Eifach so
oblak
(lehrer)
04. фебруар 2010. у 17.10
Trenutak je kada tisina sledjena
Na tajni znak sazreva
A krv u svoju poludelost raste
Svetloscu preseceni
Naše umorne ruke na stolu
Pljuskovi sunca
I jesen u jabukama crvenim
Svakog minuta jedno se oko
Na zlatnu nit nadene
Dok usne nebo ispijaju
Razdvaja nas Ljubavi tuzna
Ovaj lopoc na vodi
I udar krila pticjeg
oblak
(lehrer)
04. фебруар 2010. у 17.19
Cas samoce. Bez toplog daha žene.
Soba nad morem, kupicama pene.
Lice na dlanovima, odlutale žene:
Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.
Cas tisine. Svetlost predmete zlati:
Suma, ptica, polje, uskovitlane vlati
To davna je slika koju misao vrati,
Na trenutke sto su znali lepse sjati.
Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most
Svetlost utisana na mahove ga prska
Nemocnu ruku zarasta prah, sas trska.
Mir. Iscupana iz tela luta kost.
Narasta od bola ljubicasta kula:
Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela čula.
oblak
(lehrer)
04. фебруар 2010. у 17.49
Ostavljamo prozor otvoren nocu i srce
Godinama. Kao bogovi utisani gledamo
Gore zvezde bremenite dok se svetlost
Stropostava u more bez zvuka koji bi
Mogao da zalebdi nad kamenjem zala.
Svetli jedno oko na nebu, drugo ne
Poznajem, nesanice nas muce dok starimo
Misleci na smrt i put. Još smo prividno srećni
Mislimo na zvezde i ostavljamo prozor
Otvoren da bi gledali gore.
Mi često i ne slutimo u toj tisini slap
Mesecine, kao ljupkost žene kad se ukaze
S mekim crtama tela, kažem, mi i ne
Slutimo slap svetlosti koji nas
Zlosutno zanosi i unistava.
oblak
(lehrer)
04. фебруар 2010. у 18.18
Vitka, u pesku toplog leta, lezi draga
Ima otvorene oci zagwurene u nebo
Zagonetno osmehnuta cuva svoju tajnu
Dodjem, opruzim se pored nje i cekam
Da i u moje oci udje parce leta
Cekam čitavu vecnost i vise
Nisam srećan srećna je moja draga
Ona se sva pretvori u ljubav i
Zagrcne se od smeha neobjasnjivog
Kad zazeli zapali usnom novo sunce
I tankim ga rukama skine s visina
