„Hrvati i Srbi - ulične borbe u Beču”

„...Gledam sa prozora na ulicu. Barikade još nisu sklonjene, zapaljene su i puše se na sred ulice. Juče su mladi iz Srbije i Hrvatske u našoj ulici imali ulične borbe...”, piše na svom blogu jedan Austrijanac prenoseći tako svoju viziju Austrije za 20 godina.

Probudio me je glas mujezina preko razglasa sa obližnjeg minareta. Odavno sam se navikao na to. Ranije je tu bila jedna crkvica, ali su muslimani od nje napravili džamiju, pošto je ona u njihovoj četvrti postala premala za vernike islamske zajednice.

Ono malo preostalih hrišćana nisu se bunili. Naš gradonačelnik iz Turske, gospodin Mehmezal, smatrao je da je vreme da jedina prava religija dobije više prostora. Retki Austrijanci, starosedeoci, sada šalju svoju decu na časove kurana, da bi se lakše integrisali.



U školama se predaje na turskom i na arapskom, zbog većine. Mali broj dece Austrijanaca moraju da im se prilagode. Sva sreća, pa deci ne ide teško da nauče nove jezike.

Aleks, naš desetogodišnji sin, kod kuće priča na iskvarenom nemačkom, stalno ga meša sa turskim. Znamo da to ne može tako i stid nas je. Ali, on je jedino dete u odeljenju koje potiče iz austrijske porodice, pa nastoji da se u školi što bolje uklopi.

Pokušavam da na radiju pronađem neku stanicu na kojoj se emituju vesti na nemačkom, ali mi ne uspeva. Tek sa teškom mukom, čujem „naše” vesti. To je sada problem od kako su frekvencije podeljene proporcionalno narodima koji žive u Austriji.

Moja žena je počela da nosi burku da bi bila manje upadljiva. Ponovo je našla posao- radi kao ispomoć u jednom turskom restoranu. Zahvaljući zakonu po kome stranci imaju prednost pri zapošljavanju, sada nemamo više problema.

Međutim, moj šef mi je rekao da pošto sam Austrijanac i govorim samo nemački razmislim da u budućnosti upišem neki kurs stranog jezika, inače će morati da me zameni.

Složio sam se, naravno, jer takva šansa se ne ispušta.

Moj stanodavac mi je juče javio da ćemo morati da se iselimo iz stana i da krenemo da tražimo nešto drugo. Sada ne znamo gde bismo, ali verovatno ćemo tamo gde je većina naših subarodnika emigrirala: u stepske predele.

Turske vlasti dale su tamo jedno parče zemlje za sve one iz nemačkog govornog područja, To je vrsta rezervata za nas, ali tamo bar možemo da nastavimo da održavamo naš jezik i kulturu. Ta ideja zaokuplja nas već duže vreme.

Živeće Austija još!