekare, medicinske sestre i negovateljice. Ukoliko je neki bolji dom drustveni zivot je odličan, pozorisne predstave, filmske projekcije, koncerti, razne priredbe koje sami penzioneri organizuju. U početku će i mami biti teško, al vremenom i ona će se navici, biće joj lakse, pa ne ide u zatvor , može ga obilaziti kad god pozeli, može mu odnositi hranu koju on voli da mu ona spremi, da ga izvede kad pozeli. Ti nećeš brinuti šta se desava kad nisi u Srbiji, a recimo tvoja mama ima prehladu i mora da miruje par dana. U svakom slučaju, sve najbolje vam želim. A što se demencije , a što se demencije tiče ima lek koji se zove TANAKAN, ili neki drugi na bazi ginko biloba, al konsultuj se sa lekarom

Ajde probacu da pomognem, jer smo se sa istim problemom borili i borimo 5-6 godina.
Moja baka koja ima 82 godine poslednjih godina ima demenciju ili po nalazima nekih lekara alchajmerovu bolest, po nekima je to isto po nekima nije. U početku je pocela da zaboravlja imena, da bude ljuta namrgodjena, negativna, ponekad i agresivna, pa je onda pocelo da se desava da izgubi zaluta u poznatom kraju, ne gleda kad prelazi ulicu, pa je pocela djubre kroz prozor da baca. Kap koja je prelila casu je bilo kad je komsija nasao u 2 ujutru na -3 ispred zgrade u spavacici u papucama.

Isli smo kod raznih lekara privatnih državnih profesora, vma, skener glave sve sve. Nazalost demencija nema leka, degenerativna bolest, koja u početnim stadijumima nekim lekovima može da se samo uspori.Posteni lekari to i odmah kažu, dok ovi drugi nude sve i svasta za pare.Zalosno je kako poslednji stadijum te bolesti izgleda, nema kontrole mokrenja velike nuzde, ne znaju sami da se obuku, nesposobni su za bilo kakvu smislenu komunikaciju.

U pecetku smo angazovali komsije da je obilaze, kupuju ju, a mi smo spremali i donosili hranu, onda smo uzeli ženu koja je 8 sati dnevno brinula o njoj,u poslednjoj fazi kad joj je bila potrebna 24h nege seli smo i razmislili, organizovati 3 žene po 8 sati, je strahovito skupo, opredelili smo se za privatni staracki dom, jako puno obilazili raspitivali se od prijatelja rodjaka i na kraju izabrali, skupo jeste, ali je i kvalitetno rešenje dom agape i zasada smo zadovoljni. Ono sto je najbitnije nemamo vise brigu da joj se nešto ne desi, da li je najbolje rešenje, nije, ali u trenutnim okolnostima to po nasoj proceni najbolje. Jeste teska odluka i izbegavali smo je do samog kraja, ali na kraju kad vise neje bilo ibora...

Mi smo prošli tu istu situaciju sa bakom moga supruga. Bilo je STRAHOVITO teško, neću da te lažem. Bolest je trajala gotovo 5 godina i svi smo već bili na ivici svih snaga. To je toliko porazavajuca i ponizavajuca bolest i za bolesnika i za sve oko njega. Ne mogu ni da zamislim kako se osjecas, jer ja sam svaki put izalzila placuci iz njihovog doma. baka je prve tri godine bila podnosljiva, pomalo agresivna, ali promjenom milion razlicitih ljekova nekako smo je drzali „pod kontrolom”. treće godine njene bolesti razbolio se i deda, on samo nije mogao vise da hoda, ali je nazalost bio svjestan svega i onda samo plakao gledajuci ih oboje u kakvom su stanju.
Kakav savjet mogu da ti dam? Prihvatite to ponasanje kao dio bolesti i nemojte vise da ga poredite sa onim kakav je bio. On, nazalost, nikada vise neće da bude covjek koji je bio, koliko god to bolno bilo.Zbog tog stanja on velikog broja stvari iz sadasnjosti neće ni biti svjestan, i najvaznije je da ima fizicku njegu adkvatnu- da je suv, cist, okupan,posteljina u kojoj spava oprana...
Najviše pomoći u svakom smislu će trebati baki, tvojoj mami. I nastojte da se organizujete onako kako je njoj ugodno, pa makar to i ne bilo bas najlogicnije.
Mi smo se bili odlucili za opciju 24 sata dezurstva kraj njih, placali smo žene i svi mi još bili aktivni koliko smo mogli. To nije sretno rjesenje sa ženama kao sto neko rece, jer to je za svakoga izuzetno tezak i naporan posao. Ali imajte u vidu da to neće trajati do vijeka i da im je oboma potrebno pruziti makar malo dostojanstva na kraju zivota. bar mami koja je svega svjesna. Dom je isto dobra solucija ukoliko postoji, u nasem mjesti nije bio ok.
Zao mi je sto prolazis kroz ovo, ali mislim da moras biti realna, staviti emocije postrani i prihvatiti gubitak roditelja. Organizujte se sto bolje mozete, budi slobodna da trazis pomoć i od komsija i od prijatelja, lakse je kad se raspodijeli na vise ljudi. Ako spadnu obaveze na samo jedno ili dvoje onda je to pravi pakao.
Malo sam oduzila pricu, ali nadam se da ti pomaze...

i mi smo imali sličnu situaciju u porodici. I gotovo sve identicno kao sto piše curica. Ja bih se slozila sa njom da se organizujete sto bolje mozete i da oni prozive ostatak zivota sto dostojnije.
Ali bih i nadodala da pokusate da ga ne iscrpljujete previse po bolnicama, niti raznim ispitivanjima ni analizama. Tu je teško doneti odluku, jer uvek mislis da ćeš nešto da pomognes, ali na kraju shvatis da nećeš, a da ćeš samo da izmaltretiras tog pacijenta kojeg toliko volis. Sve smo prošli.
U toj situaciji NIKADA ne možeš da znaš šta su prouzrokovali lekovi, a šta sama bolest. Pustite ga neka bude kod svoje kuce koliko duže može, ukoliko ne komunicira ne znači da je potpuno nesvestan šta se oko njega dogadja i da mu neće biti teško.
Budite uz njega svi koji ga poznajete, pricajte mu, obracajte mu se sto vise, neka oseti da ga volite. Ne znaš sa kakvim osecajem će da umre i šta će sve da pamti. I nemojte da ga mucite po bolnicama, molim te.Mi smo tu dosta pogresili, sad mi je zao. Pustite ga „neka se smiri” sto kažu naše babe.
Jako mi je zao kroz šta prolazis. To je strahovito tezak i bolan način da izgubis roditelja. Gotovo da bih se sada ponovo rasplakala. Budi jaka.