MIODRAG LUKIĆ-SRPSKI PISAC IZ ŠVAJCARSKE

December 01, 2009


Miodrag Lukić, hroničar dijaspore, pisac za koga kažu da živi na pogrešnom mestu
Kažu oni koji dobro poznaju njegova dela da bi za njega najbolje bilo da živi u Beogradu jer bi tek tada njegova pozorišna dela i romani bili zapaženi u meri u kojoj to zaslužuje. Biti pisac u dijaspori, pisati na srpskom jeziku, a ne na jeziku zemlje domaćina, svakako nije dobar izbor, ali da li pisac uopšte bira svoj usud ili je to jače od njega?
Bilo kako bilo, izabrao on da bude pisac ili to bilo jače od njega, u svakom slučaju on je naš najplodniji pisac u dijaspori, osam romana, dvanaest drama, četiri scenarija i mnoštvo pripovetki izašlo je iz njegove radionice.
Sam kaže da je rođen u selu, zaseoku, sa jedva trinaest kuća u kome je zbog specifičnog položaja među brdima bilo skoro nemoguće pratiti televizijski program, što smatra on, spada u srećne okolnosti pa ni danas ne gleda televiziju, ali zato čita kao što je to činio i u mladosti. Uopšte ne smatra da živi na pogrešnom mestu, već uživa u borbi koju je sam izabrao. Postavio je sebi za cilj, da iza sebe svom narodu ostavi srpsko pozorište u Švajcarskoj. Do sad je uspeo da ga osnuje kao klub i uspešno vodi pet godina. Iza pozorišta Duga je dvanaest uspešno odigranih drama. Premijera trinaestog pozorišnog komada je planirana za trideseti januar, radi se o komediji Neću kući koja je logičan nastavak komedije Edukovana žena. Da li će uspeti u svojoj nameri da pozorišteDuga preraste u instituciju i tako postane trajan spomenik našeg bivštvovanja pod ovim parčem neba, ne znamo, pokazaće vreme, ali znamo da je učinio više na kulturnom planu za pet godina, što sam, što sa svojim saradnicima, nego svi mi zajedno.
Smatra da ne gubi ništa zbog činjenice da stvara u uslovima gde nema odgovarajuću publiku niti podršku institucija, jer mu više znači podrška ljudi sa kojima i za koje radi nego podrška država Srbije i Švajcarske. Iako bi pozorištu i njemu lično prijalo malo više medijske pažnje, ne srdi se ako ista izostane, već slegne ramenima i ide dalje.
On svojim izgledom i ponašenjem nipošto ne spada u stereotipnog pisca. Umesto dobroćudnog, rasejanog mršavka sa naočarima na pola nosa, srešćete donekle mračnog tipa opasnog izgleda, kojeg kvari samo štaka ili štap na koji se oslanja pri hodu.
Možda je baš to, ta nesreća koja ga je prisilila da se u hodu pomaže štakom ili štapom, odlučila da Lukić postane ono što je danas, da se preobrazi iz običnog gastarbajtera u jednog od najboljih, ako ne i najboljeg, pisca srpske dijaspore. Ne voli o tome da priča, iako priznaje da je u romanu Sudbine ispričao i svoju priču, priču o čovjeku koji strada u naponu snage, sa punih trideset godina, i biva prisiljen da se bori za opstanak u sasvim novim uslovima, u svetu koji ne poznaje.
Radnja svih njegovih romana smeštena je u dijaspori. Napisani su tako da bez puno truda u njima mogu da se prepoznaju barem tri generacija iseljenika, kako onih u Švajcarskoj tako i širom sveta, jer radi se o specifičnim problemima iseljenika i o našem mentalitetu sa svim njegovim osobenostima.
Zašto ne piše na nemačkom ili barem, zašto njegova dela nisu prevedena na nemački?Kaže da je poslao prevedene odlomke svojih romana na trideset i tri adrese u Švajcarskoj i od trideset i dva izdavača dobio ljubazan ali negativan odgovor. Trideset i treći izdavač, to jest direktor izdavačke kuće Zitgloke, gospodin Ramzajer iz Berna ga je nazvao da mu kaže da ga ceni kao pisca i kao hrabrog čoveka i da mu prizna da on nije tako hrabar da bi objavio njegova dela.
O čemu se radi u tim romanima ako niko neće da ih prevede, a istovremeno mu direktor jedne renomirane izdavačke kuće prizna da ga ceni kao pisca i hrabrog čoveka, ali ne sme da objavi njegova dela.?
Svako ko pročita Lukićeve romane primetiće da su svi bolno realistični i da u njima niko nije poštedjen, od institucija do pojedinaca. Iako se radi o fikciji, romani su previše realistični da bi bili dobrodošli u društvu koje svoje gradjane želi da zadrži u snu, bilo da se radi o srpskom ili švajcarskom društvu.
Poslednja dva romana Foka i Meso su lek, knjige koje bi umesto u knjižarama trebalo kupovati u apotekama kaže Lj. Daković, prijatelj i stalni čitalac.
Ova dva romana iako čak i žanrovski različita nose u sebi zajednički notu o drogama kao jednom od najvećih zala modernog doba, kao i o manipulaciji ljudima uz pomoć medija i muzike, to jest socijalnog inžinjeringa.
Jasno je da će ovakav pisac pored čitalaca koji ga slave steći i neprijatelje u ljudima i institucijama, ali on za to ne mari jer smatra da nisu važni ni novac ni slava već poruka koju pisac šalje svojim delima.
Kako u romanu Foka, tako i u romanu Meso jasno ukazuje odakle dolazi zlo i na puteve izbavljenja. Romani koji bi po mišljenju recenzenta Violete Milićević trebalo da budu obavezno štivo za adoloscenete (sama je profesor u gimnaziji), teško će doći do širih krugova čitalaca bez pomoći medija u Srbiji. Šteta, šteta je da ovakve knjige pročita samo par hiljada ljudi, kad je poruka koju nose univerzalna i dobrodošala bi kako mladima u Srbiji tako i u čitavom svetu. Da je sreće bili bi obavezna lektira u završnim razredima osnovne škole ili srednjih škola, ali teško je to očekivati, danas ili sutra, možda neko u doglednoj budućnosti shvati da je to trebalo ranije učiniti.
Autor ni o tome ne razmišlja sa srdžbom, već se smeška i piše sledeći roman, zadovoljan ako barem stotinjak ljudi, možda jedan ili dva posto čitalaca nadju utehu u njegovim romanima i krenu pravim putem, svi ostali neka samo uživaju u dobrom štivu.
Svi njegovi romani objavljeni su u izdavačkoj kući Legenda iz Čačka, neki već po treći put, kao njegov prvenac Ludi vjetar - Serbian gigolo. Osim njegovih romana izdavačka kuća Legenda iz Čačka objavila je i tri knjige švajcarskog pisca i političara Oskara Frajzingera kao jednu knjigu Jasne Milanović koja takođe živi i stvara u Švajcarskoj.
Sva pomenuta izdanja dostpuna su u najvećoj srpskoj knjižari u dijaspori, knjižari Zlatno pero iz švajcarskog grada Romanshorna. www.zlatnopero.ch
Tekst:M&BK