„ Gledala je kako se rasipaju raznobojne perlice i u trenu shvatila da ih nikada više neće moći sakupiti.

I poslednja se skotrljala niz njene grudi, ostavljajući trag negde duboko... Kao da je zaparala samu dušu.

Svaka je imala svoju boju, miris... svoje ime.

Svaku je volela na svoj način.

Sa svakom je imala igru, samo njima znanu. Nežno ih je dodirivala vrhovima prstiju, šaputala svoje tajne, utiskivala misli, pevušila želje...

Svakoj je poklanjala svoje snove, smeh, crvene usne.

U svaku ugradila delić svog srca. Titraje svoje tanane duše.

A one... Pomerale su se svaki čas, okretale, bockale je, ponekad se grubo zarivale u njenu meku, svilenkastu kožu. Otrpela bi svaki bol i gledala ih sa nežnošću i tugom istovremeno.

Jednog jutra, postala je svesna njihove hladnoće. Njihove bezbojnosti. Probudila se sa saznanjem da je i mirisa nestalo.

Jednim potezom prekinula je nit.”