Ne znam da li sada da se osećam prozvanim, ali ipak da dodam nešto na ovu temu.

Dakle, da ponovimo: Niko, barem ne ja, nije napao gobe zbog muzike koju sluša. Već 10 godina sam na ovom forumu, i ljudi koji me znaju mogu da potvrde da nikada ne napadam diskutante lično. Jedino, možda, kada se radi o deklarisanim srbomrscima i srbožderima tipa luxorianer, depilacijaner ili kako se već zove, ali to je druga priča...

OK, da se vratim na suštinu. U konkretnom slučaju ja dakle nisam napao gobe, već „umetnicu” Gocu Tržan, koja u jednom od najdegutantnijih video klipova, koje sam video, polu gola, vrcka kroz spot, zavija à la turque i štipa polu gole homoseksualce-plesače za dupe. Odvratno...

Evo, recimo spotovi sa Legendama mi se sviđaju i mislim da se radi o izuzetno dobrim i profesionalnim muzičarima koji sviraju kvalitetnu muziku.

Ali, brate, turbo- odnosno turbe-folk, treba se boriti protiv njega na svakom koraku, do potpunog uništenja, do istrebljenja. Budućnost naše dece, budućnost nacije zavisi od toga.

A to što ne stignem da popljujem svaku turbofolk spodobu koja se pojavi na ovom forumu, to ima veze sa tim da, prosto k'o pasulj, nemam vremena da visim konstantno u ovoj kafani...

hmmmm, „reformatori moji reformatori”...

http://www.youtube.com/watch?v=BsA4kImZnCI

http://www.youtube.com/watch?v=C4C41TAHWME

http://www.youtube.com/w atch?v=4bWCnT4e6Rk&feature=related

...ajmo da se više ne objašnjavamo, prepucavamo, pravdamo...
Apolonije, izvini nije mi namera da ti topik odvedem pod razno, ali posto si stavio uvodnu recenicu, osetih se „prozvanom”, pa ću po svom... :)
ajmo na poeziju i lepe pesme...

Ne dam zaboravu

Ne spavam,
umorne oči ne zatvaram,
ne dam snu da krilima zaborava
dodirne moje očne kapke.

Budan sam jer znam,
da oni koji pričaju
uspavanke za narode,
mom pamćenju o glavi rade.

U meni žive sjećanja
Na Kosovo i prije Kosova,
Na slavu i careve
Na bune i ratove

U meni zvone zvona gračanička
Kroz mene teče Bistrica,
Na prstima nosim zemlju s Kosova
U njedrima srce Oblića.

Ne dam zaboravu da mi donese mir,
ne dam ni jedno moje sjećanje,
ni jedan ožiljak sa moje duše
za sva blaga njihova.

Ako bih dao,
da mi ukradu pamćenje,
zvonjava da mi utihne,
Bistrica presahne,
prah zemlje kosovske s’ prstiju da spadne,
stalo bi mi srce u njedrima.

I ne bih bio ja,
nestao bih u kaljuzi sivila
među mlionima sivih lica
koja pristaju na zaborav.

Ne dam, jer ja jesam
potomak Milošev, Lazarev. Djordjev,
Ne dam, jer ne mogu i neću da budem
Ničiji i nečiji, kad znam kome pripadam.

Prijete mi da će mi oduzeti mjesto,
ukinuti pravo na parče neba,
ako ne zaboravim ko sam
I zašto sam to što jesam.

A ja ne dam zaboravu,
Da pomuti moje pamćenje
Da izbriše moja sjećanja
Da uguši kucanje u njedrima

Ne dam po cijeni da ostanem sam,
da se borim sa neljudima - naučio sam.
da robujem još pet vijekova,
ali ću da ostanem ja.

M.Lukic

ŽAO MI JE ČOVEKA

Ni moji preci, ni seljaci moga zavičaja
izdajnici nisu bili.
Stizali su na vreme gde pravda čeka,
gde je domovina zvala;
pa i ja znam vrednost
žrtava i ideala;
ali žao mi je,
žao mi je čoveka.

Žao mi je čoveka:
ali ako sloboda
i na život moje braće čeka,
ako treba braniti istinu neku,
spokojni budite:
neću im reći
da sa bojnog polja uteku.

Nastanu li opet dani
da ropstvo zapreti našoj grudi,
da zemlja životom moradne da se brani,
neću ni ja nikom svome reći
da kukavički napusti metu
ali ne treba niko da se čudi
ako zaplačem,
kao sve žene i majke na svetu.

Teško je videti da se lomi mlado granje,
i na zveri iz pećina
da se podižu hajke;
teško je čuti nad oborenim gnezdom
i pisak ptice majke;
a kako mi žao ne bi bilo
čijeg poginulog sina.

Radujem se i kad stado na miru pase,
i kad vetri duvaju
kuda im je volja,
kad pesmu polja
slobodno šumi trava meka;
pa kako ne bih razumela žrtve
da se sloboda spase;
ali žao mi je,
žao mi je čoveka.

(Desanka Maksimović)

VERUJEM
Desanka Maksimović

Moja zemlja propasti neće.
Iz smrti za slobodu
sloboda uvek niče,
kao što iz cvetnog semena
mora nići cveće,
i kao što se iz gnezda
uvek izleže ptiče.
Moja zemlja je naučila da pati,
mučenica je od uvek bila,
oduvek komadana;
ona zna:jednog dana
opet će postojati,
već je razmaknula krila.

Naše zemlje nestati neće.
O bratstvu ona je uvek snivala,
odricala se zbog njega
i ispaštala.
Moja je zemlja oduvek davala,
i u ima bratstva praštala,
praštala.

Moja zemlja propasti neće.
Uvek je proročica bila;
sred neprijateljskih tamnica i
šiba,
sva vremena crna,
kad narodi po magli blude,
pasii iz naših kolibaa,
kako kukolj od zrna,
odgvajali su od istina
misli lude.