Ovde me gledaju kao nekog stranca,
što ja ustvari jesam,
evo me, tu sam,
na čelu neznanca,
ogorčen, umoran,
na sebe ljut i besan.
Njihove zore, njihova zemlja,
ja samo praznike sa voljom čekam,
od pamtiveka sudbina teška,
u sebi ridam i jecam.
Ali se ne dam,
još malo mrdam,
koprcam se kao lišće na vetru,
sa njima se šalim i sprdam
i zato sam im stigao na metu.
Gađaj domaćine,
pravo u srce,
jer tu je čitava pamet moja,
gađaj me prijatelju
u grudi junačke,
mi smo ratnici Kosovskog boja.
Neka mi sude.
Kaznom teškom.
Neka me streljaju časno.
Ja ću sve podneti s smeškom
jer nikada nije kasno.
Da se plate strai dugovi,
hajte pijte sa mnom
drugovi, moji...
Posle svega ostaju sećanja,
bićeš u mislima i delima,
slaviće te kao Karađorđa,
po gradovima i po selima.
Tvoje će slike
kao ikone svete
sa zidova raznih da vise,
neprijatelju da prete
i prkose.