Čitam sve i svašta što ljudi pišu i teorije koje razvijaju. I ne mogu se načuditi budalaštinama. No ne čudim se ja budalastom ljudskom umu, već se čudim tome do koje se granice idiotizma ljudski um može spustiti. Ali ni to nije za čuđenje kad su u pitanju tvorci raznoraznih „teorija” i „pisci” koji takve teorije obrazlažu, već je za čuđenje neizmerni nivo idiotizma onih koji u sve to veruju i još pride nastavljaju takve teorije da „obogaćuju” i šire što posredstvom medija, što raznih Internet mreža. Iz istog sam razloga prestao da vodim bilo kakve polemike i da učestvujem u bilo kakvim raspravama. Jednostavno, ne želim da učestvujem u tom sveopštem besmislu koje se širi brže i gore od kuge koja je harala srednjevekovnom Evropom. Ne interesuju me čak ni razlozi zašto je to tako.

Mogu da razumem kada čovek nešto ne zna; onda pita i dobije odgovor. Ali nikada nisam mogao da razumem tog istog čoveka koji nastavlja dalje da traži odgovore postavljajući isto pitanje, a da pri tom nije u stanju da bilo koji od tih odgovora unese u svoj život i za sopstveni život nešto učini. To je između ostalog i razlog zašto se više ne bavim ni astrologijom u tom smislu. Zato za sebe često u šali kažem da sam astrolog koji to neće da bude.

Svakakva pitanja i raznorazne priče viđam svakodnevno. Ni deset odsto od toga ne vredi ni da se pročita, a kamoli na to odgovarati. Najočigledniji prikaz funkcionisanja ljudske prirode, u ovom smislu, je ovaj: svi bi hteli da određeni rezultat postignu „ovde i sada”, a da pri tom sami „ovde i sada” ne urade ništa. Čak i kad prihvate ideju da nešto sami i urade, tada očekuju da im neko da čarobnu formulu ili magični štapić, kako bi svoje mentalne opsevacije pretvorili u stvarnost baš ovde i baš sada. „Ja bih ovo, ja bih ono, ja hoću, ja želim, ja bih da dobijem, ja bih da napravim, ja bih da učinim, ja bih da prizovem, ja bih da saznam, ja bih da otkrijem, ja bih da postignem...” - „Pa dobro” - pitam ja - „šta te sprečava u svemu tome što bi ti hteo?” Onda se žale kako su probali ovo ili ono i - ništa. I kad dobiju odgovor zašto se uvek pojavi jedno ništa, i odgovor šta je sve to što treba uraditi da bi se neki rezultat postigao, onda pobegnu „glavom bez obzira”, jer im njihov s...ani ego ne dozvoljava ni jednu drugu opciju postizanja rezultata osim „ovde i sada”, zaboravljajući pri tom činjenicu da reakcija „ovde i sada” mora biti pokrenuta akcijom „ovde i sada”. Univerzum tako funkcioniše. Međutim, da bi čovek sebe doveo u stanje sposobnosti preobražavanja stvarnosti akcijom koja proizvodi reakciju „ovde i sada”, mora da pređe prilično dug put, koji pri tom uopšte i ne mora biti vremenski dug. Ali, ego uvek kaže da to nije tako i da postoje prečice. „Znam ja, ja sam to pročitao, ja sam to video tamo, ja sam to čuo od onoga...” - „Pa dobro” - pitam opet ja - „šta te sprečava u svemu tome što bi ti hteo?” I odgovor se uvek svede na to da je rezultat jedno i sasvim obično ništa. Ne može egom opčinjen um čoveka da shvati da je put od sna do jave velik i dalek. Čovek može potok u jednom skoku da preskoči. Može i po neku reku da prepliva, ali većinu ne može, jer su struje i virovi jaki. Zato je i smislio da napravi mostove ne bi li spojio obale i prelazio tamo amo. Tako isto treba premostiti i reku bezdana koja razdvaja san od jave. I isto kao što je potrebno vreme da se most preko reke izgradi, tako je potrebno i vreme da se san i java premoste. U životu ne biva po principu „što je babi milo to joj se i snilo”. Stvarnost se nikada iz jave ne unosi u snove, već obrnuto, iz snova se java u pretvara stvarnost.

Da, ima i onih koji kažu da su postigli nešto, a kad im zatražiš da objasne to što su postigli - ili to ne umeju da objasne ili nestanu pa se priča o tome i završi. Pa naravno, kako objasniti ili opisati ono što se naziva mentalnom samoobmanom. Čak su mnogi i svesni da je u pitanju samo mentalna opservacija, jer jasno vide da nema razultata. E, ovde sad nastaje ona situacija koja je meni posve nerazumljiva. Čovek i tada nastavlja da radi isto, i da se ponaša isto, pa čak i da to svoje „znanje” i iskustvo prenosi i širi, obmanjujući i druge na isti način kao i sebe samog. Još je gore kad čovek, ubeđen u sopstveni uspeh, iako nema nikakvih vidljivih rezultata, nastavi da širi svoju teoriju. Imai onih koji to svesno rade po sistemu „da komšiji crkne krava”, jer kad nisam ja što bi i drugi, pa kad budem ja onda će biti i drugima. Kao, treba sve to proći kako bi se steklo znanje. Tu ima čak i onih koji razne teorije i prakse prenose i šire, a da se sami u njima nikada nisu ni oprobali. I tako, začarani krug bezumlja se širi, a svi ubeđeni u svoje samoobmane, kako je to ispravan put ili kako mnogi to vole da kažu „put leve ruke”. Ubeđeni svi u svoju „božansku” prirodu kojom će oni „ako se potrude” postići svoje „konačno ispunjenje”, ne znajući pri tom ni sami šta znači ovo „ako se potrude”. U svom sujetno-egoističnom poletu, ubeđeni kako je sve dato i napisano, samo to treba da nađu i primene u životu, kreću se kroz život u potazi za čarobnom formulom i eliksirom, dok ih sve vreme kao senka prati jedno i sasvim obično ništa. Nije čak ni važno to što je postignuće ništa. Najvažnije je, izgleda, nahraniti sopstveni nadobudni ego, koji glumi mudraca pred onima koji tek započinju svoju potragu za znanjem. A davno je rečeno: „Ko slepcu dopusti da ga vodi, zajedno će s njim u jamu pasti.” Nije čovek ništa više biće od obične životinje koja četvoronoške hoda po zemlji. To što uspravno hoda na dva uda koja se, eto slučajno, zovu noge, i što kroz život mlatara sa dva uda koji se slučajno zovu ruke, ni po čemu ga ne izdvaja. Udovi su udovi, kako god ih mi nazivali. Stoga je i jasno da put leve ili put desne ruke nisu ništa više do obične „staze i bogaze” leve ili desne noge. Životinje koje hodaju po zemlji nikada nisu ni izmakle iskonskoj božanskoj prirodi, a čovek je od te prirode toliko daleko da ni za ko zna koliko još inkariranih života se neće pomeriti s ove tačke na kojoj jeste. Žalosno.

Zašto ja sve ovo pišem? Neću odgovoriti na to pitanje. Ali ću svakako napisati još koju reč o toj životinji koja nadobudno misli da je odveć inteligentna. Sad će na red doći i takve reči koje će mnogi možda okarakterisati kao uvredljive ili čak kao „zlo i naopako”. Poruka je sasvim jasna: I Zemlja i Nebo ustali su protiv gnjide, štetočine koja remeti prirodni sklad u nastojanju da sruši ono što je nemoguće srušiti - univerzalne zakone. Takva jedna gnjida, koja se, eto slučajno, zove čovek, ubeđena u svoju „neprikosnovenu” inteligenciju, i u to da može uzeti „stvar u svoje ruke” po svim pitanjima, izgleda da je osuđena na propast. I Zemlja i Nebo otvoriće se i gnjide će progutati. Kako god da vam ovo zvučalo, ja se neizmerno radujem svakoj novoj prirodnoj kataklizmi, požarima, vulkanskim erupcijama, Sunčevim olujama, cunamijima, zemljotresima, uraganima i tornadima... I radujem se isto tako i ratovima među ljudima. Što je više svega toga - to je manje gnjida. Priroda ne čini ništa drugo do sasvim običnog reagovanja sledstveno delovanju univerzalnih zakona. Čovek je taj koji kopa sopstvenu raku da u nju legne kad za to dođe vreme. Čak i da se svih sedam milijardi duša, i nešto više od toga, ujedini u meditaciji protiv zakona univerzuma, jedino što može proizvesti je sopstveno uništenje. Nemilosrdno, ali istinito.

I tako, dođoh i do ovih pitanja koja se u zadnje veme mnogo vrte, čak ni meni ne daju mira, te svakodnevno čitam šta će biti 21. decembra 2012. godine? Da li je to kraj sveta? Dolaze li Anunaki? Je li blizu Nibiru? Da li preti Armagedon? Je li istina da će Zemlja da pređe u petu dimeniju? Šta to donosi doba Vodolije? Pa, evo, kad već mnogi o tome pitaju, da i ja kažem šta će biti, mada može sve to da stane u onu crnogorsku „Đekna jošte nije, a ka' će ne znamo”.

Odmah da vam kažem, 21.12.2012. dogodiće se jedno ništa, a o utiscima ćemo pričati 22.12.2012. No, dok ne svane jutro 22. hajde da vidimo nekoliko činjenica.

Odakle ta neverovatna opsednutost apokaliptičnim teorijama? Iz straha. Ali odakle taj strah potiče? Iz pogrešnih interpretacija stvarnosti, upravo onih koje malopre opisah, koji nadobudno misle da su posisali svu pamet ovog sveta, pa tumaraju okolo obmanjujući i sebe i svet oko sebe. Kalendar Maja, toliko zloupotrebljen u zadnje vreme, isto kao i kalendari Inka, Tolteka i Anasaza na Zapadu, ili Sumera, Vavilona i Egipta na Bliskom Istoku, te Indije i Kine na Dalekom Istoku, nije ništa drugo do simbolička predstava ciklusa koji kao markere uzima određene kosmičke fenomene posmatrane sa Zemlje. I to je sve. Kao što svaki kalendar ima svoj početak, tako ima i svoj kraj, no taj kraj nikako nije i kraj sveta. Kalendar je podsetnik za činjenje, jer on pamti ono što se dogodilo i daje odgovore šta bi moglo da se dogodi, a ne šta će sigurno biti. Nikada se ista stvar nije ponovila, niti će ikada. Zato se i budućnost nikada ne može posmatrati tumačenjem istorije. Vreme jeste ciklično, posmatrajući markere kretanja, ali vreme nije kružno, već spiralno kretanje. U polaznu tačku se nikada ne vraća, već se kraj nje samo prolazi, te tako nastaje novi ciklus, koji sa svim prethodnim formira spiralu kretanja. Ali i ta spirala se kreće na isti način formirajući velike cikluse ili velike cpirale vremena. Tako, ad infinitum, živi univerzum, krećući se, i u tom kretanju obrazuje spiralu, spiralu spirale, spiralu spirale spirale... I nikad ništa nije isto, niti je na istom mestu. Ono što je kao marker uzet za kalendar Maja jeste veliko poravnanje Zemlje sa centrom galaksije. Iako se to događa, okvirno, na svakih 26.000 godina, ni Zemlja, ni Sunce, ni ostale planete, ni zvezde, ni naša galaksija, niti ostale galaksije u Svemiru, nisu na istom mestu kao pre 26.000 godina, niti će u budućnosti biti ovde gde su sada. Tačno je da poklapanja i poravnanja sa velikim mutacijama i promenama u svemiru donose i izvesne promene na svim planovima, ali nikako ne označavaju kraj jednog i početak nekog novog sveta.