Vise se nema skorno ništa ni ukrasti pa se možemo nadati da će nestati i mafije (hm o kakvim to „nepristojno bogatim gradjanima” prica Lepi Cane a.k.a. Kluni). Ostale samo evropske vrednosti da se sipaju u traktor.
(http://balkanpuls.com/svedski-tigar-i-srpska-zirafa/)

Inače ne bih imao šta da dodam ovom komentaru Zeljka Cvijanovica na tekst bivšeg predsjenika Milosevica:

„Ovaj tekst - Milosevicev govor iz 2. septembra 2000, izrecen posto je izgubio prvi krug izbora od Koštunice - niko od nas, nazalost, nije onda ni odslusao do kraja. Danas, on nema samo nesumnjivu istorijsku vrednost već nam kazuje i nešto mnogo vise. O cemu se radi? Naime, rekao bih da njegov smisao nije u tome da se danas opredeljujemo između Milosevica i onih koji su dosli posle njega. Na kojim god politickim pozicijama da smo stajali i onda i sad, teško da možemo reci kako je Milosevic 2000. bio neko rešenje. Da je nekim slučajem opstao na vlasti posle Petog oktobra, Srbija bi i dalje bila iznurivana i razbijana i nisam siguran da bi njegova pobeda nad Koštunicom i svest stranaca da ga je nemoguće pomeriti iznutra doneli ista drugo osim još jedne vojne intervencije u kojoj bi se verovatno islo do kraja, posle čega bi Srbija bila vojno okupirana i rasparcana. Povod bi se, naravno, nasao lako.

Dakle, lako ćemo se sloziti da Milosevic nije bio sansa za Srbiju. Lideri koji su dosli posle njega - od Djindjica, preko Koštunice do Tadica - svaki na svoj način u pojedinom trenutku svog vladanja shvatao je kljucnu recenicu iz ovog govora - nije problem bio Milosevic, već Srbija. I svaki od njih na svoj način pokusavao je da se odupre pritisku da na kraju ne dobijemo Srbiju iz Milosevicevog prorocanstva, i svaki od njih je na svoj način izgubio pred nadmocnijim protivnikom.

A to znači da sansa nije bila ni ovaj period posle Petog oktobra. Desetogodisnja polemika petooktobarskih prvoboraca da li bi bilo bolje da je na vlasti u tom periodu bio ovaj ili onaj uglavnom je bilo izbegavanje da se sagleda celina problema i da se istera poneki licni intreres u borbi za vlast.

Ako za Srbiju sansa nije bila ni ovo ni ono, to znači da ona sustinski cele dve decenije nije imala pravu sansu. Zato nas izbegavanje da se danas opredeljujemo između Milosevica i petooktobaraca dovodi pred sustinsko pitanje. Ako to dvoje nije, šta je sansa Srbije, kako do nje doći i kako je iskoristiti. Verujem da ćemo se sloziti da sansa nije u slepoj poslusnosti strancima, kao sto nije ni u otvorenom konfliktu sa nadmocnijim neprijateljem. Ona je negde između. Zato bih voleo da usmerim raspravu inspirisanu ovim vanrednim govorom u pravcu tog pitanja - šta je to između, i šta je danas zaista sansa Srbije.”

Pazi kad ne mogu da verujem kakva nam je sudbina,
kad moram da pazim gde gazim i da ne verujem ljudima.
Pazi, kol'ko vidim, niko ne pazi o drugima,
već samo pazi svoje, tuđe grabi, samo uzima.
Pazi, od svega nema ništa, vlast je ovde uvek sigurna,
ne mora da pazi, sve se radi, pazi, bez cimanja.
Ne treba im sila da nas uzjašu bez ritanja,
mi sami sebe pazimo, jer ne postavljamo pitanja.
A zato bitne su nam stvari koje imaju rok trajanja,
pazi sve ti skreće pažnju, samo budnost da je smanjena.
Pazi, pazi, ova kola, pazi drolja, pazi lova,
pazi, pazi, nova njuška iz rijaliti šoua.
A to je samo deo plana da ti isperu mozak,
pazi vesti koje daju na tebe deluju k'o „Prozak”.
Pazi, sam si sebi tvroza, pazi, kompleks ti je kompas,
pazi, kasno ćeš da spaziš da u propast svoju hodaš.
Pazi, zato dobro pazi, da sutra ne bude ti krivo,
što si uvek mnogo pazio i kičmu si savij'o.
Pazi, još uvek nije kasno da neke stvari kažeš glasno,
nek se tebe paze oni od koji paziš se ti stalno.

http://www.youtube.com/watch?v=lFqxMKK8bHs

U komunizmu nekad, kad neko zasmeta vlasti desi mu se „tragična saobracajna nesreća”. A u danasnjem potretku svojim protivnicima Soroš piše knjige. Napredak.