Srpski front protiv Rezolucije o Srebrenici
Koljemo po kućama
Piše: Petar Luković

Ispostaviće se u budućoj, eventualnoj Rezoluciji da The Serbs nikakve veze nisu imali sa zločinčićem; bili su tu legionari iz Francuske, Holanđani u tobož UN uniformama, stigle su plaćene ubice iz mnogih zemalja koje su namerno, docnije, priznavale nezavisno Kosovo da ukaljaju časno ime Vukadinovićevo i Dejanovićke. A kad im se izjavom o džihadskim zločinama pridruži Dobrica Ćosić, gle, odjednom, Farma Velikog Brata postaje utočište svakog validnog Srbina koji će nam preko interneta, komentarom, potvrditi da se u Srebrenici ništa, ama baš ništa nije dogodilo što bi zahtevalo nekakvu Rezoluciju

Omiljeni srpski hobi: da negiramo svaki tzv. zločin koji nam se tobože pripisuje, svejedno što je uvek in question lažna optužba: 44 meseci veselog granatiranja Sarajeva, konc-logori poput Omarske, reality-program „Markale”, deep-house oslobađanje Vukovara na nultu tačku, razvaljivanje vaskolikog Dubrovnika na kamene komade, MTV spot pravoslavno osvećenih „Škorpiona” koji su pred kamerama ovekovečili srpsku „Survivor” superiornost u brzoj likvidaciji vezanih Muslimana, te, konačno, osam hiljada ubijenih Bošnjaka u Srebrenici za svega nekoliko dana, što govori o briljantnoj produktivnosti u krvi – jer, kao The Serbs, genetski, duhovno, kardiovaskularno, sportski, umetnički a posebno istorijski nikad ne možemo biti krivi, kao što nikad i nigde The Serbs ne mogu da budu u manjini, jer se matematika na Srpstvo ne može primeniti zato što je Srpstvo uvek iznad Matematike... Čitava ta poremećeno-pozerska priča o tome kako smo mi večite žrtve, ni mrava zgazili, ni beli luk klanjem jeli, ni crni luk streljanjem mirisali, samo smo se nenaoružani branili s artiljerijskog ognjišta, ovih se dana pretvara u autentični re-make s početka devedesetih godina, zahvaljujući temi koja Srpstvo vaskoliko krivice oslobođa: Rezolucija o Srebrenici – da ili ne?

Ne, naravno.

Ako vas ne mrzi, pa uz kafu, pivo, hektolitre vina, dve tone vutre i tri apaurina, počnete da čitate internet-komentare na ovu temu („Rezolucija o Srebrenici u srpskom Parlamentu”), dočekaćete onaj frivolni trenutak samozbunjivanja u obliku pitanja: „Je li, jebiga, Slobodan Milošević stvarno umro ili mi se čini da je živahniji nego ikad?”) Svejedno šta čitate: da li korporativno-tadićevsko-dinkićevski B92, ili sajt Tijanićevog RTS gde količina pomahnitalih Srba iz dijaspore podseća na divlje četničke horde iz sunny Kalifornije, ili nesrećni „Blic” koji se savio pod teretom fašističkih komentara tipa „Genocid je kad amerikanci ubiju milion iracana, po dva vijetnamaca i koreanaca, milione drugih, nemci 6 miliona jevreja i 60 miliona ostalih, hrvati milion srba, muslimani pola miliona srba. E, to je genocid. Par stotina muslimanskih vojnika nije. Ja glasam da NIJE GENOCID!”, ili, Nova Srpska Fašistička Misao gde samo u samoodbrani ne vade noževe i ne kolju one koji još uvek naivno misle da će Skupština Srbija osuditi ono što se u nekakvoj Srebrenici desilo, pod uslovom da se to stvarno desilo, jer većina Srba misli da se tamo ništa strašno nije desilo, ako se baš nešto desilo – neka, zaslužili su sve što im se navodno desilo, ali su The Serbs komentatori, uzorak Javnog Mnjenja, sigurni i uvereni i raspoloženi da se, u stvari, ništa nije desilo, i da nikakvog genocida nije bilo, ...eš genocid sa četiri cifre, što se malo ne setite Jasenovca gde je ubijeno, piše u jednom komentaru, čak tri miliona Srba, malo li je?

Hebeš komentatore, kažem sebi; tisuće potencijalnih koljača koji preko interneta, dok ih hladnim oružjem svrbe prsti, žale što lično nisu bili u Srebrenici da obezbede „konačno rešenje” možda nisu Tako Potreban Uzorak Srpskog Raspoloženja; da vidimo šta kažu neki drugi The Serbs, da malo promešamo karte, nemoj posle da bude Luković „jednostran” i „ekstreman”, da čujemo šta kaže B92/RTS zvezda Đorđe Vukadinović, kolumnista ugledne „Politike” glede Rezolucije o Srebrenici. A Đorđe bez dlake na jeziku, ovako piše: „Uvek ima onih naivnih – a i onih koji se takvima samo prave. I svi se rado pozivaju na svojevremeni gest izvinjenja Vilija Branta zbog nacističkih zločina. Međutim, svi oni koji bi danas u Srbiji želeli da se igraju Vilija Branta, bili toga svesni ili ne, zapravo prizivaju i za svoj narod prihvataju ulogu i položaj nacista iz Drugog svetskog rata. Jer, kao što rekoh, da bi bilo Vilija Branta, i da bi njegov gest imao onaj smisao koji je imao, prethodno je moralo da bude holokausta, Aušvica, vozova smrti, žutih traka i varšavskog geta. Milošević bi morao da bude Hitler, Ojdanić Gering. Milorad Vučelić i Ivica Dačić neki kolektivni Gebels. A Milanović i Dragan Hadži Antić, recimo, Julijusi Štrajheri. Ali, na stranu gorke šala. Zločin holokausta jeste neuporediv ne samo u kvantitativnom, nego, pre svega, u kvalitativnom i suštinskom smislu. No, da se ne lažemo, ako bismo baš tragali za nekim koliko-toliko uporedivim primerima, Jasenovac bi – ne samo u vremenskom smislu – svakako bio najbliža asocijacija Aušvicu. Pa tek onda možemo da razgovaramo o Srebrenici, Vukovaru, ’Oluji’, Bratuncu, ili sarajevskim Srbima, na primer. I o Ruandi, Vijetnamu, Faludži, Avganistanu..”.

Đorđe Vukadinović koji antonićevski amputiran od humora pokušava da bude duhovit spram Srebrenice – slika je bez prilike one nacizmom nabildovane Srbende kojoj je osam hiljada bošnjačkih leševa radost za oči iza naočara; ovde osam hiljada, tamo u nekom logoru tri hiljade, Škorpioni svega desetak komada, kad sve saberemo dobro smo radili u teškim uslovima, mogli smo bolje da se branimo, ali, @!#$ it, činili smo što možemo, zar stvarno ima smisla da nas danas optužuju za genocid kad nismo stigli ni upola da pobijemo koliko smo nameravili?

Zato je sasvim logično da se odjednom, ničim izazvana, preko „Blica” oglasi predsednica Skupštine Srbije Slacvica Đukić Dejanović, koja tvrdi „da terminologija nije problem za usaglašavanje teksta Rezolucije i da očekuje da će Deklaracija biti usvojena u narednih dvadesetak dana”. Objašnjavajući stav Socijalističke partije Srbije (SPS) kojoj pripada dušom, telom i funkcijom, Đukanovićeva kaže: „Glasaću onako kako odluči moja poslanička grupa. Za sada je naš stav da je ’zločin’ sasvim zadovoljavajući termin za Srebrenicu”.

Da malo razmotrimo.

Likvidirati 8.000 ljudi za tri dana tokom jula 1995. jeste – zločin.

Nije čak ni „veliki zločin”, niti „užasavajući zločin”, ni „zločin bez presedana”. Samo mali, lokalni zločin, gotovo zločinčić, umalo nestašluk, zezanje, zezancija.

Ispostaviće se u budućoj Rezoluciji da The Serbs nikakve veze nisu imali sa zločinčićem; bili su tu legionari iz Francuske, Holanđani u tobož UN uniformama, stigle su plaćene ubice iz mnogih zemalja koje su namerno, docnije, priznavale nezavisno Kosovo da ukaljaju časno ime Vukadinovićevo i Dejanovićke. A kad im se izjavom o džihadskim zločinama pridruži Dobrica Ćosić, gle, odjednom, Farma Velikog Brata postaje utočište svakog validnog Srbina koji će nam preko interneta, komentarom, potvrditi da se u Srebrenici ništa, ama baš ništa nije dogodilo što bi zahtevalo Rezoluciju.

Onda će se, slutim, na sajtu Nove Srpske Fašističke Misli, oglasiti izvesni Stefan Karganović koji će nam svima objasniti o čemu se radi: „Ako bi Skupština Srbije usvojila dve rezolucije, jednu za žrtve-Bošnjake, drugu za žrtve-Srbe, da li bi na taj način njoj pošlo za rukom da ikoga obmane? Kao što je rekao Maršal Makluen, ’the medium is the message’. U političkom kontekstu, način kako poruku saopštavamo samo po sebi šalje poruku određene vrste. U ovom slučaju, sadržaj te poruke bio bi da su Bošnjaci žrtve veće vrednosti, da su oni bitniji i značajniji od srpskih. U protivnom, ne bi uopšte postojala potreba da se bošnjačke žrtve istaknu u posebnom tekstu”.

Hoće se reći: „Hebeš 8.000 Bošnjaka ubijenih u Srebrenici”. Hoće se reći: „Boli nas ku--rac”. Hoće se reći: „Malo vas ubili, koliko smo nameravali”. Hoće se reći: „Ne možete nam ništa”. Hoće se, konačno, reći: „Klali smo i šta nam možete”.

Dobićete, dragi Bošnjaci, srpsku Rezoluciju o Zločinćiću.

Zar niste zahvalni vašim dragim Srbima?