Da bi se povrede mogle uopšte kvalifikovati, neophodno je nepobitno utvrđivanje njihovog postojanja. Dijagnostikovanje povreda i njihova kvalifikacija najpouzdanije se može izvršiti na osnovu pregleda povređenog (vidi stav 1. člana 129. ZKP), najbolje u fazi neposredno posle povređivanja, kada se karakter povreda najpouzadnije može utvrditi. U nekim slučajevima pregled treba ponoviti - npr. ako se pregled vrši u veoma kratkom vremenskom roku posle povređivanja, moguće je da sve povrede (naročito krvni podlivi) ne budu vidljivi spolja na koži, tako da se ponovnim pregledom (koji uglavnom treba obaviti sledećeg dana, odnosno posle oko 24 sata) omogućava sagledavanje svih krvnih podliva koji su se u međuvremenu vidno manifestovali.
I u slučajevima kada se veštačenje povreda vrši kasnije, odnosno više meseci ili godina posle povređivanja, a na osnovu dostupne medicinske dokumentacije, poželjno je, ukoliko je to izvodljivo, izvršiti pregled povređenog. Ovim pregledom moguće je objektivizirati eventualne tragove ranijih povreda, kao što su npr. ožiljci kože na mestu rana, kalusi na mestu preloma, uporediti ih sa onim što je konstatovano u medicinskoj dokumentaciji i ustanoviti posledice koje su eventualno zaostale posle završenog procesa zaceljivanja povreda.
U nekim slučajevima pregled nije moguće izvršiti npr. ako je povređeni u međuvremenu umro ili je nedostupan. Ukoliko je posle povređivanja protekao duži vremenski period, a radilo se o povredama koje za sobom ne ostavljaju trajne vidljive promene na telu (krvni podlivi, oguljotine, uganuća zglobova), nema potrebe da se vrši telesni pregled. U takvim situacijama podaci o povredama neophodni za njihovo veštačenje mogu se dobiti iz medicinske dokumentacije. Veštak ima pravo da od organa koji je odredio veštačenje zahteva da se pribave svi podaci neophodni za kvalifikovanje povreda, a to svakako podrazumeva i kompletnu medicinsku dokumentaciju o povredama i njihovom zbrinjavanju. Zdravstvene organizacije su dužne da na zahtev suda dostave veštaku potrebnu medicinsku dokumentaciju. Pored istorije bolesti, i drugi medicinski dokumenti (npr. lekarsko uverenje) mogu se u ekspertiznom postupku koristiti kao izvor podataka o povredama. Čest problem u praktičnom ekspertiznom radu predstavlja loša medicinska dokumentacija koja je neupotrebljiva za adekvatnu klasifikaciju i kvalifikaciju povreda. Ukoliko lekar veštak ustanovi takvo stanje, a pri tome nije u mogućnosti da izvrši pregled povređenog, on to sudu treba da predoči i objasni da zbog nedostatka medicinskih činjenica nije moguće pouzdano odgovoriti na pitanja suda o vrsti, broju, težini i drugim bitnim karakteristikama povreda, što bi organ koji vodi postupak trebalo da prihvati.
U stavu 1. člana 141. ZKP-a predviđa se i mogućnost veštačenja telesnih povreda na osnovu drugih podataka u spisima. U praksi se to npr. može desiti u slučaju povrede glave praćene potresom mozga, koji se karakteriše kratkotrajnim gubitkom svesti, tako da se često do prijema u zdravstvenu ustanovu osoba osvesti te lekar prethodno postojeće besvesno stanje ne može objektivno da potvrdi. U takvoj situaciji izjava svedoka koji je prisustvovao povređivanju, o kratkotrajnom gubitku svesti kod povređenog, može na sudu da bude prihvaćena kao verodostojan dokaz potresa mozga, uz adekvatno objašnjenje lekara veštaka o karakteristikama ove povrede.
Veštačenje o telesnim povredama, kao i svako drugo sudskomedicinsko veštačenje, treba da se sastoji od uvodnog dela (zaglavlja), nalaza i mišljenja (vidi poglavlje „Osnovi sudskomedicinskog veštačenja”). U nalazu treba utvrditi broj povreda i detaljno ih na odgovarajući način opisati. Ukoliko je moguće, za potrebe suda treba obezbediti trajne dokaze o povredama koje se kvalifikuju, npr. njihovim fotografisanjem ili ucrtavanjem u odgovarajuće sheme ljudskog tela. U mišljenju se povrede klasifikuju i kvalifikuju tj. navodi se vrsta ustanovljenih povreda (a time indirektno i vrsta oruđa tj. dejstveni princip kojim su nanesene) i njihova težina.