citat
„ti si ljubav/svest/bog/savrsenstvo i ti si svemocan i vecan.”

Ništa pogresnije od toga. tako je i Satanail mislio da je Bog pa gde je zavrsio, tako je i Adama presao pa evo gde smo...
Mogu i ja da kažem da su neki sveti ljudi koji su živeli po pecinama, hranili se samo hlebom i vodom, bili zdravi. ALi isto tako neki svecu su bolovali, iako su bili sveti. Sustina je u tome da se coveku daje Krst da bi se spasao, jer nema ni Vaskrsenja pre Raspeca. Tako da je bolest neki put data radi duhovnog zdravlja koje je najvaznije jer je dusa vecna
A ovim putem samo covek steti dusi a posle toga će biti vrlo teško se izleciti od te dusebolje, o telu da ne pricam
pozdrav brate i manite se toga držite se našeg Pravoslavlja

a kakve veze imaju ovi silni kinezi i indijci sa ovim ?!

Dragi brate za Kineze ili Indijce ili sve one ljude koji nisu prihvatili Hrista kao Spasitelja, kao Boga, nećemo mi odgovarati. I zato im ne sudim, sudice im jedini pravedni Sudija uzimajuci sve u obzir - i način na koji su rasli, i kako su vaspitani i sve druge. Jedan ruski svetac lepo kaže da će njima Bog suditi po savesti jer to imamo svi od rođenja.
Ali svakako ako je nama dato da znamo istinu i mi odbacimo bisere i pocnemo da se valjamo u blato - nama će biti još stroziji sud. Pretpostavljam da su vama preci bili Pravoslavci, znaci vi ste iz neznanja ili bilo kako to napustili i prihvatili se neke indijsko-budisticke mantre koja će da vam resi probleme (zdravlja pre svega a i druge). Tu je klopka - to znam iz licnog iskustva a i iz mnogih drugih - pre svega ćeš izgubiti dusevno zdravlje a onda će polako otici i tvoje telesno zdravlje.
Koje primere da ti navedem: procitaj o Serafimu Rouzu, Amerikancu koji je bio veliki budista i njegovom prelasku u Pravoslavlje i kako on poredi tamu budizma sa svetloscu Pravoslavlja. Takvih primera je mnogo i kod nas i kod stranaca. Jer kako inače objasniti cinjenicu da u Japanu ima toliki broj pravoslavnih Japanaca? Zašto se nisu zadovoljili svojim budizmom? Zato sto budista tokom molitve gleda drugog da pati pored njega ali ne ostavlja „nirvanu”:) jer je onom drugom takva 'karma„.

A Hristos na Krstu za ceo svet!!!
I kako se može porediti vecno blazenstvo koje nudi Hristos Vaskrsenjem sa reinkarnacijom duse koja će možda biti macka, možda pas a možda i mis:)))

Pogledaj na netu japanske hramove, svestenike koji na japanskom poju ”Hristos Vaskrse„!
Možda je to tvoj put, da prođes sve i da se sam uveris u laz. Ne bih tebi lično ni rekla ništa o tvom ”izabranju„ ali posto si se javio kao neko ko im ”LEK„ e reko cekaj da ti kažem par reci...
svako dobro brate Bog da te prosvetli”

Istinita prica jednog Amerikanca koji je sada monah na Aljasci
Хималајски Успон ка Христу

„Када дођемо до познања Бога као Личности, почињемо да видимо Његову руку, не само у условима наших свакодневних живота, већ такође и у догађајима наше прошлости, који су нас довели до садашњег тренутка. Видимо како нас је Он, од делимичних истина водио ка пуноћи Истине, и како наставља да нас води још у дубље схватање те Истине. Као што је Отац Серафим написао, када дођемо до Христа, ”ниједна стварна истина коју смо икада знали, неће бити изгубљена„.

Окружен једним од пет највиших врхова Хималаја, стајао сам на висини од око 3 000 метара, зурећи у планине Анапурне док је свитало. Моје путовање у Непал, почело је пре пар недеља и ово је била његова кулминација. Док сам стојећи зурио у прастару лепоту, која је стајала изнад мене, мисао је ушла у мој ум и одбила да нестане: ”Која је сврха?„

Мој его је тренутно узвратио на ову случајну мисао, ”Која је сврха! Како то мислиш „Која је сврха?” Сврха је да си препешачио сву ову даљину, да видиш ове планине, па сада уживај!„

Ипак је и даље ова мисао мучила мој ум. Да, ово је било нешто најлепше што сам икада видео и био сам радостан у том тренутку, али где ће бити та осећања сутра, када више нисам толико надахнут? Срећа овог света ми никада не би могла донети задовољство. То је требало да буде очигледно кроз цео мој живот, али требало ми је пењање на врх света, да то коначно прихватим. И ово је био мој први корак ка Христу и Православљу.

До тог тренутка, целокупни мој живот одраслог човека, био је секуларни, посвећен задвовољавању разноврсних страсти. Завршио сам Универзитет са 21. годином, са плановима да уђем у посао, у исто време тежећи ка каријери у уметности. Након годину дана, изгледало је да сам на путу постизања свог циља. Тада сам живео у Лондону, радећи за ”IBM„. Моје место је било сигурно и унапређење је било близу. Мој лични живот је био сличан многима из моје генерације: уобичајене везе, потера за задовољствима, и постојана забава ради чувања себе, од било каквог размишљања о себи.

У отприлике исто време, моја старија сестра је постала Православна монахиња на Аљасци. Да ли је случајност или не, нисам сигуран, али од тог времена, моја страст за светским уживањима почела је да слаби. Посматрајући моје сараднике, изгледало је да нико није истински срећа или задовољан. Та неухватљива особина задовољства није била никада присутна, али је увек мучило, баш ту иза угла. Путовања, спортови, пијанчење са ”ортацима„ постајало је све више и више земаљско. Сваког понедељка исто питање: ”Какав је био твој викенд?„ Сваког петка опет: ”Неки планови за викенд?„ Лондон је постајао сивљи и сивљи и стално ромињање није никада била у стању да опере прљавштину.

Уместо да погледам дубље у разлоге моје досаде, пребацио сам чврсто кривицу на плећа акционарске културе. Тобож је мој презир према свету био због потере за новчаним добитком. Тако сам дао отказ у ”IBM„-у, спаковао кофере и вратио се у Америку. Негујући свој презир пема напретку и друштвеној прихваћености, почео сам са соласком у боемију.

Довољно стар, нисам успео да приметим да су иста правила владајуће прихватљивости у животу акционара, такође применњива и на алтернативној сцени. Замени кожну јакну за одело, тетоважу за ролекс и избушену обрву за дугме за менжетну и даље ћеш имати истог човека.

Почео сам да јурим за дипломом у уметности и нашао посао у Музеју Савремене Уметности. Моји цртежи, састојали су се из широких поручених платна, покривених дебелим слојевима кола. Катран се раније није користио као уметнички материјал, тако да је мој рад постао врло брзо популаран.

Тежио сам да будем страстан за мрачним, савременим фиософима, постпанк представама и касним забавама, али ме је све то заморило. Претпостављао сам да нешто није у реду са мном.

Зашто сам сматрао немогућим, да озбиљно расправљам о изложби у галерији, која приказује корпу сломљених алуминијумских конзерви и доњег веша раширеног на парчету жице? Зашто нисам налазио радост у посматрању уметника, који вришти слично кокошки петнаест минута?

Срећом, врло брзо ме је заморио мој ”алтернативни начин живота„ и одмах ме је пријатељ позвао, питајући ме да ли желим да идем у Јапан. Увек сам се интересовао за културе Азије и сматрао сам себе сплаварем par excellence, тако да сам се у року од месец дана, нашао у Кјоту, у Јапану.

Брзо сам се прилагодио свом новом окружењу. У року од две недеље сам се уписао на курс језика и нашао запослење као предаваш Енглеског. Чудно је било бити у земљи, где је човек могао напустити свој ауто, док су улазили у радњу не брниући да ће бити украден. Часност је била начело и изазвала је промену у мени. Моја савест је почела да се враћа у живот. Осетио сам огромно олакшање када сам почео да радим обичне ствари, као плаћање исправне карте у метроу.

То је било само придржавање закона, без икаквог дубљег схватања, али је послужило као катализатор за префињеније промене, и почео сам да дишем лакше.

Живот у Јапану изложио ме двехиљадегодишњој традицији у свакодневном основу. Одрастао сам у предграђима Калифорније (најстарија зграда у мом комшилуку је подигнута пре десет година); овде сам живео поред хиљаду година старог храма који је служио безбројним царевима. Храмови, вртови, и обичаји, почели су да хране души, која је толико дига јела катран. Природно привучен лепоти традиције, почео сам са фазом занимања за Зен Будизам. За мој лако растројени и нестрпљиви ум, то је било превише.

У Зен храму, постоји само један исправан начин да се изведе неко дело и оно мора бити урађено прецизно. Моји поклони су били прегруби, моји ставово никад усправни, а моје чарапе никад довољно чисте. Свештеник се јежио на моју појаву. Захтевано је савршенство и испало је да сам ја далеко испод. Коначно сам престао, не због своје неспособности, већ због потпуног одсуства радости, коју сам тамо осећао. Све је било превише механички: притисни праве дугмиће и задобиј простветљење.

Постојао је мир, који сам осећао након медитирања, али да ли је ово стварно било коме другом? Претпостављам да сам могао да задобијем ово стање са много мање труда кроз средтство за смирење.

Прошле су три године, мој јапански је био довољан и осетио сам да напабирчио све што је корисно из јапанске културе. Изазов преживљавања у страној култури је нестао, мој плата је била висока, мој посао лак, могао сам видети себе задовољним. Било би врло лако провести следећих 40 година у овој веома топлој ниши, коју сам себи остварио. Напустио сам посао, уступио своју кућу и почео мој спори поступак назад у Америку.

”

Пејзажи су били предивни, предели су се мењали од плодних долина до густих шума, па и до снегом покривених врхова. Пењање је у неким тренуцима било напоран посао, када би се успињали по неколико стотина метара, а затим улазили у долину где би силазили исто толико. Лепота творевине је била задивљујућа, али сваке ноћи када сам ишао на спавање, тај стари осећај недостајања нечега се поново појавио; претпостављао сам да ће ово нестати, једном када стигнем у подножје Анапурне.

Досегли смо одредницу једно послеподне, без даха и више него мало разочарани. Цело поље је било прогутано великом групом облака унутар којих смо били. Истраживали смо глечере и провели време шћућурени поред пећи у малој чајној колиби. Ноћу није било никаквог знака разилажења облака. Изашао сам напоље и сусрео сам се са једним од најлепших призора на свету. Сунце је полако свануло изнад врха света, за који сам осетио да га могу додирнути и досегнути.

У том тренутку је та подла мисао ушла у мој ум, „Која је сврха?”. Онда ми је свануло: цео овај пут био је ради мог сопственог узношења. Чим је тренутна висина отишла, вратио бих се у нормално стање. Борио сам се са пликовима, лошим коленима, а ради чега? Да видим узвишен, али на крају, само један леп поглед. Да ли ме је ово учинило бољим човеком или помогло било коме?

Не, само је нахранило мој его; стекао сам одличну храну за разговоре на журкама. Где су отишли сви моји Будистички идеали? У том тренутку сам схватио да мој живот мора бити посвећен неком вишем циљу, него што су земаљска задовољства. Одлучио сам да се вратим у манастир.

Провео сам следећих неколико месеци птроучавајући Тибетанску будистичку философију и технике медитације. И даље је било елемената са којим сам имао проблема у прихватању. Учење о Карми ми је изгледало да не оставља слободу у човеку; нечије одлуке да чини добро или зло, су увек биле под контролом претходних дела. Како би било могуће да се осетиш слободан, ако је свака одлука била предодређена? Ако је неко грешио од беспочетног, вечног времена, као што су они веровали, како неко може иакада себе очистити у овако кратком животу? На неки начин, оно што је било тешко, је што је било толико логично; изгелдало је смишљено људским умом. Ипак се философија само-пожртвовања укоренила у мени, чак и ако нисам успео да се понашам по њој; знао сам да више не могу живети животом којим сам живео.

Док сам био у Тибетанском будистичком манастиру, почео сам да читам „Пут Ходочасника”. Видео сам у ходочаснику испољавање само-одрицања у саосећања које сам пронашао у Тибетанском Будизму, а ипак је дошла из Хришћанске традиције у којој сам ја одгајен. Зашто никад за ово нисам чуо у Католичкој цркви у којој сам одрастао? Чудна је била чињеница да је моја сестра била Руска Православна монахиња, а ја ипак нисам знао ништа о религиозним мистичким доживљајима.

Одлучио сам да ја можда нисам спремана да постанем Будиста и да би требао да се више распитујем о свом сопственом наслеђу.

Након што сам неколико пута ударао главом, коначно сам дошао до закључка, да су сва моја путовања ипак била пре бесмислена и да ми је потребно да се вратим кући и учврстим себе. Имао сам планове да се сусретнем са пријатељима у Египту за Божић, али сам нашао јефтинији лет за Истанбул и мислио да би то била добра полазна тачка за Западну Европу и САД. Превозник је био АЕРОФЛОТ. Пар дана касније запазио сам у уму да је АЕРОФЛОТ била Руска компанија и да је моја сестра живела у Москви. Мислио сам да можда имају прекид лета у Москви. Испало је да имају. За неколико дана, имао сам три прекида лета у недељи и визу за Русију. Долетео сам у Москву на дан Светог Хермана.

Сестра ме је дочекала на аеродрому и тако је почео мој тронедељни убрзани курс у Православљу. Нови свет је почео да ми се отвара. Био сам у земљи где су људи умирали за Христа, а прослављање Светих било нормалан догађај. Ово није било испразно Хришћанство гледано као друштвена обавеза. Ово су били људи који су издржали невероватна лишавања за истину.

Почео сам да читам томове о Православљу, посећујући цркве, учтиво разговарајући са сестром о разликама између Православних и Будистичких начела. Она се стално враћала на исту ствар: Хришћанство има истину у облику Личности. Нисам успео да схватим важност. Сила или Личност, нисам могао видети разлику.

Онда сам се сусрео са Оцем Арсенијем, добро познатим Московским свештеником са великом заједницом. Он је самопожртвовани човек, чији је целокупан живот посвећен Христу и ширењу Јеванђеља. Стигли смо у његову цркву у току суботњег бдења. Нашли смо га на исповести, окружен групом од педесет до сто људи, који су чекали на исповест. Стајао сам на ивици круга и пре него што је доста времена прошло, био сам повулен у центар од стране Оца Арсенија.

Са затвореним очима, рукама на мојим раменима, почео је да ми говори. Када је желео да нагласи нешто, он би прислонио своје чело на моје. Док ми је говорио на веома течном енглеском, имао сам неодољив утисак да овај свештеник, кога нисам никада раније срео, зна много више о мени него што би требао. Оно што ме је истински шокирало је да је био веома забринут за моју душу, као да је имао лично учешће у њој. Говорио ми је око десет минута, док су бабушке почеле нестрпљиво да се скупљају око нас. Наставио је говор, говорећи ми да је моје искуство у Непалу било дано од Бога, да ме извуче из материјализма.

Стигла је и Лазарева Субота. На овај дан, Црква слави Христово подизање Лазара из мртвих, након четири дана. Био сам пробуђен рано, ради присутвовања Литургији у оближњем женском манастиру, уз обед након тога. Након што сам се пробудио, вратио сам се на спавање истог трена.

Када сам коначно устао из кревета, нашао сам да је цео манастир празан. Ни једне једине душе. Док сам лутао кроз манастир, стих, „Гле, Женик стиже у поноћ и блажен је тај слуга кога затекне да пази”, летела је кроз моју главу. А то је управо оно што се дешавало и физички и духовно. Бог је покуцао и понудио ми гозбу, али сам ја остао повучен. Да ли је Бог коначно затворио врата за мене?

Почео сам да силазим низ планину, надајући се да ђу стопирати до манастира. Док сам ходао, размишљао сам о догађајима од јутрос и изгледало ми је очигледно да је Бог дозволио да останем иза, да ме подигне из моје неодлучности. Онда ме коначно погодило, оно што сам схватао Личним Богом.

Зашто би ми безлична сила слала тако јасну поруку за спасење моје душе? Да је била безлична, зашто би бринула за оно што ми се догађало?

Љубав не може постојати, осим између људи. Сила не може волети ( и чикам те да волиш безличну силу). Према томе, стигао сам до закључка да Бог мора бити Личност. Док сам долазио до тог закључка, чуо сам како се приближава ауто иза мене: то је био наш једини комшија на планини. Махнуо сам му и чудном „случајношћу” испоставило се да је био на путу, једном недељно до продавнице која је у суседству манастира. Стигао сам на време за Литургију.

Две године су прошле и ја сам сада монах, анахронизам ако желите. Моје борбе нису престале, али дани мога лутања су окончани. Понекад жалим за мојом проћерданом прошлошћу, али када боље сагледам, видим руку Божију, која ме је водила чак и кроз најтеже време. Сада ме је довео овде са разлогом, али то још мора бити откривено.

Монах Адријан

У САД ПРОТЕСТАНТИ СВЕ ЧЕШЋЕ ПРЕЛАЗЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ
Објављено од стране bigor на 07/10/2009

ЊУЈОРК, 7. октобра 2009. – Американци све чешће прелазе из протестантске вјере у православље, цитира Итар-Тасс дневник Њујорк Тајмс. По тврдњи часописа, последњих двадесет година, у Антиохијску православну цркву, чији су парохијани дошљаци из арапског свијета, прешло је хиљаде протестаната. Њихови преци су дошли у САД из Сјеверне Европе.

Велика „конфесионална миграција” први пут је одјекнула 1987. године, када се у православље обратило скоро 2 хиљаде евангелиста – васпитаника теолошке семинарије у Даласу и чланова „Студентског покрета за Христа”. Последњи талас новообраћених су припадници протестантских доминација, као што су Епископална англиканска и лутеранска Црква.

Часопис цитира професора теологије универзитета Норт-Парк у Чикагу, Бредли Насифа, који тврди да ће 21. вијек постати вијек православља.

„Људи желе да буду у цркви, у којој се не подроњавају границе добра и гријеха”, казао ја за Итар-Тасс ауторитативни православни богослов. „Оне који прелазе у православље привлачи његов правилан хришћански однос према свим моралним питањима”, додао је он. „Не налазећи у својим Црквама ослонце, они прилазе нама”, констатовао је богослов, који је желио да остане анониман. Није одвећ напоменути да у Америци низ конфесија дозвољава једнополне бракове, женско свештенство. Све те појаве Православна црква оштро осуђује.

Антиохијска црква је најстарија Православна црква у свијету, коју су основали апостоли Петар и Павле. Њена канонска територија је Сирија, Либан, Ирак и Кувајт. Центар јој се налази у Дамаску. У САД црква има четвртину милиона чланова и 250 парохија.

У Америци постоји девет помјесних православних Цркава, међу њима су Америчка, Антиохијска, Константинопољска, Руска, Српска. Према неким процјенама, у Америци живи око 2,5 милиона православних хришћана.

http://www.pravoslavie.ru/news/32196.htm

Zubar nisi ukapirao o cemu se radi, za nas hrišćane smrt je dobitak tako da je se ne plasimo:))...a to što drugi to ne mogu ukapirati za sada, nadam se da će to ostati „za sada”:)
samo opusteno