osmjeh
26. новембар 2009. у 02.23
Covek koji je isao ulicom
nosio je pescane satove
u svojim ocima.
Iz njih kao da umiru ulice
vreme je izbijalo moje ime.
Uhvatio me je za ruke
onaj ciji se pescani satovi
ne slazu sa ritmom mojeg imena
i gurnuo u pesak do nozdrva, do zenica;
ljubav se vodi pogledom
l'interieur
c'est n'pas grande difference
tu m'plait.
Govorio je da ne postoji istina
pescani zidovi će se lako srusiti,
da niko nije kriv za krik talasa
u cije se pokrete utapaju naga tela zrelosti.
Ljubio je moje usne grozdom mahovine
ispirao prasinu pescanih satova
koji su sricali moje ime.
B.N.
OBLAK
(lehrer)
27. новембар 2009. у 18.00
...zini da ti R(zv)eknem,,, i sto si koi kua isha otvarati nalog imail usto,a?
