Kod vecine samoubica se može reći da imaju sklonost ka tom cinu,čak ako jednom ne uspe probaju i drugi put-ne vide rešenje problema/bolest,dugovi,neverstvo i sl./.Znam nekoliko slučajeva gde se niko tome nije nadao/moj drug u 18-oj god npr/,i par gde se slutilo da će se to dogoditi/covek srdacno docekao goste,ispratio ih-i obesio se u garazi/.Neke stvari za samoubice su stereotipne,sablonske,a neke opet svojstvene samo tom slučaju.Kod Vaseg prijatelja izgleda da je doslo iznenadno do„pucanja”,pa zato nema ni oprostajnog pisma,ali verovatno je da je nekada karakterom pokazivao tu mracniju stranu,samo sto to okolina nije„procitala”.Ipak,teze nam padaju takve vrste smrti dragih osoba,nego one prirodne,i onda uzalud pokusavamo da saznamo šta može biti uzrok,vracamo film,donosimo zakljucke...Ne vredi,mi/Bogu hvala/ nećemo to razumeti jer ne mislimo kao oni...I opet sledi fraza-vreme leci rane.

Sestro ne bih vam rekla da ga zaboravite već da ga stalno pominjete na molitvama (ličnim naravno posto ne moze na proskomidiji). Njemu će to mnogo znaciti verujete, ako ostavite ime pominjacu i ja