Jako teska tema i dilema. Jedno je sigurno: odgovorni nisu u ovakvim slučajevima samo žene „ubice” (jer one to ipak jesu i odgovorne su za to) odgovoran je čitavi sistem, drustvo, familija, crkva... i sto je najgore najmanje se radi na preventivi da se uopste izbjegnu ili u najboljem slučaju smanji broj ovakvih sitauacija gdje je žena (ili najcesce žena) totalno izlozena nsilju kojeg se ona sama ne može osloboditi jer za to nema podrsku ni odkuda.
Opet se vracamo na temu „ravnopravnosti” ili mjerenju sa razlicitim arsinima šta je uradio ON a šta je uradila ONA. Ja lično ne mogu da pravdam ubistvo kao zadnji izlaz, jer taj „izlaz” nije konaca i nije rjesenje, a pogotovo ne kad su i djeca tu. Zakazali su tu svi, a one su opet ono sto su i prije toga bile: žrtve. Muskarac kad ubije to nije proizaslo iz dugogodisnje torture, to je najcesce crni momenat proizasao iz neke nove trenutne situacije. Zato i nije isto mjeren kao kad neko dugo trpi, pa mu dodje prepuna casa. Akzent je na ovom „dugo trpi”, zbog toga ne treba samo tu ženu suditi već i sve koji su za to znali (policija, socijalni radnici, porodica...) a nisu ništa uradili.
Osuđujem drustvo koje pod nekim izgovorom „familijarne vrijednosti” dize u vis samo žene koje su tradicijalno: dobre domaćice (?), dobre supruge (?), dobre majke (?), pokorne (?), smjerne (?) ... Ovi upitnici su opet pitanaja: šta je to po nekome „dobra domaćica”? Žena koja svaki dan kuha, docekuje muza sa postavljenim stolom, sprema zimnicu, pere, cisti, pegla, ima za hobi rucne radove ili održavanje baste, cvijeca itd. Ako je sve ovo DA, onda je ona normalno materijalno potpuno zavisna od muza i ako još uz to ima muza koji koristi tu situaciju, ona je već „žrtva” iako patrijarhalno drustvo (i crkva!) to ne vidi tako.
Ako neko ukaze na taj „problem” odmah je feministkinja, a to je opet nešto skroz negativno u takvom drustvu. Feministkinje su žene koje se zalazu ne za svoja licna prava već i za prava svih drugih žena, možda ponekada idu u krajnost i pretjeruju u svojim zahtjevima jer su idealistkinje, ali ne vidim da su negativnije od ostalih drustvenih segmenata, recimo crkve, koji zagovaraju stanje „status quo” ili još gore idu korak unazad.

Bravo školjka! Sve sto mislim ti si napisala...

Što se divim se ovima sto su ovako brzi u „ocjenjivanju”. Kako li oni podnose sebe same?

Mada, obično htjela sam i da napišem to da to nipodaštavanje žena/muškaraca zimnicarki/a pocinje od nas samih, to je problem veliki:(
I ti sama kažes da si mislila kako tvoja baka sto je pravila zimnice ti si se pitala dal je to to, e, pa ja se sad obrnuto pitam, dal je ovaj posao sto radim to to? I sve manje mislim da jeste, jer nije vrijedno svoju familiju tretirati gore nego posao i kolege, a definitivno birati negdje moraš jer imaš samo toliko energije i sati u toku dana.
Negdje kao postoji i između, Al to ti je ko sjedenje je na 2 stolice, propadas između. Pokušala da radim pola, Al onda te niko ne shvata ozbiljno, na poslu propuštas dane kad se nešto odlučuje,kad možeš šta da čuješ i naučiš, popunjavas im neke rupe tu i tamo, istina je da definitivno imaš više energije za djecu i ljude i život, Al kako se vratiš na posao mizerija pocinje i to se prenosi opet na familiju.
E, sad ja sam vam jedna fleksibilna duša, i sve to ću izgurati balansiranjem, pokušavanjem, tražim bolje...Al ova moja diskusija nije u vezi mene, nego se odnosi na to šta bi bila alternativa?
I još bi valjalo Kad bi se rjesili ega i nekih ustaljenih uloga, pa diskutovali iz pravac duše...:)

Trebalo bi da suđenje ženama bude u rukama žena sudija, kao i veštačenja žene psihologa i psihijatra u tim slučajevima.
-----------------------------------------------------
Nazalost ovdje nisi u pravu, pricam to iz dugogodisnjeg iskustva, ne u pravosudju ali u mnogim drugim oblastima zivota. Žene su najcesce te koje najviše osuđuju žene ako se nadju u poziciji kada to mogu.
Da li je to iz razloga što se one time i nesvjesno „dodvoravaju” (ruzna riječ ali ne nadjoh bolju) muskarcima ili zelja da se pokaze da su one „još bolje” od muskaraca ili nešto treće ali je sigurno da jedan jedini muskarac koji shvati situaciju i koji je spreman da se uhvati u kostac sa predrasudama i okolinom mnogo vise može da postigne za ovakve žrtve nego same žene.
Nije dobro ni za koga da se stvara podjela muskarci su za ovo/žene ze ono; uspjeh je samo zagarantovan ako su mijesani tabori. Ne mogu da shvatim da nema muskaraca koji su spremni da se javno izjasne da su oni za bolju zastitu žena zrtava nasilja (za takve zakone, za takve ustanove). Ja znam neke koji bi to sigurno bili spremni i koji su se i do sada pokazali kao najbolji borci za „zenska prava”, borci protiv ugnjetavanja, borci koji stite nejake ... potrazite ih i uspjeh je tek onda na vidiku.
Na prvom mjestu prozvane smo mi MAJKE, koje odgajamo djecu buduce muzeve. Kako smo mi odgojili naše sinove?

Još nešto:
„Sva ubistva za koja znam su u afektu ili samoodbrani.”

Ako je muž ubijen na spavanju onda to nije ni afekt ni samoodbrana. I pored najbolje volje i i razumijevanja i saosjecanja sa ženama-žrtvama, za mene je ovo ubistvo sa predomišljajem i ja se ne mogu oteti utisku da je to podlo.

У овом видеу које је припремио Хелсиншки одбор за људска права се наводи примјер жене која је држала пиштољ уперен у супруга који спава и размишља да ли да уније њега или себе.
Не знам...тешко је носити туђе ципеле и откуд знам шта би и како бих поступила.
Вјероватно би смишљала како да га убијем у самоодбрани. Чињеница да закон нема обзира према женама кије су трпиле тортуру. И ту ни се заиста требало порадити као што је у неким земљама на Западу.
То су углавном жене којима је то први и једини злочин.

Ako je muž ubijen na spavanju onda to nije ni afekt ni samoodbrana. I pored najbolje volje i i razumijevanja i saosjecanja sa ženama-žrtvama, za mene je ovo ubistvo sa predomišljajem i ja se ne mogu oteti utisku da je to podlo.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Afekat je pogrešna reč jer u zakonu verovatno nema pogodnije. Ako ima, onda advokati tih žena obavljaju traljav posao njihove odbrane.
To je očigledno „tipping point”.

Osim toga, postoji već mnogo ubijenih žena od strane svojih muževa, i sigurna sam da kroz glavu one koja ubije, prolazi i strah da ne završi kao mnoge pre nje, jer tu se ishod ipak zna.

Mislim da je ovo posao za državu

Za mene je ubistvo zločin i ja ga ne mogu tek tako pravdati. Opet ponavljam, preventivne mjere koje sprečavaju i umanjuju porodicna nasilja su stvari na kojima se mora mnogo vise raditi. Koordinacija svih državnih (i drugih) organizacija i udruzenja je neophodna. Ako djeca u osnovnoj skoli drže da je normalno da je žena po prirodi podcinjena ososba ko je onda tu zakazao? Kucni odgoj? Skole? Državne sozijalne ustanove? Kompletno drustvo?
Ako žrtve nasilja koje žele da se toga oslobode nemaju kome da se obrate i da od nekoga dobiju pomoć pri rjesavanju tog velikog problema onda to neminovno vodi ka zločinu. Znam slučajeve i gdje je sin ubio oca upravo iz istih razloga (maltretiranje majke). Pa zar se dotle mora cekati sa intervencijom, preventivom?
Pravosudje siguno mora imati adekvatne zakone za zlocie, ali ako se ide samo u tom pravcu: maltretirane žene (ili uopste osobe) moraju da dobijaju manje kazne za ubistva onda je to pogresan signal za sve koje se u takvoj situaciji nalaze. To može da pod odredjenim okolnostima bude olaksavajuce: kod direktne samoodbrane, kod direktnog ugrozavanja zivota bilo žene ili djece, ali nije dobro ako je to pravilo.
Šta je sa psiholoskim maltretiranjem, to čak niko ne spominje. Ono je nekada često gore od fizickog i nije vidljivo kao fizisko. Svaki, jednostavno svaki oblik maltretiranja mora da ima izlaz, mora se nuditi izlaz maltretiranoj osobi. Sprijeciti zlaocin sa bilo koje strane po svaku cijenu.
Postoje za sve nacini treba pokretacka snaga za to.
Poznat mi je slučaj žene koja je bila mucena na sve moguće nacine od strane muza. Onda joj se nasao neki daljnji rodjak pri ruci i odveo je u inostranstvo, daleko od njega. Čak je troje djece ostavila. Nije se pojavila ni na brakorazvodnoj parnici (nekoliko termina), uradio je to advokat za nju, materijalno nije ništa dobila, ali to je njoj bilo svejedno. Djecu je (krisom) pomagala a ksanije, kad su postali punoljetni zbrinula. On se ozenio ponovo i za divno cudo drugu ženu ni prstom da takne. nemaju djece, nema ja cime ucjenjivati, ona ne da na sebe od prvog dana i to pokazuje otvoreno, a i ona je iz istog mjesta, znala je kompletnu pricu.A ima i imucnu familiju iza sebe.
Znaci nije sve crno i bijelo, ima tu mnogo nijansi

Ескада, откуд теби податак да у Србији жене убице добију дупло већу казну, него мушкарци убице жена?

Moja dobra skolska drugarica postade žena koja ubi svog nasilnika na spavanju jednim odmerenim udarcem sekire. Dekapitacija...

Imala je dvadeset godina kad od ljubavi do mrznje prevagnu konacno rešenje.
Dobila 10 zatvorskih godina.

Ostalo dete iza njih koje je ocuva svekrva.

Posecivali je vise godina,dok nas nije razvejao zivot, nikad je nisam pitao, zašto.
Sama je rekla- to sam morala da uradim.

Tragedija.