Hajduk Stanko
Borac_Za_Istinu
11. avgust 2010. u 13.21

Ovaj roman je nekada bio školska lektira, ako se ne varam u IV razredu osnovne. Čitajući ovaj roman došao sam do zaključka da su pravi Srbi izumrli. Ne neću da prosipam ovde pamet ali samo jedno moram da kažem. Njihov životni cilj je bio osloboditi Srbiju od Turaka i nemoralnih Srba. Za to su bili spremni u najmanju ruku i život dati. Da bi odbranili svoja ognjišta i da bi pokoljenjima bilo bolje, da žive u slobodi. Ta pokoljenja to smo između ostalog i mi. Mi smo nažalost počeli da mrzimo našu Srbiju i da iz nje bežimo kao od kuge. Nema više one strasti i ljubavi prema Otadžbini. Srbija uzvikujemo samo kada je neka utakmica u pitanju ili kad nekome hoćemo da teramo inat. Ali to nije iz ljubavi. Turci neće zaboraviti da su vladali našim krajevima, da su naše žene ljubili i decu u islam prevodili. Niko neće zaboraviti, samo pusti Srbin uvek ponovo i ponovo lako zaboravlja i najveće muke i stradanja. Često mi na pamet naviru ovakva pitanja i često se probudim razmišljajući o svom rodnom kraju. Sanjam ono od čega bi drugi najradije pobegli. Sanjam rodnu kuću, njive i poljane, vredne i nasmejane ljude, sanjam da imam sve ono o čemu još uvek i u ovim poznim godinama maštam. Ne teba mi najnoviji telefoni i televizori, ni najbrža i najskuplja kola. Ne trebaju mi „zlato i dukati”. Srećan bih bio sa malo ali nisam. I znam da mnogi nisu srećni i pored svakakvog bogatstva koje imaju. Oprostite mi ako sam zvučao patetično, nije mi to bila namera. Samo pročitah Hajduk Stanka pa razmislih... U Zdravlje.