Ne postoji osoba koja se nikada nije suočila sa strahom. Strah je emocija koja nastaje kad nam se u većini slučajeva nešto što je u potpunosti nestvarno čini stvarnim. Pošto strah zadaje brojne simptome koji nam onemogućavaju normalan život, moramo da naučimo kako da se prema njemu postavimo.
Strah je emocija koja nas izbacuje iz naše zone komfornosti. Upravo iz tog razloga nam strah stvara toliko jaku nelagodu dok ga iskušavamo. Da bismo mogli adekvatno da se suočimo sa strahom, bitno je da saznamo zašto nam se određeni strah pojavljuje. Kada znamo uzrok svojih strahova, tada umanjujemo njihovu vrednost odnosno slabimo ih.
U većini slučajeva sve emocije koje iskušavamo imaju psihološku osnovu, pa tako i strah. Da bismo određenu emociju mogli da nadvladamo, u ovom slučaju, potrebno je pozabaviti se psihološkim uzrocima naše reakcije.
Strah je emocija koja nas zaustavlja u našim akcijama. Ako joj dopustimo da to i učini, samo je jačamo. Umesto toga, mnogo je bolja opcija suočiti se sa strahom, dopustiti sebi da prođemo kroz njega nastavljajući da radimo ono u čemu nas isti sprečava. Kvalitet našeg života jako je duboko povezan sa emocijama koje imamo u sebi i sa kojima provodimo dane. Izbor je na nama koju emociju ćemo svakog dana odabrati kao prioritetnu. Što bolje emocionalno stojimo, to ćemo postići veće uspehe u životu. Bilo da se radi o osećaju ljubavi, entuzijazma, slobode, zadovoljstva, mira, radosti ili nekom drugom osećaju, ako smo konstantno u njemu on će nam omogućiti brže i lakše pomake. A strah je emocija koja čini upravo suprotno.
Sve na šta smo fokusirani to raste. Ako nam je fokus sve vreme na strahovima, tada će oni postajati sve veći i jači. U protivnom, ako usmerimo svoj fokus na stvari koje u životu želimo da postignemo, strah će za nas predstavljati samo jednu malu stepenicu koju trebamo preći kako bismo došli do onoga čemu težimo. Kako ćemo doživeti određenu situaciju, zavisi od toga koliko smo vešti u upravljanju svojim fokusom i emotivnim stanjima. Uvek imamo izbor fokusirati se na ovo ili ono i biti u ovom ili onom stanju. Pitanje je samo šta odaberemo i koliko smo svesni izbora koje imamo. Svaka situacija koju proživljavamo ima svoje dobre, pozitivne i poželjne strane.
Strah nastaje pod uticajem misli koje ga probude. Kada se nađemo u situaciji koja nas zastrašuje, upravo su naše misli te koje su odgovorne za emociju straha koja usledi za nekoliko sekundi. Umesto da mislimo da će se nešto loše dogoditi, bolji je izbor da usmerimo svoj fokus na nešto pozitivnije. Na taj način ne dopuštamo strahu da nas blokira i upravljamo situacijama u kojima se nalazimo.
Upravljanje sopstvenim mislima traži dosta vežbe.
Što se više budemo trudili da probudimo našu komfornu zonu dopuštajući da prođemo kroz strahove koje imamo, to ćemo imati više vere u život i ono što nam on donosi.

Vozac i Luna,
kao i svi koji imaju neuroticne poremecaje, imaju isto mišljenje o lekovima. Vi smatrate da lekovi koji su vam prepisani samo na vestacki način stvaraju vam osecaj sigurnosti, koncentracije i smirenosti.
Lekovi deluju malo drugacije, uzimo recimo osobu koja ima simptome depresije, da li i vi to imate? jer ponekad dijagnoze mogu biti kombinovane, depresivni ljudi njima je teško da se skocentrisu na bilo šta. Teško im je da se skoncentrisu na realnost, da nešto čitaju duže vreme, teško im je da spreme kucu, sve je za njih to napor, jer su na neki način blokirani, usporene su im reakcije, neki čak ne mogu da se skoncentrisu da pricaju. Oni imaju usporenu konekciju transmitera u mozgu. Kada bi oni poceli da piju lekove redovno, njihovi problemi bi polako poceli da izlaze na povrsinu, jedan dan bi resili deo problema, za nekoliko dana još malo, i sve vise i vise, problemi sami izlaze na povrsinu i osoba pocinje da ih resava. Lekove treba piti redovno, svaki dan, i kada osoba dodje do toga da bude svesna šta je to što ju je dovelo u blokadu, u strah, nalazi odgovore sama na svoje do tada neresene probleme, onda postaje zdrava i smirena bez panike i skoncentisana kao sto je bila recimo u vreme kada je imala neki lep period zivota. Tada osoba može da baci lekove, i nikad vise da ih ne pije. Alkohol isto puno pomaze, ako nezelite da pijete lekove.

Svaka druga osoba ima svoje probleme, ali ih simptomi cine sličnim.

Razgovor sa psihijatrom ( ne psihologom )jer njih psihijatri smatraju nedovoljno upucenim. Ali ni pri jednom domu zdravlja necete naici na
psihologa koji će vam posvetiti vreme i seanse, njih morate da nađeteprivatno.
Psihijatri su jako sposobni ljudi, to su maheri u svom poslu, i dosta korisnih saveta će vam dati, bili vi bolesni ili ne, razgovor sa njima saznacete dosta toga, kako postici uspeh recimo u ljudckim odnosima, mozete sve da ih pitate kako da se postavite i šta da radite, i samim tim vi ćete postati sposobniji covek, vestiji i lukaviji.

Napisala bih jedan odlomak mog omiljenog psihoanaliticara:

„ U svojoj osnovi zivot je pozorisna igra. A pojedinci su samo glumci koji igraju odredjene uloge. Danas ulogu prosjaka, sutra možda umetnika, a prekosutra verovatno i ulogu bogatog coveka. Nikada ne zaboravljajte da je sve prolazno.”

Osobe koje iz nekih razloga imaju poteskoca u zivotu, vole sve da gledaju ili crno ili belo. Ili mi se dobro ili sam nesretan + bolestan. Možda bi bolestan covek mogao sebi da kaže i da predje jedan stupanj vise, jeste da živim zivotom kojim ne mogu uopste da ga nazovem zivot, prazan je, osecam se usamljeno, a zar je moranje da uz to budem i bolestan. Ja taj prazan i zivot bez zivota mogu da živim i bez bolesti, a ipak da budem ne previse zadovoljan ali ipak smiren.

dft7272 i ti takođe pišes povrsne informacije. Pa zašto bi psihijatri prespisvali lekove ako oni navodno ne pomazu ili samo trenutno smiruju.
Ovi sto pišu gore voleli bi da imaju psihologa da im pomogne, pa vi već imate psihijatra kod koga idete sto vam je isto i trebali bi da slusate njegove savete, da odlazite na kontrolu svakog meseca, da vam se prepisu ponovo lekovi, da kazete svoje mišljenje ukoliko vam lek neodgovara, i na kraju svaki prishijatar posveti svakom pacijetnu 5 minuta razgovora, i to ne praznih naklapanja, već pacijentu postavljaju strucna provokativna pitanja, da mi na osnovu njihovih odgovora videli da li ima neki naredak ili kako da nastave terapiju. I uz to isto daju i poneki savet i kao sto sam napisala gore isto daju naglasak na mentalnu higijenu kako bi se covek u kombinaciji sa lekovima i pravilnim naicnom zivota izvukao iz krize.
Uostalom nisu to samo problemi koje treba rešiti, veliki broj psihickih poremecaja neuroticnih ali i onih tezih pokazuju disharmonicnu reakciju neurotransmitera u mozgu ili nepravilan rad mozga - laicki receno.
Osobe mogu dobiti terapiju koja se sastoji recimo od vise lekova npr. 3 i da ih piju u isto vreme.
Da i neuroza možda biti poremecaj disfuncije mozga, pokazuju npr. simptomi, opsesivno kompulzivni poremecaj. Takava osoba često razmišlja o odredjenoj temi svaki dan i okrenuta je svom unutrasenjem svetu, kada misli o nekom hobiju koju je interesuje ona o tome misli svaki dan, a ne kao zdrav covek kada cita knjigu, zatvori je i više ne razmišlja o temi. To je vrsta slabijeg ospesivno kompuzivnog poremecaja. Tezi vid se ispoljava kroz fizicke aktivnosti, npr. jedna osoba po ceo dan radi sklekove i trbusnjake, i ona neume da realno rezonuje da kaže dosta i da planira dan i da se okrene obavezama kao sto živi zdrav covek. Ja sam imala jednog druga koji je imao neuroticne poremecaje sa ispoljavanjem vise razlicitih simptoma, kombinovana dijagnoza. Cesto je bio depresivan, usporeno je govorio, zanemarivao ličnu higijenu, teško mu je bilo da govori, da bi u drugim momentima imao preteranu fizicku aktivnost, bavio se kapoerom,
nešto kao ajkido, borilacka vestina. I svaki dan, po ceo dan ti trcao trenirao, radio vezbe, isao u klub omladine i tamo besplatno trenirao u ucio mlade kapoerom. Uvek kada bi mi posalo mejl da se čujemo šta ima novo, on bi uvek rako radim kaoperu, čak do te mere da je sa devojkom i drugom isao na izlet da kampje sa satorima, i ustao u 6 ujuto da bi radio kapoeru. To je trajalo godinama. Osim toga on u takovm stanju nije mogao da vodi racuna sam o sebi, nije nikada umesto majke otisao u postu da plati racun, da ode do prodavnice, majka mu je kuvala, spramala sobu,
nije imao relan pogled na zivot, nije ucio nikakvu skolu, nikakav kurs engleskog što se trazi danas pri zaposljavanju, kurs poslvnog kompjutera, nije upisao ni fax niti neku visu skolu, i godinama je tako živeo, odsecen od realnosti i hiperaktivnost u kapoeri.
Opsesvno kompulzivna neuroza radnja jedno te isto. I zato svi i neuroicari moraju da piju lekove i da se lece. Jer oni ne mogu svojom snagom da ozdrave.

A Vozac i Luna da vas pitam, koliko godina ste vi bolesni 7,8,10?
da ste pili lekove bili bi zdravi za pola godine i nikad vise lekove nebi trebli da pijete. Opste je poznato da psihicki bolesnici odbijaju da piju lekove, ali razmislite, probajte i pokusajte neće vam sigurno gore biti.

Ja znam da ste vi dobronamerni ljudi koji kroz svoja iskustva žele da daju neki svoj savet ali reci ovo:

> Ne osporavam ulogu lijekova gdje su zaista potrebni,
Ako si u krizi vise od 3 meseca, i tebi su lekovi zaista potrebni.

>Hoću samo da ti kažem da će to sve proći
>i ne zaboravi da treba biti strpljiv!

Procice još 10 godina, kao sto ste verovatno i dostad cekali, treba biti strpljiv.

Roach, ne znam da li iz licnog iskustva toliko zagovarate psihijatre i upotrebu lijekova, ali jedno je sigurno, anksioznost i panika nisu iskljucivo hemijski poremecaji koji će se izljeciti lijekovima.

Isto tako ni jedan psihijatar, bez obzira na godine koje provede studirajuci, ne može u potpunosti da razumije koliko može biti strasno i iscrpljujuce stanje panike i anksioznosti.

Kao sto sam već napisala potrebno je dosta dosta strpljenja i rada na sebi da bi to sve ne prošlo, jer kad se alarm jednom upali ne mislim da ikada u potpunosti prođe, već da bi covjek jednostavno naucio kako sa tim da živi.

Ne znam da li vi imate neko lično iskustvo, ali mislim da je apsurdno da neko bez licnog iskustva uopste daje savjete za ljude sa ovom vrstom poremecaja.

Sorry nema kraj,

http://www.watch-movies.net.in/movies/copycat-1995/

i još dosta filmova.

Ja mislim da je ovaj film bio poucan za panicare, sada znaju da kada dobiju napad da preba da duvaju u papirnu kesu da se smire.
Panicni napadi su jači od agorafobije, verovatno ste se drmali ko struja u toku napada, možda ste se drzali za krevet zbog osecaja da česte da iskocite kroz prozor. Jake ste vi licnosti kad ste doziveli da vas ti napadi drmaju godinama.

Roach! Pozdrav!

Osim filma sa Helen Hadson, koje filmove preporučuješ a da sadrže sličnu tematiku (agorafobija, napadi panike)? Molim te, ako znaš, napiši. Hvala unaprijed!