Дискусије : Швајцарска

Коментар
Eifach so..
oblak
(lehrer)
17. јул 2010. у 08.26
NAŠI DANI

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Vladislav Petković Dis (1910)
jako davno bese kad citah ovo i mišljah,kak su mogli biti tak pokvareni svi ti nasi preci...

nishta nova ,sve po starom...ak se vzme vobzir kad to tade coek zapisa u svesku,pa se pogleda okosebe...nea ama bas nikake razlike...ima ima ,još je gore ,još su ljudi veci neljudi...el to jasno,a?
--------------------------
oblak
(lehrer)
17. јул 2010. у 08.29
http://blogs.myspace.com/index.cfm?fuseaction=blog.view&friendId=475412062&blogId=510705308
oblak
(lehrer)
17. јул 2010. у 08.33
http://www.youtube.com/watch?v=7u4WQpI37C8&feature=related
oblak
(lehrer)
17. јул 2010. у 08.44
ош једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема вецћ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости - о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука -
Знамења, да сам некад и ја вол'о.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом...Да је да се спава.

И само каткад, ал' то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглини вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.

za slepce* Dis je pisao i na ijekavici >>>> vidi gore
osmjeh
17. јул 2010. у 17.10
„Jer i ja imam čaroliju, najvažniju na svetu - to je : videti nečije lice i čuti nečiji govor. I dodirnuti rukom nečiju ruku i kosu...”
M.A.
oblak
(lehrer)
20. јул 2010. у 12.34
neam vremena ,pa je trajalo

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao
možda sam boravio i u svom zivotu
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je cudno čak i umreti…
jer ja se ne zavrsavam.
oblak
(lehrer)
20. јул 2010. у 12.37
prepotentno kako ja umem(lol),odgovara perfektno meni ,oder?
osmjeh
21. јул 2010. у 06.07
Ja imam samo san, običan malecki san, u kome sam za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici.
oblak
(lehrer)
21. јул 2010. у 06.34
mislim da sam nedvosmiseno nekaj priupital,oder?
..a san...je i java..ponekad
osmjeh
21. јул 2010. у 12.51
Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene
oblak
(lehrer)
23. јул 2010. у 15.02
Čudan je ovaj svet u meni
kad se od lišća zazeleni
ili poplavi kao svila
od dečije kose i ptičjih krila.
Čudan je ovaj svet u meni
kad sve požuti i porumeni.
Van mene dosta boja živi.
Van mene katkad svet i posivi,
ili se smrači i naoblači.
Dobro je zato što postoje
i ove moje lepše boje.
I neki osmeh sunčan i plah.
I vetar nečujan kao dah.
Pa sve kad trne
i sve kad svene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni živi sto vatrometa
nekakvog šarenijeg i lepšeg sveta.
Ponekad želim da podelim
moje rumeno sa gradom celim,
i moje belo sa žutom travom,
i moje žuto sa noći plavom,
i moje plavo sa rekom snenom…
Jedino čuvam ono zeleno
za neke oči što nisu moje,
al’ iz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oči i druge boje.
osmjeh
25. јул 2010. у 18.17
Nasloni glavu na moje rame i oslušni.
Oslušni zenicama.

Sve što je oko tebe,
sačinjeno je od nečega u tebi.

Pokušaj da se osvrneš.
Svet ima milione vrata.

Lepo ih možeš opipati i u tami.
Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.

Svejedno kroz koja vrata prođeš,
prošao si kroz sebe.

I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.

Postoje vrata iskovana od dodira.
Iskovana od mirisa.

I vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu.

Ili vrata od treperenja jare ponad drumova
i žarka letnja podneva.

Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora
sa klikerima, kamičcima i cvetovima.

Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce
što stanuju pod strehom.

Onaj kome u oči staju cela nebesa,
vidi široka krila svemira.

Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione - njene nerve.

Moje učenje kaže: u isto vreme
i u istom životu ne možeš videti obe stvari.

Izabereš li prvi način,
imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj.

I divićeš se raskoši prostora.
I verovaćeš da si obuhvatio beskonačno.

Izabereš li drugi način,
umećeš spokojno da dišeš protiv vetra.

Kretaćeš se kroz metež
lako kao da lebdiš iznad tla.

U vrevi govorićeš tiho.
I klanjaće ti se i borovi i trave.

I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život
kao da prolaziš ispod duge.

Dok drugi misle da držiš u rukama oblike,
ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično.

I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena
i bilo koje prolaznosti.

Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko,
kao da nije ni bio među ljudima.
__________________
oblak
(lehrer)
26. јул 2010. у 17.52
U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance.
I rije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ta ista reka,
čudno je meka.
I čas je srebrna i čas je plava,
u njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne,
zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne
osmjeh
28. јул 2010. у 09.15
Al' divno je,al' najteže,kad u glavi nađes krila i obletiš maštom samo za trenutak sve visine...I svi misle: tu si bila.A ti si na nebu bila.
osmjeh
28. јул 2010. у 09.16
Al' divno je,al' najteže,kad u glavi nađes krila i obletiš maštom samo za trenutak sve visine...I svi misle: tu si bila.A ti si na nebu bila.
Коментар Запамти ову тему!
Looking for Chakra Necklaces and Bracelets?
.